Oušn Vuong: Na Zemlji smo nakratko predivni


Mnogo toga je trebalo da se dogodi kako bi Oušn Vuong došao na svet. Kada kažemo mnogo toga ne mislimo na priče o rodama, pčelama, bebama u kupusu (mada postoji tu jedno polje pirinča) i tatama i mamama koji se vole. Ne. Ovo je malo komplikovanija priča. Oušnov deda je bio američki vojnik stacioniran u Vijetnamu. Tamo se zaljubio u „nepismenu devojku sa pirinčanih polja“. Ubrzo su se venčali i dobili troje dece. Dok je njegov deda bio na odsustvu u Americi dogodio se pad (ili oslobođenje) Sajgona i on više nije mogao da se vrati svojoj supruzi i deci. Bojeći se da bi njene ćerke mogle biti usvojene u Americi, Vuongova baka ih je dala u tri različita sirotišta tako da su se one ponovo našle zajedno tek kao odrasle žene. Vuongova majka je radila u salonu lepote kada ga je, sa osamnaest godina, donela na svet na farmi pirinča. Nazvala ga je Oušn (Okean) zato što je u razgovoru sa mušterijom u salonu lepote reč „beach“ (plaža), kako je želela da nazove sina, izgovorila kao “bitch” (kučka). Mušterija je predložila da reč plaža zameni rečju okean. Nakon što je dobila objašnjenje kako je okean najveća definisana vodena masa na zemlji koja povezuje Vijetnam i SAD Vuongova majka je pristala da sina nazove baš tako. Zbog toga što je bila mešane rase, po novom zakonu njen status je postao ilegalan, te je dobila otkaz. Ubrzo se porodica našla u izbegličkom kampu na Filipinima, gde je provela godinu dana, da bi, zahvaljujući američkoj humanitarnoj organizaciji, na kraju došli do Amerike i Hartforda u Konektikatu.

U svojoj debitantskoj zbirci pesama „Night Sky with Exit Wounds“, koju je objavio 2017. godine, Voung sve ovo opisuje u nekoliko stihova: „Američki vojnik je pojebao vijetnamsku seljanku. Tako moja majka postoji. Tako ja postojim. Dakle, nema bombi=nema porodice=nema mena. Joj!“

ČITAJTE:  Doviđenja, tamo gore: Tri posleratna profitera

Poput debitantske zbirke pesama i njegov prvi roman „Na zemlji smo nakratko predivni“, koji je u srpskom prevodu Nikole Matića objavila izdavačka kuća Kontrast izdavaštvo, sadrži dosta autobiografskih elemenata. U pitanju je priča o sazrevanju Malog Psa, koji je kao dete izbeglica iz Vijetnama, odrastao u Hartfordu. Roman je napisan u epistolarnoj formi niza pisama koje Mali Pas upućuje svojoj nepismenoj majci. Inače, Voung veruje da je disleksija u njegovoj porodici nasledna, kao i da je on prvi član porodice koji je, u jedanaestoj godini, naučio da čita.

U pismima otkrivamo priču Malog Psa, saznajemo kako je to bilo postojati kao mali, gej, Azijat, sa šizofrenom bakom i nasilnom majkom koja pati od poststresnog sindroma u malom mestu Srednjeg zapada. Osim toga, kroz fragmente priča, pred nama se otvara i priča o njegovoj majci Hong (Ruža) i baki Lan (Ljiljan). Lan je jedne noći, samo u spavaćici, pobegla iz ugovorenog braka. Kako je roditelji nisu primili nazad ona je snalazila kako je znala i umela – prostituisala se sa američkim vojnicima. Iz jednog takvog poslovnog odnosa rođena je Ruža. Ruža je još u Vijetnamu upoznala Amerikanca od koga je dobila mnogo batina i jedno dete. Batine su se nastavili i u Americi sve dok policija nije uhapsila nasilnika. To je bio početak jednog novog života za Lan, Ružu i Malog Psa.

Sada je pred Malim Psom otkrivanje samog sebe i zlog sveta. U školi ga maltretiraju zato što je sitne građe, Azijat i nežan. Ipak, Mali Pas je sledio tipičnu američku izlaznu putanju od siromašnog autsajdera iz radničkog miljea, preko obrazovnog sistema sa svojim afirmativnim i transformišućim dejstvom, do ulaska u privilegovane književne krugove sa, i dalje jakom, sumnjom samog pripovedača-junaka da su te privilegije zaslužene.

ČITAJTE:  Stiven Fraj: Lažljivac

Osim osetljivog odnosa sa majkom koja je istovremeno i nasilna i brižna i bakom koja je na trenutke luda, a ponekad veoma mudra u samoj srži knjige nalazi se tinejdžerska ljubav Malog Psa i Trevora. U pitanju je unuk vlasnika polja duvana na kojima je Mali Pas radio tokom leta. Na površini izgleda da je Trevor oličenje one bele testosteronske Amerike koja maltretira Malog Psa. Živi u kući na točkovima, hrani se brzom hranom i Sprajtom, voli američki fudbal, a ćale mu je pijanac, koji se igra sa oružjem, sluša američki rep i gaji divljenje prema svom bratu koji je u Vijetnamu ubijao domoroce. Naravno da želi da i njegov sin bude pravo muško, a ne neka tamo seka-persa. Trevor se, makar u ovom poslednjem, slaže sa svojim starim. Zna da, kada poraste, ne želi da bude peder. Nije on to. Ipak, veza između njega i Malog Psa je fizički strasna, a psihički duboka i emotivna. Na nekom podsvesnom nivou on dobro zna da ne može istovremeno da zadovolji zahteve sveta iz koga potiče i svojih potreba i čežnji. Zato sve više tone u autodestruktivno ponašanje zloupotrebljavajući opijate.

Upravo tu negde, u njihovim odnosima, nalazi se i poruka celog romana koja je data i u naslovu. U tom nekom kratkom trenutku mladosti, kada nam je dopušteno da na neko vreme budemo na margini društva, nalazi se autentična životna radost življenja i sreće koje se ne mogu preneti u kasnije postojanje u odraslom, dosadnom i konvencionalnom dobu sa svim njihovim zahtevima i prohtevima. Kao svojevrsna suprotnost ovim stavovima Malog Psa stoje i životi njegove bake i majke koje su, upravo suprotno od njega, u detinjstvu i mladosti, doživljavale sve užase života, da bi tek dosta kasnije, u nekim zrelim i poznim godinama, uspeli da dosegnu stabilnost, sigurnost i trenutke radosti i sreće.

ČITAJTE:  Volt Vitman: Muški bukvar

Kroz priču o Trevorovoj bolesti zavisnosti, sa osvrtom na slične sudbine njegovih prijatelja, pripovedač iznosi i oštru društvenu kritiku farmaceutske industrije koja je godinama zloupotrebljavala svoju moć kako bi zarađivala na Oksikontinu, leku na bazi opijata koji izaziva zavisnost.

Vuong piše jednostavnim jezikom, pitkim stilom, a opet uspeva da stvori upečatljive slike i pobudi snažne emocije. Veoma slikoviti prikazi njegovog odnosa sa Trevorom ili sahrana bake Lan su primeri kako autor svojim slikama uspeva da, kroz opisane trenutke, stvori iluziju života.

Izgleda da su u Oušnu Vuongu milenijalci dobili svog glasnogovornika i književnu zvezdu koju, čiste savesti, mogu da čitaju. Gej, izbeglica, Azijat, iz radničkog miljea, koji sa jedne strane kritikuje gramzivost establišmenta, ali ne dira one koji taj sistem održavaju u životu, pesnik koji piše romane, dovoljno poetičan da ga citiramo, a, istovremeno, dovoljno razumljiv da ga shvatimo. Koliko je Vuong bio potreban književnoj sceni pokazuje i primer da je, posle svega dve objavljene knjige, postao sedmi autor koji je pozvan da se priključi projektu Biblioteka budućnosti. U pitanju je projekat veka koji će trajati od 2014. do 2114. godine. Tokom jednog veka, svake godine će po jedan pisac ostavljati neko svoje originalno delo i tako sve do kraja projekta kada će svih sto dela po prvi put biti objavljena. Vuong se našao među imenima kao što su Margaret Atvud, Dejvid Mičel, Elif Šafak i Karl Uve Knausgor. Jasno je da 21. vek pripada Vuongu. Pročitajte „Na Zemlji smo nakratko predivni“ i otkrijte zašto.

Piše: Milan Aranđelović

Više tekstova iz broja 57 – decembar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):