Sasvim očekivano, gotovo, na sedmičnom nivou dodatno i ubrzano se demokratizuje i ponuda Netfliksa i ostalih striming-servisa koji su izvoleli da mu izađu na crtu i ulete u ovaj beskrajni megdan za privlačenje novih i brojnijih pretplatnika, te nam je tako nedavno baš iz Poljske, koja u poslednjih par godine ljuti boj bije sa svojom suštinom i nužnošću garancije ranije izvojevanih ljudskih prava, stiže i triler iz podžanra potere za ubicom, a da je, pritom, sve to u delo sprovedeno u i u okviru kvir-filma, a, uz to, i delimičnim oslanjanjem na stvarne događaje i mračne epizode iz istorije nekadašnjih slepih isključivosti. Naravno, reč je o poljskom novitetu za Netfliks, filmu „Operacija: Zumbul“ (Operation Hyacinth), o kome će u ovom dvojnom filmskom prikazu biti reči rame uz rame sa estonsko-britanskim ostvarenjem (a, kažu, snimanom na Malti) „Firebrid“, čija se priča takođe zbiva tokom hladnoratovske ere u sovjetskom bloku. Dakle…
Zaplet „Zumbula“ (odnosno, „Operacije: Zumbul“) smešten je u samo središte poljskih osamdesetih godina prošlog veka, koje je obeležila i narečena operacija lova i progona tamošnjih homoseksualaca, a što je rezultiralo stvaranjem opsežne baze podataka o po toj osnovi nepodobnima i nepoćudnima, kao i brojnim uništenim životima, a, kako kažu upućeni, ta bruka i dalje nije ispravljena, naravno, kao i uvek i svugde, pod izgovorom zaštite državnih interesa. Autori ovog filma kreće od te istorijske i faktografske stavke, ali svoj film onda preusmeravaju u pravcu žanrovski prilično tačno i nedvosmisleno profilisanog i definisanog filma iz domena trilera sa podtemom lova na ubice/serijske ubice. Prva, a potom i ostale, sudbinski i lančano nanizane žrtve i ubice i tog krutog i bigotskog aparata državne zaštite su homoseksualci, naravno saterani u kriptične egzistencije i društvenu marginu koja tek nešto malo prodiše kada padne uvek dobrodošao mrak.
Reditelj Pjotr Domalevski ovde pruža film (a ovo mu je tek prvi celovečernji rad) koji je u ogromnoj meri prilagođen distributivnoj meri Netfiksa i ostalih servisa – reč je o promišljenoj i očigledno staloženo sročenoj aproprijaciji osnovnih i dobro poznatih postavki žanra za koji su se autori i producenti/finansijeri ovde odlučili, te je „Operacija: Zumbul“ urađen prema jasnoj i višestruko oprobanoj prekookeanskoj žanrovskoj mustri, i na kraju je pred gledateljstvom vrlo dobar triler, utemeljen u sigurnoj žanrovskoj formuli, a koji nudi i retro-štimung i istočnoevropsku egzotiku, na sve to dosta toga crpeći iz gore pojašnjene istorijske stavke o tamošnjem progonu kvir zajednice. Imajući u vidu ono što se brzo dogodi, a što, ako ćemo pošteno, jeste bilo sasvim očekivan potez i dramaturški izbor, pri čemu su se autori odlučili i za onu postavku pri čemu odlučni policijski istražitelj naprosto „predugo zagazi“ u istragu i u do tog mu trenutka u potpuno mu nepoznat svet drugih i drugačijih, „Operacija: Zumbul“ može biti posmatrana i njeni dometi mogu biti vagani i u odnosu na znamenito „Gluvarenje“ (Cruising) velikog Vilijama Fridkina. Naravno, film Pjotra Domalevskog dosta brzo gubi u toj analogiji, ali i na kraju te metaforičke bitke kreće u pamćenje gledalaca kao zanimljiv i pažnje vredan film.
A pomenuti estonsko-britanski film „Firebird“ nudi znatno više poetičnosti, što ni ne čudi imajući u vidu da je u pitanju film koji neprikriveno hrli ka svom melodramskom žanrovskom okviru; zaplet je krajnje pojednostavljen, u pitanju je romansa između cenjenog pilota i suštinski sramežljivog i skrajnutog redova u sovjetskoj vojsci ,a ovaj film se sa neprikrivenim zadovoljstvom prepušta tropama, a viđenim u melodramama o zabranjenim i/ili ljubavima koje moraju ostati strogo čuvana tajna onih koje je obuzelo, mada sudbina očito slabo i retko mari za porive i potrebe nas, svojih podanika. U tom pogledu, „Firebrid“ pred filmofile ne iznosi ništa novo i dosad neviđeno, a dobrim delom je oslonjen na taj brzopotezni kontrast između puti i potrebe za ljubavlju, na jednom, i krutosti sredine na drugom metaforičnom tasu fatumske vage.
Međutim, „Firebrid“ koji krasi iskrena i na platna i ekrane uverljivo preneta emocija, evidentno je da je ključnim autorima (dva glavna glumca su, uz reditelja, i koscenaristi ovog ostvarenja) izrazito stalo do likova, ima tu i podosta vešto udenute likovnosti, ubedljiv je i na starostavni štimung koji potcrtava eru kada su ljudi, uprkos brojnim preprekama i ograničenjima, očigledno više bili u dosluhu sa vlastitim emocijama i stvarnim potrebama i sa samim sobom, ukupno uzev… Film, uz sve to, pruža i veoma uspelu scenu vođenja ljubavi koju nosi i određuje uspešno transponovana i artikulisana liričnost. S druge strane, film na mahove prati od neobuzdane doslovnosti, od ishitrene upotrebe površne metaforike (napuklina na zidu koja, gle čuda, nagoveštava krah romanse, prikazi aviona koji paraju nebu a podsećaju nas na strast koja buja između dva glavna junaka). Ipak, kada se sve sabere, a kada se zažmuri i na upadljivu netaktičnost po pitanju prikaza života u sovjetsko doba, može se ustvrditi da je „Firebird“ dobar i kvalitetan film koji će možda u bliskoj budućnosti izboriti mesto u dužem nezaboravu barem u kontekstu kvir filmova nastalih početkom ovog milenijuma.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 63 – decembar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply