Inače sam protivnik cancel kulture.
Baš je ne volim. Baš mi je bljutava čitava ta histerija po mrežama, urlanje, caps lock, jurnjava ko će brže, jače i bolje da nekog opljuje – a zapravo ko će brže, jače i bolje da sebe pozicionira u odnosu na tog nekog drugog. Na kraju dana, čiji će tvit ili TikTok biti viralniji i ko će na osnovu nekog hajpa dobiti deo medijskog kolača – što kroz njegovo veličanstvo reach na mrežama, što kroz koji minut screen time-a na televiziji.
Znam da smo siromašna zemlja, ali Tviter ne sme biti zamena za psihoterapiju.
Znam da nismo demokratska zemlja, ali Tviter ne može biti zamena za državu i sudstvo.
Znam da nismo medijski pismena zemlja, ali zaista – stop making stupid people famous – je vrlo ozbiljan problem kod nas, a ja ću dodati i – moramo prestati da dajemo prostor ne samo glupim (jer u našem kontekstu to uglavnom nisu glupi ljudi) već opasnim ljudima – ljudima koji na krilima građanskog nezadovoljstva zbog ozbiljnih društvenih problema sebi stvaraju platformu koju kasnije koriste u druge svrhe – za kapitalizovanje političke moći, ili širenje neke druge agende u čemu je TERF pokret prešao igricu. Mislim, zaboga, teoretičar zavere nam je najveća zvezda ovogodišnjih izbora, o čemu da pričamo dalje.
Međutim, u praksi, jeste cancel kultura poslednja linija odbrane. Kada države nema, kada institucija nema – zaštita javnosti je nekad jedino što stoji između žrtve i moćnika, jedino što izvrši pritisak da se neki proces u Srbiji sprovede. Međutim, do sada, zapravo, ne mogu da se setim da je ijedan sproveden. Nijedan moćnik iz javnog života do sada nije odgovarao ni za šta. Umesto toga, imali smo nekoliko lova na veštice zbog kojih su neki ljudi iz LGBTIQ+ zajednice ležali u zatvoru, ali neki moćniji od njih za ozbiljnije prestupe nisu trpeli nikakve posledice. Tako da kod nas, ni cancel čak ne radi. Ili radi selektivno, kad su u pitanju najslabiji, ili kad se rulja izbori protiv velikih državnih neprijatelja kao što su „pevaljke”, a čuvari poretka herojski zaštite narod sprečavajući im da uđu u zemlju (dok se ratni zločinci šetaju kako hoće). Naravno, svi smo svesni da je tu radi o populizmu, a ne o bilo kakvom uspehu (desno ili levo pozicioniranog) aktivizma na mrežama, zar ne?
Cancel je opasan iz više razloga. Opasan je jer je simptom mnogo ozbiljnijeg problema – nedostatka institucija i nepoverenja u njih. Opasan je jer daje legitimitet rulji da, ukoliko je dovoljno glasna, satanizuje bilo koga bez ikakvih dokaza i pre bilo kakvog procesa. Opasan je jer daje rulji moć da optuži i osudi bez ikakvih objektivnih kriterijuma i bilo kakvih opipljivih saznanja i bez poštovanja prezumpcije nevinosti. Jer su žrtve toliko puta ostavljene na cedilu da je sada „žrtva je uvek u pravu” polazna premisa i niko ne može kriviti ljude što odatle kreću. Opasan je zato što guši kulturu dijaloga i zato što se, zapravo, kroz celu cancel histeriju samo meri ko je jači (da ne kažem „čiji je duži“), a ne diskutuje argumentovano o bilo kojoj temi. Svrha nije društvena promena, svrha je da se neko ukloni, uništi i satanizuje zbog nečega što subjektivno smatramo neprimerenim. I tako zauvek ostajemo na onoj poziciji od koje smo krenuli – manje poznata glumica koja optuži daleko moćnijeg kolegu za silovanje će za jedne biti heroina, a za druge „ku*va željna popularnosti“, jedni će urlati da se kenseluje on, drugi da se kenseluje ona – i bilo kakvi argumenti ili dokazi sa bilo koje strane neće to promeniti. Presuda, kakva god bila, će za jedne biti „dokaz da moćnicima ne možeš ništa“ ili „dokaz da ku*ve lažu o silovanju stalno, a evo kako dobri ljudi stradaju zbog feminističkog lova na vešce“ i to tako ostaje. Za jedne će pljuvanje Cece Bojković na društvenim mrežama zbog podrške protestima i „Proglasa“ i pozivanje da joj se ukine penzija biti govor mržnje, a za drugu stranu će biti – pa, cancel kultura. I uvek će prvi sedeti u emisijama preko puta drugih, ne slušati se međusobno, i tražiti način da što bolje „zavuku“ ovom drugom – od čega jedinu korist, onu ekonomsku, imaju oni koji su ih tu doveli.
I sad kada sam iskoristio celu stranu A4 formata da objasnim zašto ne volim cancel kulturu, par pasusa o tome zašto sam licemeran. Ne volim cancel kulturu, ali nemam problem da kenselujem Vesnu Vukelić Vendi i uradim upravo ono o čemu sam gore pisao – zatvorim mogućnost bilo kakvog dijaloga sa njom, pozivam da gej zajednica ne ide na njene nastupe i da u potpunosti izbegava odlazak na gej mesta u kojima je ona dobrodošla da nastupa, i licemerno opet udarim na najslabije, jer je ona, realno, potpuno nebitna figura u javnom životu Srbije i još nebitnija u muzičkoj industriji – a da biram da tolerišem žene ratnih zločinaca i režimske pevačice jer su mi „guilty pleasure“.
I možda će to biti licemerno, ALI pokušaću to da objasnim uvođenjem jedne perspektive koju stalno zaboravljamo – ekonomske. Znate kako, možete misliti da gej populaciji „prava nisu ugrožena“ ili da je Parada provokacija koju treba zabraniti na sto godina kao kod Putina, možete biti u „nemam ništa protiv gej populacije ALI…“ fazonu, pa možete čak i tvrditi da je parada „blud i razvrat, Sodoma i Gomora“ i da „Mi, kao zemlja Svetog Save, ne treba to da dopustimo jer to urušava naš moral“ – možete koristiti čak i govor mržnje dok se istovremeno predstavljate kao vrhunski vernik/ca, ali ne možete onda zarađivati pare na leđima te iste zajednice i na toj „Sodomi i Gomori“.
Vesna Vukelić nije poznata samo po aferi Šešelj ili po jahanju na ramenima gostiju po vašarima, poznata je i po nastupima u gej klubovima. Zarađuje na gej populaciji godinama! Koliko ono ima godina kad je baš u gej klubu promovisala „Smrt u diskoteci“? (retoričko pitanje, ne očekujem da iko zna tu pesmu). Sad kad nema više para iz rijalitija, tu je da redovno pravi feštu u objektu kome nećemo ovim putem praviti reklamu, a koje je, povrh svega, mesto koje se smatra LGBT objektom (iako će oni reći da „nisu LGBT mesto, ali jesu friendly“). Pa čekaj malo! Nećeš pljuvati LGBTIQ+ zajednicu, a zarađivati od nje, niti ćeš dovoditi u svoj „LGBT lokal koji to nije“ homofobične pevaljke, a živeti gotovo pa isključivo od LGBT klijentele. Ne može i jare i pare, braćo i sestre.
Kada si zajednica koja nema moć, kada ne možeš da napraviš stvarnu društvenu promenu – onda možeš barem da ne daješ svoj novac onima koji bi te zatvorili u četiri zida na sto godina. Imaš toliko moći da biraš kome ćeš da puniš džepove. „Kenselovati“ (jer to tehnički i nije kenselovanje kada oni koji kenseluju nemaju stvarnu moć) je cilj otpora – otpora onima koji LGBT zajednicu vide kao uspešan biznis model i okice im se pretvore u dolar ko Keba Krabi kad ih vide na vratima. Mnogo je tih kojima je gej zajednica jedina klijentela, neke karijere su kompletno izgrađene samo na osnovu toga i mnogo je čak i kuma i kumica kojih ne bi bilo na sceni bez gej zajednice. Ako gej zajednica ne može da kenseluje premijerku koja dolazi iz zajednice, može lažne prijatelje i kvazi-saveznike koji su tu samo da od njih zarade.
Nije solidarno prema zajednici podržavati takve persone, a ne – nije čak ni „kul“, ni „ironično“, ni „kemp“. Zavrni im slavinu.
Piše: Nemanja Marinović
Više tekstova iz broja 76 – februar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
