Sladostrašće Asje Bakić: Ponovo radi ukus nestašnih


Kanda je nekako možda i neophodno da se svako malo podsetimo koliko zapravo okvir queer-a može, a i treba da bude širok i već negde u samom svom zametku i, označimo to tako, u suštini svoje biti raznorodan. Zgodan i sasvim razuman povod (izgovor, ako ćemo pošteno) za to mogla bi da bude nedavno i kod nas gotovo pa odlična zbirka priča „Sladostrašće“ iz pera Asje Bakić, i u svetskim okvirima sve zapaženije književnice sa zagrebačkom adresom. I baš tako – Asja Bakić u gotovo pa svakoj od priča u narečenoj zbirci daje osnova da ono što ona tako znalački i nadahnuto stvara i iznosi pred ambicioznije i usredsređenije čitaoce podvedemo i pod već pominjani kišobran književnosti sa dovoljnim udelom/prisustvom queer elemenata i značenja, ponajpre onih implicitnih i postavljenih na idejnoj i ideološkoj ravni. Naravno, ako se saglasimo da se pod taj neki varljivi metaforični queer štambilj na polju lepe književnosti može smestiti sve ono što u prvi plan ističe drugost, raznorodnost, kao i što podseća na duboko usađeni nam poriv za borbom za samosvojnošću, raznolikošću, osobenošću, a, naravno, i na anti-establišment sentimente kao prirodan odraz zazora od uvreženog, okoštalog, srednjački uprizorenog, anemičnog, neutralnog i nepopravljivo bezličnog.

A dosta toga upravo navedenog lako je detektovati na stranicama knjige „Sladostrašće“ (u našoj knjižarskog ponudi prisutne u izdanju beogradskog Štrika); na uzorku tih nešto malo manje od dve stotine stranica teksta sagledavano, Asja Bakić uspeva mnogo toga značajnog i po samu njenu prozu dalekosežno plodotvornog. Kao prvo, ona uspeva da u okviru ciljano svedenog stilskog izraza iznađe dovoljno autentičan pripovedački glas i izraz, a, što je možda još važnije, polazi joj za rukom i da, krećući se možda na samoj razmeđi nepobitno stvarnosnog i onostranog, stvori upadljivo i ubedljivo osobene svetove u kombinacijama i varijacijama kakve se zbilja retko sreću barem ako kontekst svesno suzimo na ovdašnji/regionalni literarni zabran. Uz to, unutar tih zaista atipičnih svetova i mikro-mikro, individualističkih univerzuma, iz priče u priče, obitavaju i kreću se junaci i junakinje neosporne upečatljivosti, čije damare lako pojmiti, čija lutanja je tako lako i nadahnjujuće prepoznati kao krajnje vešto izatkan odraz onoga što nas na planu ideja, emocija, te onog neizbežnog duha vremena okružuje, pa katkad i nagoni na kakvo-takvo delanje i pokušaj promene makar ličnih paradigmi i fatumskih okova za koju jotu samo. Osim toga, na uzorku ovih jedanaest pripovedaka manje-više jednakih dužina autorka prilično lako premošćava ne tako lako prozne i bezazlene granice žanrova i mikro-žanrova, naoko ostajući verna svom istančanom i već sada temeljno artikulisanom pripovedačkom glasu i iznimno specifičnom pogledu na svet/svetove ili ono što ti diskutabilni koncepti i dalje možda označavaju.

ČITAJTE:  Bond, gej Bond

Primenimo li onaj dobronamerni nauk koji nam ukazuje da je najmudrije i najcelishodnije o zbirkama priča suditi po najboljim i najuspelijim im segmentima i delovima, „Sladostrašće“ predstavlja pun pogodak i štivo koje se može preporučiti bez iole zamašnijih i smislenijih relativizacija; u misteriji nazvanoj „Muški jarak“, ona umešno varira mit o Persefoni, bogatiji za glas neusiljenog crnog humora. U priči „Gretel“, pak, zatičemo zauzdanu ali ipak strastveno razmahanu potrebu za dekonstrukcijom i mačističkih postavki sveta i brzopoteznih i lako kvarljivih kvazifeminističkih reakcija na njega. Sočna melodrama, a sa primesama šeretske sprdnje, jedan je od potpornih stubova „Dorice Kastra“, gde je jed usmeren ka opšte prihvaćenim poimanjima bračnog i emotivnog spokoja po meri šire sredine i katkad posve jalovih kontrapunktova mu, koji, pak, namerno žmure na neprolazno-nepremostivu slabost kao konstantu tog nekog mitskog opšteg ljudskog karaktera, eksera u sanduku mnogih nam snova, pokušaja, misija, zanosa… „Otmica“, na drugoj strani, donosi neodoljivo drzak osvrt na stanje stvari na ovdašnjim i možda i panevropskim ili planetarno shvaćenim „književnim scenama“, dok vrhunac čitavog izdanja predstavlja priča naslovljena „1998“, u kojoj se vrtoglavo puno toga intrigantnog zbiva, a sve nošeno nastojanjem Asje Bakić da pronikne u koren očigledne nesnađenosti koja na površinu evidentnije isplivava u nežnim godinama rane mladosti, da bi kasnija postala graničnik/remetilački faktor/pogonsko gorivo… koje vodi put onoga što zatičemo i u već pominjanim segmentima „Muški jarak“, „Gretel“… u „1998“ nailazimo na istinske bisere naglašeno ekonomičnog predočavanja koordinatnog sistema unutar koga treba tražiti smernice za dešifrovanje onoga što nam tu Asja Bakić kriptično a zaumno želi da kaže; tako recimo, tu će vas sačekati briljantna crtica koja glasi „Znala je odmah da će tamo provesti najviše vremena jer je uvijek tražila izolirane vidikovce s kojih je mogla nesmetano proučavati tuđe odrastanje kako bi zaboravila na vlastito.“, a pre čega je istaknuto i ovo: „Na ljetovanje je ponijela dvodijelni badić, tinejdžerski angst i roman Maryse Conde ’Ja Tituba, crna vještica iz Salema’. Očekivala je savršeno ljeto.“

ČITAJTE:  Jedna priča o dve izuzetnosti

Čitalac ubrzo postaje svestan da i nije preterano važno da li Asja Bakić tu tka iluziju utopije ili zavodljiv mrak bliske, pa čak možda i neizbežne nam distopije, da li je veristički prosede tu zapravo tek smokvin list i sredstvo odvraćanja od autorkine želje da na stranice vlastite knjige udomi što fantazmagoričnije viđenje sveta danas ili neposredne budućnosti… Ono što je važno je da je ovo izrazito zabavna proza, koja iz reda u red, iz pasusa u pasus, odiše onim što svakako ima smisla nazvati ukusom nestašnih, a upravo to je nešto čega se na planu savremene umetnosti i popularne kulture queer zbunjujuće lako i dragovoljno odriče, sva je prilikama u potrazi za što bržim i dostupnijim lenjivim komoditetom.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 57 – decembar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):