Filmski festivali se (barem na uzorku Srbije i njene strogo dirigovane kino-ponude) iz godine u godinu pokazuju i dokazuju kao blagotvorna i prekopotrebna dopuna onome što u redovnim tranšama stiže na ovdašnji bioskopski repertoar. Naravno, sve to i tako sa tačke zagriženijih filmofila pojačanih gledalačkih apetita, s tim da to raznovrsje stiže u više pravaca – po pitanju tema, dominantnih motiva, izraza, žanrovskih profila, pa i u dimenziji društvene angažovanosti konkretnih filmova koji nam stižu tim putem, a onda i njihovih autora. Tako su nam u novembru u sklopu programa Prva dva koraka ovogodišnjeg, jubilarnog (dvadesetog po redu) izdanja Filmskog festivala Slobodna zona predočena dva filma koja, između ostalog, dabome, jer eklektika je pustila duboko korenje na sve strane, zar ne, nedvosmisleno pripadaju kvalifikacijskom opsegu savremenog kvir filma.
Tako nam je sa jugozapada Evrope stigla portugalsko-španska koprodukcija, dugometražni film Našim prijateljima (A nuestros amigos), koji stiže sa preporukom učešća i na festivalima Visions du Réel u Nijonu i onog u Valjadolidu, a koji je u delo sproveden u maniru hibridnog filma dokufikcijskog podtipa, odnosno, u stilu koji u manje-više jednakoj meri spaja dokumentaristički i igrani/fikcijski izraz (analogije radi, pomenuti stil se može pojasniti i kroz nekoliko ovdašnjih vrlih primera – filmova Made in Serbia i Sumrak u bečkom haustoru Mladena Đorđevića i Kristina Nikole Spasića, a pre toga i kroz dobar deo opusa možda i rodonačelnika tog pristupa – znamenitog Želimira Žilnika). Linija razdvajanja između ta dva ipak samo načelno suprostavljena i oprečna pola je i u slučaju ovog filma namerno zamagljena, a sa istim ciljem – stvaranjem što sugestivnije i uverljivije iluzije naglašenog verizma, odnosno, snažnog pečata stvarnosnog tj. onoga što se lako i često baš u tom i takvom pojavnom obliku može opaziti u stvarnosti/svakodnevici. Po tom pitanju ovom ostvarenju sineaste Adrijana Ora se i nema šta smisleno zameriti – samoizabrani manir pristupa ovoj priči o bolu odrastanja i rastajanja od pređašnjeg i može-biti onoga što se preraslo je krajnje konsekventno izveden od početka do kraja po toj mustri pleteničastog spoja stvarnosnog i fikcijskog, a sama ideja pomnog praćenja turbulencija koje nužno prate promene je dovoljno precizno artikulisana. Sam okvir je iznađen u priči o dvoje, nazovimo ih tako, mlađih punoletnika koji radost življenja prepoznaju u životu na ulici i u svetu sitnijih prestupa, pri čemu dramski zamajac dobija na snazi kada Sara otkrije čari improvizacijskog teatra i pratećih radionica, te se raziđe od svog do tog trenutka nerazdvojnog prijatelja, koji, pak, ostaje u istim životnim i hedonističkim okolnostima.
Tu je i dalje sve na mestu, stilski ovaj film može da prija svima kojima se u toj ravni dojmio film Tilva Roš našeg Nikole Ležaića, ali nevolja nastaje kada primat preuzme manirizam koji se može označiti sintagmom posthipsterskog oponašanja stvarnosti, na šta se onda nadoveže činjenica da autori, očito na tragu mita o zaturenoj eteričnosti lepote svakodnevnog, ne uspevaju da mapiraju ovu priču prekopotrebnim detaljima. Tako zadugo ne biva jasno da je priča zahvatila pogolem raspon od četiri godine, a prvobitna dramaturška ravnoteža po pitanju distribucije dva ključna lika biva grubo narušena u Sarinu korist, što onda prvu polovinu priče čini poprilično upitnom. U drugoj polovini, pak, detaljistički pratimo etape Sarine evolucije i deinhibicije, a što nas onda dovodi i do tačke njene samospoznaje sopstvenog kvir identiteta, ali se taj krak priče nepotrebno urušava u očigledno usiljenoj i onda i nedostatnoj sceni isforsiranog Sarinog sukoba sa voljenom. Filmu, koji se, doduše, može pohvaliti i u domenu fino izbrušene i rabljene atmosferičnosti, nedostaje iskrenosti, ali i zaokruženja, u smislu da se završava arbitrarno, uz impresiju da je mogao još da potraje, ali u isti mah i da se okonča znatno ranije.
Na drugom tasu imamo besprekorno francusko ostvarenje La Pampa / Barikada, koje je na zatvaranju ovojesenje Slobodne zone i proglašeno najboljim filmom u toj programskoj celini. Barikada (tek prvi celovečernji film reditelja Antuana Ševrolijea) donosi savršen balans između nepatvorene emotivnosti i dirljivosti, sa jedne, i vrhunskog zanatskog „pakovanja“, s druge strane (uključujući tu i budžetsku ubedljivost, a što ni ne čudi imajući u vidu i prisustvo loga kuće Dizni+ na najavnoj špici ovog filma). I Ševrolije bira naglašeni naturalizam kao polazni okvir, što se i čini najmudrijim i najcelishodnijim izborom u slučaju priče o evidentno jakoj prijateljskoj vezi koji stasavaju u dominanto alfamužjačkom svetu moto-trka nižeg takmičarskog ranga. Već ovde se autorima mora odati jasno i glasno priznanje jer, premda im je bilo tu, pred nosevima, nisu posegnuli za ionako još davnih dana izraubovanom pero-lakom oprečnošću između mačističkog sveta sportskih nadmetanja i onih koje upravo takve, naravno, posve nerezonske strasti pokreću i kvir identiteta (dakako, prećutanih i zabranjenih). Barikada u toj ravni pokazuje obilje finese, inteligencije, intelektualnog poštenja, pa i zdravorazumske svesti o klasnim i ostalim društvenim uslovljavanjima, te se u trenutku kada dođe do loma i čeonog sudara te dve, naravnom, uslovno rečeno suprotnosti i krajnosti, ovaj film i dalje ima šta da kaže i to na podosta tema – o sazrevanju, samospoznajama, pitanjima i teretima puti i putenosti, nametnutim društvenim ulogama, moći prijateljstva pa i u tako ranoj i osetljivoj životnoj dobi, surovosti i okovima vlastitog bigotizma…
Sve to staje i vrhunski i krajnje filmično biva uobličeno u oko sto minuta trajanja ovog vrhunskog kvir i ne samo kvir filma ponajpre o odrastanju u hodu i, što je dodatno teško i bolno, odrastanja u raskoraku i mimohodu sa onim što neki od nas moraju, a neki od nas snevaju da bi u jednog trenutku mogli da budu. U tom smislu, ova Barikada je i iznimno upečatljiva oda osujećenoj slobodi, koja, pak, ne gubi na primaljivosti kako biva sve varljivija i nedostižnija. I utisak je da je priča o prijateljstvu DžoDžoa i Vilija u tom svetu nerazumevanja ali i jakih i nehinjenih emocija pronašla pravi okvir za tragediju koja tu neizbežno sledi, što ovaj film dovodi u ravan i analogiju sa još jednim odličnim filmom na te ili dovoljno slične teme, a sa istog govornog i kulturološkog područja – sa filmom Close (Blizu) od pre par filmskih leta. Ovde je neophodno vratiti se na impresiju iz prve rečenice ovog dela dvojnog filmskog prikaza pred vama – Barikada, besprekorno odglumljena, ali i montažno ubedljiva, sa vešto gradiranim i iznijansiranim ritmom pripovedanja, pleni i svojom pitkošću kakvu ne srećemo često u svetu savremenog arthaus filma (a Barikada je i to – jer krenula je učešćem na Kanskom filmskom festivalu, i to u zvaničnom programu, proletos), a koja u kontekstu u kom se ovaj, da ponovimo, odličan film javlja deluje u neku ruku i subverzivno.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 81 – decembar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
