„Dve se u meni pobiše sile,
perverznjak i uča, um i ud.“
Osoba A, predstavite se.
„Ja sam Milan Jovanović. Imam trideset i tri godine. Po zanimanju sa profesor književnosti.“
Osoba B, predstavite se.
„Ja sam Milan Jovanović. Imam trideset i tri godine. Po zanimanju sa profesor književnosti.“
Ovo bi mogao biti prigodan uvod u roman „Neživoti i isključenja“ Milana Kovačevića koji je objavila izdavačka kuća „Treći Trg“. U pitanju je knjiga koja je nagrađena na prvom konkursu za prozu Trećeg Trga i Beogradskog festivala poezije i knjige, a našla se i u užem krugu za NIN-ovu nagradu.
U prvom delu romana ili, kako nam to autor ljubazno objašnjava, u „Uvodu“ upoznajemo Milana Jovanovića. Sedam godina nakon što je stekao diplomu profesora srpskog jezika i književnosti Jovanović i dalje živi kod (i od) roditelja, pretvara se da piše i da traži posao. Jovanoviću se sve gadi. Život mu je postao besmisleni košmar. Zarobljen u sveopštoj malograđanštini koja polako pokazuje tendencije kao poseljačenju Milan Jovanović više ne nalazi smisao svoga postojanja. Taman kada pomislimo da će ovaj roman igrati tango sa Kamijevim „Strancem“ nastupa „Drugi, središnji i najbitniji deo“ iliti, kako nas opet upućuje autor, „Razrada“.
„Uživajte u mladosti, faunčići moji. Uživajte u blaženom neznanju. Ja mladost nisam imao. Detinjstvo – da, svakako – ali mladost ne: nisam je imao suštinski, zato što nisam mogao da je iživim na način na koji sam to želeo; nije mi bilo suđeno da u naručje prihvatim ono za čime sa čeznuo.“
U ovom odeljku upoznajemo Milana Jovanovića koji ima diplomu turizmologa i administrativni posao u nekom komunalnom, ali ništa manje javnom, preduzeću. Ovaj Jovanović ceo život piše. Istina, do sada niko nije želeo da objavi njegova dela, ali to ne utiče na samopouzdanje ovog mladića u najboljim godinama da se razočara u život. Jovanović takođe žali što nije završio književnost i radio u struci. Tek kada se Milan Jovanović iz „Uvoda“ i Milan Jovanović iz „Razrade“ sasvim slučajno upoznaju i odluče da zamene identitete, odnosno diplome, možemo reći da priča konačno počinje da koketira sa romanom „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana. Milan Jovanović, sa diplomom profesora srpske književnosti, konačno može da se posveti ostvarenju svojih snova, dok onaj drugi, odnosno prvi, Milan Jovanović može da ostvari sopstveni srpski san odlaskom u večna lovišta. Milan Jovanović počinje da radi kao profesor u prestižnoj lokalnoj gimnaziji i dobija na staranje tri odeljanja prve godine puna napupelih petnaestogodišnjih dečaka. Za razliku od Milana Jovanovića ovaj Milan Jovanović je i efebofil. Efebofilija, kao jedan od oblika kronofilije, je seksulana sklonost odraslih muškaraca prema mladićima i dečacima adolescentima. Milan Jovanović je, izgleda, našao način da, uprkos svemu, nađe rešenje svog problema.
„Dečaci merkaju devojčice. Profesor motri na dečake i uzdiše. Direktorka vreba profesora.“
„Neživoti i isključenja“ Milana Kovačevića je roman inspirisan stvarnim događajem, odnosno člankom u novinama o čoveku koji je sa falsifikovanom diplomom tri godine radio kao profesor u jednoj novosadskoj školi. Naravno, ovo je poslužilo samo kao inspiracija za zaista originalni i neobično napisani roman. Milan Kovačević je odlučio da se ne pridržava svakog pripovedačkog pravila i književnih zakonitosti kao pijan plota. Naprotiv. Kovačević se poigrava sa svim mogućim i nemogućim formama, ne pridržava se bilo čega osim potrebe da priča bude ispričana. Kovačević se na šašav i neuobičajen način bavi veoma važnim problemima u Srbiji: nepostojećim obrazovnim sistemom, krizom u školstvu, nezaposlenošću, stranačkom zaposlenošću, nefunkcionalnim pravosuđem, nepotizmom, slanom plazmom…
Za roman „Neživoti i isključenja“ možemo reći da su parodija romana „Smrt u Veneciji“, parodija ozbiljne književnosti, parodija školskog romana, parodija kvir romana, ali ne i parodija života u Srbiji već čista dokumentaristička proza jerbo i parodiranje ima svojih granica i zenita.
„Neživoti i i isključenja“ je neobična pojava na književnom nebu Srbije (slično kao i ministar prosvete na čije delo aludira naslov ove knjige), originalna, nesvakidašnja i baš zbog ovih osobina vredna pažnje i čitanja. U pitanju je lako čitljiva i pitka kvir tragikomedija od početka, pa sve do samog „Trećeg dela“, odnosno, „Zaključka“.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz Optimist magazina broj 47:
