Izbor je jednostavan: suprotstaviti se licemernoj okrutnoj sredini ili joj podilaziti veoma dugo, možda i po cenu zdravlja
Kako roditelj LGBT deteta da se bori protiv homofobije i mržnje prema svom detetu? U Srbiji, veoma teško, jer ni institucije kojima je to u opisu posla ne mrdaju. Mnoga nasilna dela prema pripadnicima LGBT populacije nikada nisu procesuirana niti su počinioci kažnjeni. Sasvim je moguće da se roditelj, već prestravljen činjenicom da mu je dete LGBT, ne snađe najbolje. A prestravljen je ne zbog nekih moralnih ili verskih razloga, nego zato što zna kako ovo društvo mrzi LGBT osobe i kako postupa prema njima, a želi da mu sin ili ćerka, ako je moguće, prođu nepovređeni. Kad shvate, a shvataju ubrzo, da niko od tzv. nadležnih neće preduzeti ništa, mnoge majke odmah potonu u ličnu depresiju a očevi u alkohol i nasilno ponašanje i od njih se treba spasavati bekstvom ukoliko ne potraže pomoć. Oni roditelji koji se nisu odlučili za ovaj „put kojim se češće ide“ imaju na raspolaganju nekoliko taktika kojima štite – ili bar pokušavaju da zaštite – svoje dete u maloj ili većoj sredini, a sve sredine su kod nas jednako homofobične i nasilne. Bujajuće siromaštvo stanovništva uz bujajući rast uticaja crkve, politike i kriminalnih struktura ne pruža mnogo nade za običan miran život ljudi, naročito LGBT ljudi, koji se za čas nađu na udaru neke nedefinisane ali praktično nasilne grupe.
Prva taktika koja roditeljima LGBT dece pada na pamet je ćutanje. Jednostavno, o sklonostima deteta, čak i kad odraste, majka i otac ćute. Ćute do besvesti po cenu da se ozbiljno razbole pod teretom tajne koju kriju, skreću razgovore na druge teme, prave se da ne znaju ili ne razumeju kad im „dobronamerna“ osoba iz komšiluka, radnog okruženja ili šire familije skrene pažnju. Ponekad prestanu da komuniciraju sa detetom – ili, pred svima glume (!!!) da su prestali da komuniciraju s detetom koje inače uredno viđaju. „Ne mešam mu/joj se u život“, „odrastao je/odrasla je, pa neka vidi šta će sa sobom“, „ne viđamo se često“, primeri su rečenica koje roditelji koriste kad ih neko pita da li sin ima devojku ili ćerka momka, kad će svatovi, a naročito kad će unučići. Treba stvarno imati srce i želudac od kamena pa podneti sve ove provokacije ljudi koji jedva čekaju i s pažnjom prate kad će roditelj da se slomi i počne da plače ili pravi scenu pred publikom. To se ne događa. Roditelj ćuti i trpi, u nekim sredinama i doživotno.
Drugi način je sasvim suprotan. Otac ili majka kad sazna da mu je dete LGBT pravi temu za ogovaranje od sebe. Upada u nepriličnu vezu, ili je izmišlja i svima prepričava, samo da skrene ogovaranja od svog potomka. Izigrava alkoholičara, pretvara se da je trajno pripita ili pod dejstvom leka za smirenje, kikoće se na zabavama, pleše pa pada, a za sve ovo vreme budno pazi da joj se jezik ne omakne nekom nezgodnom primedbom. Ovo spada u magičko ponašanje: ako sebe žrtvujem, spašću svoje dete. Ako od sebe napravim predmet ogovaranja, zaštitiću svoje LGBT dete od ogovaranja. Po pravilu u malim sredinama nema stručnjaka koji bi mogli da kažu roditelju kako ne mora da radi ovako složene manipulacije koje ne služe ničemu. U većim sredinama, možda bi se mogao i naći senzibilisan stručnjak, ako nigde drugde a ono u samim LGBT organizacijama, ali, roditelji se ovakvim stručnjacima – ne obraćaju, ili se obraćaju srazmerno retko. U redovnom „sistemu institucija“ svakako nema ničega, pa ni pomoći za LGBT ljude i njihove roditelje.
Ako je dete odraslo i donelo odluku da se autuje i da ne krije taj deo svoje ličnosti, roditelj se može naći na udaru sredine, kojoj mora da se pravda kako i zašto je njegov sin/njegova ćerka „takav/takva“ i zašto ne ode u manastir kod Svetog Nekog gde se takvi slučajevi „uspešno leče“. To je dovodilo do iseljenja čitavih porodica, u davna vremena kao i sada. Ukoliko se dete još nije autovalo, a namerava, roditelji, naročito majke, upotrebiće sav svoj šarm i uticaj ubeđujući ga da se seli. „Šta ćeš u ovoj našoj selendri, čedo moje, pođi u veći grad/inostranstvo gde će te ljudi više ceniti“ je rečenica koja se u Srbiji najčešće upućuje mladim ljudima, bilo da su strejt ili LGBT. Bilo da je ubeđivanje uspelo, bilo da je mlada osoba i sama shvatila da ovde skoro neće biti ni ‘leba ni mirnog života, kad dete ode u inostranstvo, roditelji, izgleda, odahnu. Onda oboje, a naročito majke, pričaju rodbini bajke kako im se sin/ćerka tamo u dalekom svetu sjajno snašla, gala zarađuje, super se provodi. Čak sin ima devojku, a ćerka momka. Ovo je tako bedna laž, ali, uz malu pomoć nekog ko se razume u kompjutere roditelji mogu da lažiraju čak i fotografije svadbi i unučadi. Kome je lakše, može ceo život da provede u ovakvoj imitaciji života.
Inače, “Imitacija života“ je poznati film (verzije iz 1934. i 1959. godine) u kome se devojka odriče rođene majke, zato što majka ima nešto tamniju kožu nego što bi prihvatilo bogato i otmeno rasističko društvo. A i radi kao posluga u bogatoj kući. Ovako žive mnogi roditelji u Srbiji, pričajući svima koji još nisu pobegli „prihvatljivu“ verziju života svojih potomaka.
Postoji i verzija „Hrabro srce“. U njoj roditelji i deca prihvataju da je neko LGBT i nemaju šta da lažu ili muljaju pred licemernom i okrutnom sredinom kao što nemaju ni potrebe da svima pričaju. Kad su dečaka u pretežno „muškoj“ školi drugari prozivali da je gej, došli su dečakovi roditelji i celom razredu, razrednom profesoru, direktorki, školskom policajcu i tetkicama rekli da oni vole svog sina i da ga prihvataju takvog kakav jeste, a protiv škole i nasilnika podneli tužbu. Ovo je, razumljivo, ređi slučaj, kao što je i hrabrost na ovim prostorima srazmerno retka pojava – ali, moguća je. Počinje jednostavno: kad neko kaže roditelju „dete ti je LGBT“, a roditelj da odgovori „a šta se to tebe tiče“. Od malih gestova, rastu velike promene.
Piše: G. P. F.
Više tekstova iz broja 76 – februar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
