O kosmopolitskom duhu Njujorka znaju i oni koji nikada nisu dospeli na drugu stranu Atlantika. Kao i o kosmopolitskom duhu Starog Rima koji, zainteresovani čovek ovog vremena uvek sklon da idealizuje i romantizuje prošlost, što je u ovom slučaju sasvim u redu, zamišlja kao uzbudljivi melting pot u čijim okvirima se svako osećao kao kod kuće.

Na ulicama Menhetna taj san deluje sasvim ostvareno. Pejzaž naseljavaju ljudi sa svih krajeva sveta i, bez sumnje, to je jedan od nekoliko suštinskih alhemijskih sastojaka koji Njujork čine Njujorkom. Za gosta iz onih delova sveta gde sloboda još uvek nije propevala u punom rasponu svog glasa, ta slika je fascinantna, opčinjavajuća predstava nečega što je zamišljao kao daleku budućnost, kao mogućunost neostvarivu bez borbe i prevrata. A tamo negde, taj san je svakodnevica. Uzmimo za primer gej parove. Visoke plavušane i zgodne crnce koji, držeći se za ruke, posmatraju izlog Abercrombiea ili se smaraju čekajući u uvek krcatim kafeterijama.

Hell’s Kitchen je deo Menhetna koji važi za gej četvrt ali, osim klaberske atmosfere i odsustva upeglanosti karakteristične za Park aveniju ili Upper East Side, ništa ga posebno ne razlikuje od drugih delova ostrva. Ništa nije eksplicitnije ili slobodnije u odnosu na ostatak Menhetna niti LGBT manjina poseduje bilo kakva eskluzivna prava na ovu dugačku ulicu koja se „pročula“ zahvaljujući odluci scenarista i producenata „Seks i grada“ da baš tu smeste Samantu – najprovokativniju i možda najvoljeniju junakinju ove serije. Ima li više gejeva? Takva besmislica najverovatnije ne zanima ni najdokonije statističare. Svi su tu, podno Tajms skvera, i gej predznak
ne predstavlja nikakvu važnu odrednicu. Osim, za same homoseksualce koji tragaju za dobrim provodom.

ČITAJTE:  Gej izbeglica u Beogradu

Kada se sve to uporedi za najstrašnjim predrasudama u savremenom srpskom društvu, posebno početkom jeseni kada se tradicionalno zbog Parade problematizuje pitanje LGBT manjine, sve uvrede koje zdrav razum trpi po balkanskim gudurama postaju i teže i jezivije. Jer, u Brayant parku se odmaraju i heteroseksualni parovi sa decom i homosesksualci umorni od šopinga. U Central parku džogiraju i gejevi čija tela izgledaju kao oživele skulpture iz Metropolitena i strejt atletičari i lezbejke koje se bore sa viškom kilograma i japiji koji su jedva dočekali vikend da se, frazerki rečeno, posvete sebi i olakšaju posledica nataloženog stresa.

I sve je veoma vitalno. Život se odvija u svim svojim raznolikostima, u svim aspektima, u punoj raskoši svoje lepote. Niko ne govori o ugroženosti porodice. Niko ne stavlja deci ruku preko očiju ukoliko iz susedne ulice nailazi par homoseksualaca. Zbog toga su balkanski stereotipi ili jednostavno podmetačine ekstremističkih falangi, skrojene tako da zasene primitivnu i neobaveštenu većinu, ovde, bez ikakve namere, oduvani najjednostavnijim dodirom realnosti. Svakodnevice. A, rekao bi čovek, neka rigidna neznalica ili zatucani manipulator, promocija izopačenosti odvija se po čitav dan. I iz dana u dan. Zapravo nikada se ne završava. Samo što je promocija pogrešna reč koja se zdravo za gotovo uzima samo tamo gde se, iz neznanja ili bilo kog drugog poriva, pristaje na obmanu.

Posmatrano sa aspekta ljudskih prava, Njujork jeste oaza ostvarenih snova. I još koječega. Ali o tome, neki drugi put.

Piše: Marko Savić