Nakon nekoliko godina veoma uspešne berbe po tom pitanju, odnosno, nakon barem par desetina i kinestetski vrednih kvir filmova koji su uspeli da transcendiraju te početne krajnje ograničavajuće okvire i da se probiju do znatno šire publike koja pomnije ne prati šta se to sve zbiva u aktuelnom kvir filmu u planetarnom smislu, sasvim je jasno da autori koji biraju da se bave pričama i junacima i iz opsega kvira ne moraju više da se uzdaju striktno u fatum i politički korektne kvote festivalskih selektora i programera, već da će njihovo uključivanje makar u taj festivalski glavni tok postati nešto sasvim prirodno, a ubrzo potom i posve uobičajena. I, zbilja, zaloga za veru u takav ishod u što doglednoj budućnosti je već sada i postojano dovoljno – uzmimo za primer rumunski film „Polje maka“ (Poppy Field) i meksičko-brazilski „Njih 41 plešu“ (Dance of the 41), pri čemu je drugopomenuti uvršten u prestižnu prikazivačku kategoriju naslovljenu ’Netflix Originals’.
Za početak pomenimo da je odlukom žirija „Polje maka“ poneo nagradu za najbolji kvir film festivala u svim programskim celinama ovogodišnjeg beogradskog FEST-a; ovaj film pred ljubopitive gledaoce stiže sa, čini se, namerno/ciljano krivo sročenim kratkim sinopsisom koji, kako se ispostavi već nakon dvadesetak minuta gledanja navodi na prilično pogrešan trag. Naime, ovo nije (kako je u tom kratkom sinopsisu navedeno) priča o mladom tamošnjem žandaru (žandarmercu) koji mora da balansira između tajne veze sa svojim dugogodišnjim dečkom koji živi u Fracuskoj i posla koji je do krajnjih granica uronjen u tu vazda pogubnu hipermaskulinizaciju. Narečeno se odigra i biva jasno već tokom prvih petnaestak minuta, a centralno mesto onda zauzima detaljistički predočena nam epizoda, izvedena u naturalističkom ključu gotovo pa sinema verite stila, u kojoj naš glavni junak biva deo žandarmerijske ekipe koja treba da zauzda incidente koji su izazvali verski fundamentalisti silno gorljivi da onemoguće projekciju neimenovanog kvir filma u tamošnjem omanjem bioskopu.
Ovde je, kanda, nužno kraće pojašnjenje – ovaj, dakle, središnji i glavni deo filma „Polje maka“ (režirao ga je Eugen Žebeleanu, dok je scenario napisala Ioana Moraru) nadahnuće je pronašao u incidentu iz tzv. stvarnosne dimenzije života, odnosno iz skandala kada su gnevni ziloti među vernicima pokušali da sabotiraju prikazivanje rumunsko-srpsko-belgijskog filma „Vojnici. Priča iz Ferentarija“ i naše i tamošnje Ivane Mladenović i francuskog ostvarenja „120 BPM“. Autori „Polja maka“ dosta vešto i precizno inkorporiraju taj stvarni događaj u unutrašnji svet svog glavnog junaka, krajnje rastrzanog na samoj razmeđi ta dva posve oprečna, ako ne i nepopravljivo isključiva sveta, i to je ono u čemu ovaj film nepogrešivo poentira. Za svaku pohvalu je i kreacija glavnog glumca koji se junački izborio sa prisustvom u svakoj sceni, obiljem teksta i ne baš često ovako filmično postavljenom, turobnom identitetskom nelagodom koja samo što nije eksplodirala. Izvesnu nedostatnost, pak, predstavlja, dužina tog glavnog segmenta, pritom, i hiperverbalizovanog, pri čemu (posebno u prvoj mu četvrtini) ima očiglednih viškova, što dovodi do problema na planu ritma naracije, te se stiče utisak da bi „Polja maka“ ostavila snažniji utisak da su štrihovana, odnosno, da su nešto kraća; naravno, to bi predstavljalo problem jer bi se sa postojećih 80 minuta skliznulo na tle u međuvremenu ugašenog srednjeg metra. Uprkos upravo iznetom, „Polje maka“ je vredan i zanimljiv film, koji pokreće vitalne, životne i potentne teme, i, posebno ako ga posmatramo kao deo domena mladog filma (reditelj ima tek 32 godine), pruža ubedljiv nagoveštaj autorske pojave koju svakako ima smisla pratiti u godinama pred nama.
Meksičko-brazilski „Njih 41 plešu“ (Dance of the 41) očito je čedo ambicioznije i raskošnije produkcije, a to je impresija koja se ne iscrpljuje isključivo na planu izvrsnih scenografsko-kostimografskih postignuća (a što je ovde iznimno važno imajući u vidu da film opisuje skandal sa kraja devetnaestog veka, i to u tamošnjim aristokratskim krugovima), nego i znatno dublje i dalekosežnije, i u kreativnoj ravni pripovedanja i jasno idejnog profilisanja tako intrigantne priče o tajnim životima mladog karijeriste Ignjacija, koji je oženio kćerku predsednika Meksika, a koji je, mimo toga, nastavio sa svojim tajnim kvir životom, ovde oličenim u dva jednako rečita i značajna kraka – nenadane romanse sa vršnjakom i takođe prominentnom figurom u svetu državne uprave i na tajnim gej-orgijama za probrane hedoniste i neobuzdane erotomane na prvi pogled bez straha i mane. Možda dominantan utisak o ovom filmu kao celini je preciznost autorskog pristupa, što je očito u svim aspektima, počev od brižljivog baratanja suštinski jednostavnom naracijom, oslonjenom na lako razumljive i ne preterano komplikovane skupove tropa, tema i motiva.
Naprosto, ovo je film u kome je sve na svom mestu, a ta urednost, to lako uočljivo krajnje uredno ustrojstvo može biti posmatrano i kao udarna mu mana, budući da tako strog okvir ipak ne dopušta puno mogućnosti za osetniji upliv emocija, naprosto nužnih i prekopotrebnih za ovako postavljenu priču uprave te tematske kičme. Međutim, ovo ostvarenje je sasvim zadovoljavajuće u svim segmentima, naravno, računajući i odličnu i zrelu (i ponovo – naglašeno preciznu) glumu svih unutar tog prilično mnogoljudnog glumačkog ansambla, a što se tiče pominjanog čeonog sukoba pomenute, bezmalo hirurške preciznosti i emotivnosti, sve dolazi na svoje u poslednjem kadru filma, odnosno, u tihoj, diskretnoj a vazda bolnoj suzi koja kreće iz oka glavnog junaka u trenu kada mu supruga hladnokrvno i usput, tokom, saopštiti jednu sitnu a tako dalekosežno bolnu, možda i prevratničku vesti o sudbinu baš dragog mu bića.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 60 – jun 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
