Zbog nemogućnosti da u srpskom jeziku adekvatno prevedemo razgovor sa nebinarnom osobom, koristili smo muški rod. Dok čitate ovaj intervju, molimo vas da imate na umu da je u pitanju nebinarna osoba koja u engleskom jeziku koristi they/them zamenice.
Mae Martin se seli ali ne u emotivnom smislu (iako kraj serije „Feel Good“ na Netflixu može izazvati suze), već se seli u drugu državu. Iako je živeo u Londonu više od deset godina, i to u raznim krajevima grada, ovaj britanski komičar, kreće u Los Anđeles. Sunčano je popodne u LA-u, a on, čkiljeći zbog sunca koji mu ide u oči, priznaje da se „oseća dobro“. Mnogo se dešava za Mae Martina. U toku je nova produkcija za Netflix, i od skoro je njegov stand-up nastup, „Mae Martin: SAP“, dostupan na Netflixu.
„Naslovi su zaista teški! Ne znam da li je to pravi naslov za nastup, ali zaista mi se sviđa koncept i ta parabola na kraju nastupa. Sviđa mi se što je sinonim za slabost i mislim da svi treba da prihvatimo činjenicu da smo mali,” smeje se. Kraj nastupa SAP će vam se ili svideti ili ne. Martin se predano drži kratke prozne priče na kraju svog nastupa. „Toliko sam puta izvodio taj nastup da sam počeo uživati i igrati se s reakcijom. I, istinski, jednostavno mi se svidela ta reč, kako zvuči ‘Sap’.”
Sada, premeštajući svoju komediju s jedne strane sveta na drugu, glumcu nije previše teško da se prilagodi „kulturnom šoku“. Umesto toga, najnoviji projekat Martina fokusira se ne samo na lokacije, već i na ličnu tranziciju. Promena može sa svakoga biti zastrašujuća. Ipak, u SAP-u, Martinova veza s prošlošću, njegovo neprekidno razumevanje identiteta i odlučna želja da bude optimističan čine njegovu priču tako uzbudljivom.
Dakle, sa SAP-om koji se skoro pojavio na našim ekranima, GAYTIMES se sastao sa komičarem da razgovara o njegovim sledećim koracima, preživljavanju puberteta i strahu od kritike.
Početna scena SAP-a prikazuje tebe kako bacaš telefon u vatru – to je moralo biti vrlo zadovoljavajuće…
Hteo sam da postignem intiman osećaj pripovedanja priče kao da smo oko logorske vatre. Lepa fantazija je baciti svoj pametni telefon u vatru koja pucketa – to je bilo veoma zadovoljavajuće. Nadam se da će to podsvesno podsetiti publiku (ili bilo koga ko gleda kod kuće) da udalje telefon i koncentrišu se. Konstantno obavljam više zadataka kao da ne mogu samo da radim jednu stvar. Ako gledam nešto, istovremeno sam na telefonu. Ako sam u kadi, takođe igram online igre Scrabble ili slušam audio knjigu. To je svaki minut mog dana u kojem imam osećaj da treba da radim četiri stvari odjednom. Zaista želim da prestanem biti takav. Sada želim biti u prirodi i biti prisutan. Mislim da smo svi svesni toga. Svi to želimo i naglas izgovaramo, ali predstavlja pravu borbu jer je sve dizajnirano da privuče našu pažnju.
Radio si na TV projektima poput „Feel Good“ i „The Flight Attendant“. Da li ti stand-up omogućava da povratiš osećaj sopstvenog identiteta?
Kada sam pisao „Feel Good“, ispalo je autobiografski, i mislio „Ovo želim da predstavim svetu“. Ali definitivno, kada glumim u tuđim projektima, nemam isti osećaj kontrole, što na neki način oslobađa. Takođe, ja volim da sve držim pod kontrolom, posebno ono što predstavljam svetu. Ovih dana me često pitaju o politici identiteta i ozbiljnim političkim temama. Ja nisam ni srednju školu završio! Uvek se brinem da ću nešto pogrešno reći ili nešto zabrljati. Međutim, sa stand-up-om mogu da razmislim o tome šta želim da kažem i imam kontrolu nad narativom, umesto da se brinem o tome koju izjavu će neko izvući iz konteksta.
Postoje određene sličnosti između „Feel Good“ i „The Flight Attendant“, sa likovima koji se suočavaju sa sopstvenim borbama i nose se sa osećajem nesigurnosti. U SAP-u se fokusiraš na dobro, loše i ono između. Da li smatraš korisnim to što zalaziš u nedefinisane kreativne prostore?
Potpuno! Ako bih istakao jednu stvar, to bi bilo dopuštanje ljudima da budu fluidni. Živimo u svetu koji je binaran na mnogo načina. Postoji politička binarna podela i postoje sve vrste društvenih binarnih podela koje smo stvorili, a koje ne postoje nigde u prirodi. Što više možemo biti fleksibilni, kompleksni i sa manama, mislim da smo bolji.
Sa SAP-om, šta je inspirisalo taj dvosmerni narativni pravac koji si odabrao?
On skače s jedne teme na drugu na početku, a zatim se smiruje ka kraju. Postoji tematska kohezija i fragmentirani način pripovedanja, što je nekako odražavalo kako sam se osećao kada sam ga pisao. Posebno se to moglo primeniti nakon pandemije, kada sam osećao da stvari nemaju smisla. To je osećaj da svet u kojem se nalazimo i sistemima u kojima učestvujemo nemaju logički smisao. Dakle, postoji taj preplavljujući egzistencijalni strah zbog te spoznaje, a zatim se vraća pubertetu, gde razvijate kritičko mišljenje, i taj osećaj kao tinejdžer kada prvi put zavirite iza zavese i vidite koliko je sve poremećeno. Radi se o tome kako se osećati normalno u delimično poremećenom sistemu.
Dosta govoriš o internetu u nastupu i nostalgiji koja ga prati. Da li provodiš puno vremena na internetu?
Prilično sam zavistan. Nikada mi se nije dopao koncept Twittera. Nisam baš sklon tvitovanju. Ali, prilično sam zavistan od Instagrama. Ne bi trebalo da postoji opcija na telefonu jer mi se desi da potpuno izgubim pojam o vremenu. To deluje kao deo mog posla i veoma je teško uskladiti. Počeo sam da pratim naloge sa dobrim vestima i prestao da pratim stvari koje me čine tužnim – komplikovano je.
Deo SAP-a se bavi jezikom i načinom na koji jezik predstavlja identitet. Kako se ti nosiš sa etiketiranjem?
Veći deo svog odraslog života osećao sam da su etikete, posebno vezane za seksualnost, nešto što mi se nikad nije dopadalo jer sam uvek imao osećaj da ih koristim kako bi me drugi lakše prihvatili. Mislim da intuitivno znamo da te etikete ne mogu dovoljno izraziti nijanse ljudskog iskustva i da je jezik daleko od svih prelepih složenosti života. Ali nedavno, kada je u pitanju rod, shvatio sam da mi je to korisnije, što je zanimljivo. Pre svega zato što sam tek kasno u životu morao da shvatim sopstveni rodni identitet, a jezik mi je to jasno definisao. Nismo imali takav jezik dok smo odrastali. Nikada nisam čuo za rodni identitet koji nije binaran, a to treba znati. Ponosim se što mogu reći da sam trans i nebinaran. Nadam se da se krećemo ka vremenu gde to možemo. Samo što to nije najzanimljivija stvar o meni, pa kada mi se neprestano pripisuje to postaje mnogo veći deo mog identiteta. Moj rod ne bi trebao biti važniji deo mene nego što je rod cis osobe.
Tačno, nikada neće postojati savršena etiketa…
Takođe, ove zajednice nisu monolit. Uvek se brinem da ako me predstavljaju kao nekoga ko govori u ime zajednice, mogu reći nešto pogrešno. Ne mogu predstavljati sve, pa sve što mogu da uradim je da govorim o sopstvenom iskustvu.
„Feel Good“ se dosta bavi rodom kao autobiografsko delo, a SAP deluje intimno na ličan način. Kako postavljaš granice koliko sebe želiš da uključiš?
Nije da imam jasno pravilo u glavi. Definitivno se trudim da ne impliciram druge direktno i da budem odgovoran za svoje sopstveno iskustvo. Postoje sigurno stvari koje zadržavam za sebe. Generalno, treba nekoliko godina da svarim nešto što se desilo i pretvorim ga u nešto smešno, pa u tome postoji zastoj. Ne mislim da postoji nešto što je van granica. Više je stvar u tome da li nešto deluje previše loše da bih o tome govorio – ali u tim trenucima proradi intuicija.
Na početku možeš pomisliti da nešto deluje u redu, ali taj osećaj može da se promeni…
Da, potpuno. Pre nego što je „Feel Good“ izašao, uspaničio sam se kada sam počeo da sumnjam u ono što sam uradio i da se brinem da ću se osećati previše izloženo. Ali svaki put kada sam brinuo zbog toga, uvek sam se prijatno iznenadio koliko se ljudi mogu povezati i koliko se to čini univerzalno. Nikada zaista nisam pričao o svom trenutnom ljubavnom životu jer nisam hteo da izbaksuziram ili da osoba s kojom sam ne daje pristanak da se o tome priča. Tako da tu postoje granice. Bio sam veoma nervozan kada su moji roditelji gledali prvu sezonu. Poslao sam im je nedelju dana pre nego što je izašla i divno su reagovali, što je bilo ogromno olakšanje. Polako sam shvatio da se svet neće srušiti. Bio sam veoma zabrinut zbog scena u kojima sam bio bez majice i to mi je bilo najneugodnije. Mislio sam: ‘Bože, biću na svim tim sajtovima. Ljudi će praviti skrinšotove od mene.’ A onda to nikoga nije zanimalo, i to je bilo lepo saznati.
U SAP-u, pričaš o popunjavanju ove simbolične police uspomena (snežne kugle). Da li imaš omiljene trenutke sa snežnim kuglama?
Apsolutno, moja polica je ispunjena tim većim snežnim kuglama. Moje omiljene snežne kugle su one malene o lepim bagetama koje sam jeo ili o sedenju pored logorske vatre na severu Ontarija kada sam imao 12 godina ili o nekim putovanjima na kojima sam bio i lepim obrocima koje sam imao. Odmah sam pomislio na ovu palentu koju sam jeo u Italiji kada sam tamo otputovao sa osobom sa kojom sam u to vreme bio u vezi. Pronašli smo ovaj mali restoran i ta palenta je imala neku vrstu sosa od pečuraka. Mislim da je to bio najbolji obrok koji sam ikada imao.
Moramo da razgovaramo o tvojoj tetovaži ovsene kaše. Da li razmišljaš o tome da uradiš još jednu tetovažu?
Bože, ne, jedva sam naučio da volim tu tetovažu ovsene kaše, ali mi je trebalo dobrih 20 godina. Voleo bih da mogu reći da sam sada pažljiviji sa tetovažama, ali i dalje stalno radim glupe. Hm, koja je moja najnovija? Uradio sam tetovažu “U redu”. I stvari slične tome. One su prilično impulsivne. Volim ih. To je dobar podsetnik koliko sam glup.
Sada kada je SAP izašao, na čemu još radiš?
U fazi sam razvijanja nove TV serije sa Netflixom za koju se nadam da će dobiti premijeru. Trenutno radimo na pisanju scenarija. Imam nekoliko filmova koje pišem sa svojim prijateljem Joe-om [Hampson-om], koji je koautor scenarija za „Feel Good“. Upravo sam snimio album, ozbiljan muzički album, i jako mi je bilo zabavno. Ne znam da li je dobar. Iskreno, ne mislim da je posebno dobar. Ne bavim se muzikom. Ne znam da li ću ga objaviti, ali možda hoću.
Pazite na svetsku turneju Mae Martin-a! Kako biste opisali svoj zvuk?
Imamo ceo bend i tu ima puno harmonije. Poslaću vam neke stvari. Malo je slično Bitlsima. Sjajno sam se proveo u studiju. Moj san iz detinjstva je biti u studiju sa prijateljima i pisati pesme.
Izvor: Gay Times
Više tekstova iz broja 73 – avgust 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
