Biseksualnost je romantična ili seksualna sklonost i prema muškarcima i prema ženama, čija je moderna, današnja definicija nastala u 19. veku. Nasilje, homofobija, seksizam, rasizam – ovi pojmovi i u 21. veku prevazilaze mir, ljubav i prihvatanje. U svetu u kojem vladaju crno-bele boje, teško je oslikati sebe duginim bojama. LGBTQ+ osobe se suočavaju sa odsustvom ili oduzimanjem prava na porodicu, na brak i na zajedničko starateljstvo dece, ili čak s nemogućnošću da svog partnera/ku drže na ulici za ruku. U slučaju biseksualaca, pored homofobije, izdvaja se još jedan pojam- bifobija.
Postoji tvrdnja da se za biseksualne osobe pretpostavlja da su ili gej ili lezbejke ili hetero na osnovu toga s kim su trenutno u vezi ili ko je bio njihov poslednji partner/ka. Time se zanemaruje njihova svest o vlastitoj prirodi i činjenica da znaju da li ih romantično i/ili seksualno privlače i muškarci i žene. Istraživajući to, razgovarali smo sa tri sagovornika.
Marija je 31-godišnjakinja, koja je pre trinaest godina svojoj porodici i prijateljima saopštila da nije heteroseksualne orijentacije.
„Rođena sam u selu koje mnogo volim, ali iz kojeg sam morala da odem. Malo Crniće je i suviše malo da bi se išta moglo sakriti, sve se prebrzo sazna, a biti drugačiji je apsolutno neprihvaćeno. Oduvek sam razmišljala o svojoj seksualnosti, još kao dete, ali sam o tome morala da ćutim. Autovala sam se, i porodici i bliskim prijateljima, sa osamnaest godina, nakon što sam se preselila u Beograd. U Beogradu mentalitet nije bolji, i dalje je to Srbija, ali je veći grad, pa se osećam barem malo slobodnije. Ovde sam otišla i na prvi sastanak sa devojkom, nakon čega je postalo kristalno jasno da je istina da me privlače žene, ali to nije izbrisalo činjenicu da me privlače i muškarci. Nije bilo mesta za sumnju, znala sam da sam biseks. Otpočele smo vezu i imala sam potrebu da to podelim sa svojom porodicom. Problem je bio u tome što sam znala da će me pritiskati da nađem dečka, kada me i oni privlače i da živim onako kako se u društvu smatra normalnim, odnosno da idem lakšim putem. Nisam to želela. Opet, nije se radilo samo o pritiskanju, nisam želela ni da se nadaju da ću na kraju završiti sa muškarcem, jer bi mi i njihova nada emotivno teško padala. Želela sam da budem potpuno slobodna u odlučivanju koga ću voleti. Zato sam ih i slagala da sam lezbejka.“
Ono u čemu ljudi često greše jeste to što misle da biseksualne osobe moraju nužno da osećaju jednaku privlačnost i prema muškarcima, i prema ženama. Istina je da je to slučaj sa nekima, ali sa drugima ne.
„Nikad nisam imala dečka. Poljubila sam se dva puta sa jednim. Sa druge strane, imala sam mnogo devojaka. Želela bih da izađem sa nekim momkom, da vidim kako je i sa njima biti u vezi. To ne bi promenilo ko sam. Svesna sam da većina lezbejki započinje razmišljanjem da su biseks samo da bi kasnije shvatile da su uistinu lezbejke. Ali to jednostavno nije moj slučaj. Privlačnost koju osećam prema ženama je snažnija, ali privlačnost koju osećam prema muškarcima je i dalje je tu, u meni.“
Danas Marija otvoreno govori o svojoj seksualnosti sa prijateljima – nikada to ne iskazuju njoj lično, ali primećuje da joj ne veruju i da misle da je lezbejka. Od svoje porodice i dalje čuva tajnu.
„Verujem da im nikada neću reći da sam biseksualka, jer ne želim da izgubim slobodu da biram koga ću da volim. Ne kažem da bi me i danas, nakon svih ovih godina, pritiskali da izađem sa muškarcem, ali verujem da im je lakše da shvate na ovaj način. Ako nikada ne budem imala dečka, njima je to u redu, jer ionako veruju da sam lezbejka. Ako ga ipak budem imala, biće iznenađeni, ali srećni. Mislim, prihvatili su me takvu kakva jesam i žele da budem dobro u vlastitoj koži. Ali oni bi više voleli da imam tradicionalnu porodicu, sa mužem i našim detetom. Veliki je problem što dve žene ne mogu da usvoje ili dele starateljstvo nad detetom. To brine moje roditelje. Naravno, brine i boli i mene, ali ne mogu protiv vlastitih osećanja.“
Priča 25-godišnjeg Danijela je drugačija, ali jedna stvar je zajednička s Marijom – takođe je morao da laže.
„Video bih sve te dobro građene momke bez majice i razmišljao bih u sebi ’O Bože, voleo bih da izgledam tako’, ali nakon poricanja sam shvatio da ne želim da izgledam tako, mislim naravno da želim, ali nije samo to, želim i da budem s njima. Imao sam 20 godina kad sam prestao da bežim od svoje istine. Prvi put sam se autovao svojoj najboljoj drugarici rekavši joj da sam biseks. Tada sam još živeo u Požarevcu, kasnije ću se preseliti u Beč. Bila je u šoku, ali je stvarno dobro prihvatila celu situaciju.“
Kasnije se suočio sa bifobijom jer nisu svi reagovali kao njegova najbolja drugarica. Naišao je na razne probleme u vezama. Nije se autovao celoj svojoj porodici zbog svih nevolja i neodobravanja koje će to doneti. Oni kojima se autovao veruju da je gej, ali da se boji da prizna. Ni njegovi prijatelji mu ne veruju da je biseks. Čak iako znaju da je imao mnogo devojaka, i dugogodišnjih i kraćih veza, i dalje misle da se samo boji da prizna da ga privlači isključivo muškarci. Oni jednostavno ne veruju da postoji nešto što se zove „biseksualnost“.
„Odlučio sam da mi je lakše ako lažem. Na primer, zavisno od situacije, ako upoznam momka koji mi se dopada kažem mu da sam gej; ali ako mi se devojka svidi, ne spominjem joj da sam biseks. Kad je reč o tome, koliko god neki ljudi bili otvorenih shvatanja, mali broj devojka bi spavalo s tipom koji je spavao sa drugim momcima; a gej dečko ne može da podnese vezu sa biseksualcem jer se boji da ćemo se ipak oženiti devojkama. Misle da ćemo poželeti brak i decu, ali i podleći pritisku porodice i predrasudama, ali to stvarno nije tako. Mi ne biramo koga volimo, to mogu biti i momci i devojke. Teško je biti biseksualne orijentacije. Da mogu da biram, više bih voleo da sam ili strejt ili gej, ali ne mogu da biram. Rođen sam sa svojom seksualnošću“, Danijel je zaključio.
Aleksandra, 29- godišnja Beograđanka, ne deli njihovo iskustvo.
“Bilo mi je teško da se autujem roditeljima jer koliko god da su brižni i dalje imaju balkanski mentalitet. Shvataju da se viđam i sa momcima i sa devojkama, ali ne žele da upoznaju moje devojke, dok sa momcima uvek imaju čak vrlo blizak odnos. Nadaju se da je to nekakva faza i da ću na kraju ipak završiti sa muškarcem. Rodbini nismo rekli jer je moje roditelje sramota. Sa druge strane, svi moji prijatelji su to odlično prihvatili. Čak i novi ljudi koje upoznam, smatraju da je to simpatično, jednostavno me gledaju kao na nekog slobodnog duha. Sa druge strane, imam drugaricu koja je lezbejka i njena priča je totalno drugačija. Pretrpela je dosta uvreda od raznih ljudi.“
Činjenica je da je čitava zajednica LGBTQ+ pogođena odsustvom prava i često i fizičkim nasiljem na ulicama, a ličan problem biseksualaca je što se njima, uglavnom, ne veruje da su svesni vlastite seksualnosti. Koje promene možemo da donesemo, u cilju rešavanja barem tog jednog izdvojenog problema? Možemo razgovarati s njima, edukovati i sebe i druge i pružiti im podršku. I iznad svega – možemo im verovati.
Piše: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 56 – oktobar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
