U julu ove godine imao sam tu privilegiju da posetim glavni grad Španije i to za vreme trajanja njihove Nedelje ponosa. Jednostavno ne postoji način a da ne primetite da u Madridu traje Nedelja ponosa! Jedino da kao nindža kornjača idete kroz grad kanalizacijom, pa možda čak ni tad, jer jednom morate da izađete na površinu. A na površini vas čekaju zastave duginih boja koje su svuda oko vas, da to možda postaje i preterivanje. Državne zgrade imaju zastave duginih boja, po kafićima, restoranima, radnjama, trgovima, na banderama su reklame za Prajd i slogan „Madrid te voli“, mladi ljudi su umotani u zastave duginih boja i tako šetaju kroz grad… Ne znam zašto sam počeo da upoređujem Madrid i Beograd, ali jesam. Činjenica je da je Madrid nekoliko svetlosnih godina ispred Beograda kada je u pitanju prihvatanje LGBT+ populacije, ali se meni po glavi uvek mota pitanje zašto ne može tako i u Beogradu? U čemu je problem i šta to nama fali?

Uvek možemo da svalimo svu odgovornost na naše aktiviste, kako su nesposobni i međusobno posvađani, ali to ne bi bila cela istina. Španija je jedna izrazito katolička država, koja uprkos tome ima 67% na ILGA Rainbow mapi, dok Srbija ima svega 30%, istopolni brakovi su legalizovani od 2005. godine, kao i usvajanje dece od strane istopolnih parova, dok se na Paradi ponosa pojavi nekoliko stotina hiljada ljudi. Tako je bilo i ove godine. Parada ponosa, koja je ove godine bila duga svega 1 kilometar, od železničke stanice Atocha do Fuente de Cibeles, uspela je da okupi nekoliko stotina hiljada ljudi koji su se jedva pomerali na tom kratkom potezu. Meni su Parade ponosa dosadne, kad vidiš jednu, video si ih sve, dok mi je ova u Madridu bila posebno dosadna. Pored dosade na nerve si mi išla i puštena s lanca deca istopolnih parova koja su iz vodenih pištolja prskala okupljene. Pored paradiranja organizovane su celovečernje žurke na skoro svim velikim trgovima širom Madrida. Znači, Parada ponosa u Madridu nije žurka, ona je velika žurka na kojoj se zarade ogromne pare. E zato, LGBT+ populacija u Španiji ima sve ovo što ima.
Dok smo moj partner i ja u Cirihu čekali avion za Madrid primetili smo da su skoro svi putnici pripadnici naše populacije i da su se uputili na Paradu ponosa, koja je i od gradskih vlasti prepoznata kao jedna od najvećih turističkih atrakcija. Povodom Nedelje ponosa H&M je logo ukrasio duginim bojama, kao i modni brend Desigual, koji je u izlogu imao veliki poster posvećen LGBT+ zajednici, Levi’s, Dr. Martens, Primark i ostali su predstavili svoje Pride kolekcije, na ulazima u prodavnice su postavljene zastave duginih boja ili baloni… Prisutnost duge je tolika, da postaje neprijatno i preterano, ali posle nekog vremena kada vam se oči naviknu na taj šareniš, počinju da vam upadaju u oči nekolicina radnji koje nemaju dugine boje i zapitate se, šta s njima nije u redu i da li su homofobični. Naravno da smo te restorane, kafiće i prodavnice izbegavali i da smo novac trošili u radnjama koje su istakle duginu zastavu. Oni koji su istakli duginu zastavu, a mogu čak i biti homofobi koji samo pametno ekonomski razmišljaju, su zaradili na LGBT+ zajednici i u tome leži najveća moć LGBT+ zajednice na zapadu. Naravno, nećemo zaboraviti ni na političku moć, ali ekonomska moć u kapitalističkom sistemu je ponajviše dovela do LGBT+ emancipacije. Kao na primer, grad Madrid je tokom Nedelje ponosa zaradio nekoliko miliona, što LGBT+ organizacijama daje pravo da zakucaju na gradska vrata i traže svoj deo za projekte, prostorije, usluge, aktivnosti, festivale… Zamislite samo situaciju da im ovi kažu, ne damo! Iza LGBT+ aktivista u Španiji stoji velika i moćna LGBT+ zajednica. Moćna i brojčano i ekonomski.

Beograd sve to nema! Parade ponosa u Beogradu, bilo to junska ili septembarska, nisu takve i nemaju taj potencijal. Proći će mnogo vode Dunavom i Savom dok Parada ponosa u Beogradu bude turistička atrakcija i LGBT+ populacija Evropske unije nagrne u Beograd da se zabavlja, jer im je Madrid, Pariz, Berlin ili London dosadio! Ali hajde da se ne upoređujemo sa tim LGBT+ razvijenim državama i gradovima, već da se uporedimo sa nama bliskima, na primer Pragom ili Zagrebom!

Ove godine u Zagrebu je šetalo preko 10 hiljada ljudi, dok je u Pragu šetalo oko 40 hiljada. Bez ikakvih incidenata, što ne treba ni naglašavati. Parada ponosa u Zagrebu je po prvi put organizovana 2001. godine, iste godine u Beogradu se desila krvava parada. Prag je po broju stanovništva sličan Beogradu. S njima već možemo da se uporedimo i da vidimo gde su oni, a gde smo mi. Beograd ima dve posvađane Parade ponosa koje zajedno ne mogu da namaknu 500 ljudi. I to zašto Beograd nije na nivou Zagreba ili Praga jeste odgovornost naših aktivista. Ili da možda kažem krivica?

Aktivisti se svađaju oko Parade ponosa još od 2009. godine kada su pokušali da organizuju drugu po redu nakon 2001. godine i tu se sve do danas ništa nije promenilo. I tako će, plašim se biti i ubuduće, dok se ostale parade po drugim gradovima budu razvijale, širile i postajale masovnije. Vreme prolazi, situacija se ne menja, problemi ostaju i glavno pitanje je dokle ćemo tako? Tu vidim ulogu LGBT+ populacije, da postane aktivnija i da krene da kontroliše svoje aktiviste i od njih zahteva profesionalniji odnos. Iskustvo nam pokazuje da aktiviste mogu da kontrolišu samo donatori, a oni to neće jer, kao ne žele da se mešaju i LGBT+ populacija za koje aktivisti (kao) rade. Tako da, na vama je da budete nadzorni odbor LGBT+ aktivista i usmeravate njihove aktivnosti tako gde su vaše potrebe! Možemo da koristimo apatiju kao izgovor, ali vreme prolazi. Brzo prolazi i potrebna je promena!

Piše: Predrag Azdejković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.