Da Tramp nije izgubio izbore možda većina ljudi nikada ne bi čula za Marike Lukas Rejnefeld. Naime, nakon što je američka pesnikinja Amanda Gorman nastupila na inauguraciji Džozefa Bajdena i Kamale Heris izdavačka kuća iz Holandije je odlučila da objavi zbirku njenih pesama. Prevod su poverili Rejnefeld, mladoj/om holandskoj/om pesnikinji/ku i književnici/ku. Međutim, holandska aktivistkinja za ljudska prava Žanis Deul se pobunila jer je za ovaj posao izabrana osoba koja nije crna. Ironično je što je Rejnefeld bila izbor same Amande Gorman. Međutim, ništa nije moglo da umanji pravednički gnev koji je Deul osećala. Valjda ona zna bolje od same autorke ko bi trebalo da prevodi njena dela. Da bi smirila/o strasti Rejnefeld se povukla/o iz cele priče i odustala/o od prevoda. Kao odgovor, napisala/o je pesmu posvećenu Amandi.

Ko je, zapravo, Marike Lukas Rejnefeld?

Marike Lukas Rejnefeld je imala/o samo tri godine kada je njenog/ovog dvanaestogodišnjeg brata pregazio kamion dok je pešačio od škole do njihove porodične farme. Umesto da ovo njeno/njegovo rano suočavanje sa smrću pokuša da zaboravi, Rejnefeld je odlučila/o da svoje dve prve knjige izgradi upravo oko tog događaja.

Kao što je Tolstoj napisao da je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način, tako je i porodica Rejnefeld nesrećna na sasvim osoben način. Osim smrti člana porodice, oni su morali da se suoče i sa međunarodnim književnim uspehom drugog člana/ice porodice.

„Mislim da je za porodicu nesreća da joj se dogodi pisac“, rekla/o je Rejnefeld iskreno.

Naime, kada je izašla njena/gova prva zbirka pesama, tada četrnaestogodišnja/i Rejnefeld je proglašen/a mladom međunarodnom holandskom književnom zvezdom. U ruralnoj i konzervativnoj religioznoj zajednici u kojoj i danas živi porodica Rejnefeld ovo izlaganje reflektorima celog sveta bilo je izuzetno neprijatno. Tek je knjiga „Teskoba večeri“, koju je u srpskom prevodu Mile Vojinović objavila izdavačka kuća Booka, donela zaista velike neprijatnosti porodici jer je za tu knjigu Rejnefeld dobila/o Međunarodnu Bukerovu nagradu i time je postala/o najmlađa osoba koja je ovenčana tim priznanjem.

ČITAJTE:  Prednosti jednog marginalca

„Svi trgovci i frizeri u selu su pričali o tome, ali je moja porodica bila previše uplašena da bi to pročitala“, rekla/o je Rejnefeld.

„Teskoba večeri“ nas, poput knjige „Gotovo je sa Edijem Belgelom“ Eduara Luja, o kojoj je „Optimist“ već pisao, odvodi u ruralne, pasivne krajeve, današnje EU. Dok je Luj svoj poluautobiografski roman smestio u poznato okruženje kako bi kroz priču o svojoj porodici i njihovim susedima pokazao uzroke popularnosti Le Penove i uspona desnice u današnjoj zapadnoj civilizaciji, Rejnefeld se fokusira na intimnu, gotovo univerzalnu, porodičnu dramu distancirajući se od političkih gibanja.

Milderovi su tipična protestantska porodica smeštena u holandsko selo početkom dvehiljaditih godina. Roditelji vole sve što vole konzervativni ljudi – crkvu, Boga… pa to je uglavnom to. Svega ostalog se boje, pribojavaju i, posledično, mrze. Takođe se trude da svoju decu, Matisa, Hanu, Obea i Jas vaspitavaju u hrišćanskom duhu straha od svega. Toliko je toga što novi vek pruža za zabraniti. Knjige, internet, televizijski programi, drugi ljudi, smeh, zabava, radost, ljubav… A, ipak, ispod sve te hrišćanske ljubavi Milderovi se zapravo ne razlikuju od ostalih roditelja, Oni svoju decu, na svoj, okoštali i ogrubeli način, vole. Najbolje što mogu. A siromašnima, u ovom slučaju onima koji pate od manjka nedvosmisleno iskazane roditeljske ljubavi, i svaki udeljeni cvonjak znači. Tek će smrt najstarijeg sina Matisa staviti ovu porodicu pred izazov. Kada se suoče sa smrću svog člana to porodice ili rasturi ili ih ojača. Rejnefeld je pokušala/o da nam pokaže kako je porodica iz romana izbegla i jednu i drugu sudbini, već se nekako prilagodila, promenila, adaptirala i, na koncu, prihvatila neminovno.

Dok se roditelji, svako na svoj način, prepušta tugi zbog gubitka deteta, ostala deca su ostavljena sama sebi. Hormoni počinju da vre u njima. Slobodna su da otkrivaju sopstvene seksualne identitete, afinitete, da eksperimentišu, istražuju, otkrivaju… Istovremeno i oni, poput svojih roditelja,moraju da se suoče sa smrću brata, sa smrću kao takvom, sa smrtnošću.
Osim što istražuju sopstvena tela i pokušavaju da kanališu sve te leptiriće i stomaku, crviće u preponama, žudnje, potrebe i promene koje se javljaju u njihovim telima, deca istražuju i smrtnost kroz ubijanje ili mučenje životinja.

ČITAJTE:  Bond, gej Bond

Smešteni u stegu između Erosa i Tantosa deca Milderovih, poput slabovidih bez vodiča, bauljaju kroz svoje lične drame, otkrića telesnosti, raznih novih zadovoljstava koje im tela i umovi otkrivaju, ali uvek svesni smrtnosti, propadanja, uništenja i destrukcije koja im visi nad glavom.

Čini se da je Marike Lukas Rejnefeld pokušala/o da svoja lična iskustva i doživljaje seksualnosti ( i smrti) ponovo proživi kroz ovaj roman. Naime, ona/on je već kao dete sebe doživljavala/o kao dečaka, oblačila/o se kao dečak i tako se ponašala/o. U adolescenciji, kada su razlike između polova postale jasno definisane počela/o je da se oblači i ponaša kao devojčica. Sa dvadeset godina se vratila/o dečaku koji je nekada bila/o. Srednje ime Lukas je preuzela/o od izmišljene ljubavi iz detinjstva. Priznaje da joj/mu je idol i uzor glumac Timoti Šalame iz filma „Zovi me svojim imenom“ („Skrivena ljubav“).

„Mojim roditeljima je teško da prihvate da ja nisam devojčica koju su odgajali“, kaže Rejnefeld. „O tome ne piše u Bibliji.“

Rejnefeld sebe ne opisuje kao trans, nije se odlučila/o ni za hormonalnu terapiju, već kao nešto „između“. Za sebe koristi rodno neutralnu zamenicu „oni“ („they“) i identifikuje se i kao muškarac i kao žena.

Iako je sebi otvorila/o vrata da se u potpunosti prepusti pisanju, ipak je odlučila/o da jedan dan radi i na farmi mleka. Istina, ne na onoj koju drže njeni roditelji.

„Poljoprivreda me drži čvrsto na zemlji“, kaže Rejnefeld. „Krave su moje najbolje prijateljice. Volim da čistim staje lopatam govna.“

Rejnefeld kaže kako niko od članova njene/njegove porodice još uvek nije pročitao njenu/njegovu knjigu. Takođe se nada da će je njeni/njegovi roditelji jednom pročitati i da će biti ponosni na nju/njega.

ČITAJTE:  Odri Lord: Crnkinja, lezbejka, majka, ratnica, pesnikinja

„Nadam se da će shvatiti da je u pitanju fikcija, da nije sve u vezi sa njima. Ali mislim da je prerano.“

Dok je njena porodica ne prihvati, Rejnefeld polako dobija globalnu porodicu koja voli njena/njegova dela. „Teskoba večeri“ je toliko popularna da se prevodi i na korejski, kineski i arapski jezik. Objavila/o je i drugu zbirku poezije, a trenutno radi i na drugom romanu.

Obratite pažnju na ovaj naslov u knjižarama. U pitanju je novi, autentični, glas svetske književne scene kome bi valjalo posvetiti pažnju.

Piše: Milan Aranđelović

Više tekstova iz broja 59 – april 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.