U susret novoj pozorišnoj sezoni i predstojećim izazovima u borbi sa Kovid-19 pandemijom (dok razmišljamo da li je ustavno uslovljavati publiku da imaju potvrdu o vakcinaciji da bi pogledali predstavu), predstavio bih dve predstave koje su svakako obeležile sami kraj prethodne sezone kod nas. Svaka predstava na svoj način daje prikaz savremenog vremena, kroz prizmu večite borbe da se nekome dopadnemo, a u isto vreme budemo voljeni i imamo moć. Bilo da je to u pitanju želja za ljubavlju ili želja za vlasti. Lepe, vizuelno upečatljive, rediteljski lepo upakovane i sjajno glumački pokrivene, obe predstave daju ono što je danas retkost da se vidi u predstavama beogradskih repertoara – hrabrost u izrazu, formi i da se govori društveno angažovanim scenskim jezikom. A pre svega daju kritiku i testiranje savremenog pojma demokratije i otuđenosti pojedinca. U okviru osmog izdanja (ambijentalnog) Šekspir festivala u Čortanovcima (vila Stanković) 3. jula, imali smo priliku da pogledamo gostovanje predstave „History of motherfuckers – Koriolan“, narodnog teatra iz Bitolja (Severna Makedonija), a nekoliko dana pre, 1. jula u okviru Belef festivala u Ateljeu 212, gledali smo, takođe gostovanje, predstavu „Bludni dani kuratog Džonija“, najnoviju premijeru novosadskog pozorišta Ujvideki Sinhaz. Makedonski i mađarski jezik nikako nisu bili barijera, da obe predstave imaju ogromnu posećenost i podsete kako su pozorišta bila puna, neposredno pre Kovid-19 pandemije i koliko publici nedostaju savremena i angažovana čitanja u pozorištu.

Tandem Jovana Tomić (rediteljka), Dimitrije Kokanov (dramaturg), Jasmina Holus (scenografkinja) i Selena Orb (kostimografkinja) poslednjih par godina ne prestaju da oduševljavaju domaću pozorišnu publiku predstavama o kojima sam u više navrata imao priliku da pišem. U njihovoj najnovijoj predstavi „Bludni dani kuratog Džonija“ timu se pridružuju i mladi Filip Grujić (pisac i dramaturg), sve češće pominjano ime u domaćoj književnosti i u pozorištu, Luka Major (originalna muzika) i Igor Koruga (scenski pokret). Ko i u prethodim projektima, vraćaju veru da mladi stvaraoci imaju prostora u domaćem pozorištu, stvarajući lepe (fancy) predstave, pametno odabrane tekstove sa upečatljivim vizuelno scenskim i glumačkim čitanjem. Istoimeni roman (napisan 2018, izdavač Samizdat B92) čekao je tri godine da dobije pozorišno čitanje. Zanimljivo je da je prvo nastala radio-drama za ispit iz pozorišne dramaturgije, u vidu poeme, a zatim, iz toga i roman. „Bludni dani kuratog Džonija“ je roman koji nas svojom svežinom i poetskim jezikom vodi na neobično književno putovanje. Glavni junak je u potrazi za ocem kog je davno, kako sam kaže, „izgubio u pisoarima džez klubova“ – otac je mističan, neuhvatljiv, u isto vreme privlačan i zastrašujuć – upravo onakav kakav je Džoni za nas, čitaoce romana i gledaoce predstave. Džoni je moderan tragički junak, nalik junacima iz romantičarskih romana devetnaestog veka, oštrouman, uobražen, nadmen, razmetljiv, i stalno na ivici žileta u realnom svetu. Njegovo burno putovanje na relaciji Beč – Geteborg – Varšava – Nirnberg – Beograd puno je aluzija na odnos istoka i zapada, uzvišenog i niskog, prljavog i čistog, naših posrnuća i pseudo podviga, a ovaj tragički junak zapravo je personifikacija Srbije: on je i „enfant terrible“ i mitoman, čovek koji slepo uzdiže sebe nesvestan svojih nedostataka, nespreman da prihvati realnost do samog kraja svoje pustolovine. I sve je to jako izazovno i atraktivno inspirativno da se postavi na samu scenu.

ČITAJTE:  Viktor Viktorija: Prijatno veče ispunjeno smehom i muzikom

U sjajnom ansamblu novosadskog pozorišta (Bence Salai, Terezia Figura, Agota Ferenc, Ištvan Kereši, Zoltan Molnar, Fani Dupak), naslovnu ulogu igra Robert Ožvar. Energičan, sexy, poletan i samouveren i zaljubljen u samog sebe, kakav je bio na početku predstave, menja se u jednog osećajnog, povređenog i ranjivog mladića. Glumačke transformacije koje su zaista sjajne. I ono što je važno sve je savremeno, urbano, nešto sa čime se mlada publika može poistovetiti i razumeti. Predstava daje jednu slobodu, jedan optimizam, da verujemo u sebe, u svoje stavove u ono sto jesmo. Da ne treba niko da nas menja. Koga volimo, gde volimo, ko su nam i kakvi su nam prijatelji. Jedan pravi slobodarski i avanturistički duh, koji nas vodi kroz ljubavne pustolovine glavnog junaka. SEKSUALNA OSLOBOĐENOST. I sama (mala) scena je doprinela tome, koja je postavljena u obliku latiničnog slova T, dajući veću prisnost između glumaca i publike. Ako bih Džonija morao sa nekim da uporedim to bi svakako bio filmski lik Žigolo Žo (igra ga Džad Lou, Veštačka inteligencija, 2001). Vizuelno scenski on predstavlja savremenu sliku modernog ljubavnika, sa svim izazovima današnje mlađe publike: odrastanje! I mislim da će svaki gledalac predstave (čitalac romana) naći svoju, ličnu sliku Džonija, možda kao i junaka neke Netflix serije. Za rediteljku lično, Džoni je duhovit, hrabar, ranjiv, razmažen i pre svega, bezobrazan a toga nam danas baš fali.

Još jedan sjajni pozorišni tandem: Andraš Urbam (reditelj), Vedrana Božinović (dramaturg) i Irena Popović Dragović (kompozitorka), upotpunjeni makedonskim umetnicima Valentin Svetozarev (kompozitor) i Blagoj Micevski (scenograf) na scenu postavljaju jedan od najređe izvođenih komada Vilijama Šekspira, Koriolan. Ova tragedija (napisana u periodu 1594-1608) smatra se jako nepopularnom i kod pozorišnih umetnika i kod kritike. Zašto? Govori o realnom rimskom vojskovođi Coriolanusu, koji zbog svojih stavova biva proteran iz Rima, nakon čega se udružuje sa neprijateljskom vojskom i napada svoj rodni grad. Njegov je bes na površini i spreman je da eksplodira u svakom trenutku. To je sve svakako i bio veliki izazov za autorki tim. Jedan Šekspirov tekst postaviti na neklasičan način. Pre svega u vidu testiranja demokratije (vladavine naroda) kao posledica dešavanja u poslednjih godinu i po dana iza nas. I tim tokom se i vodi predstava, pitanjem Šta je narod (na ovim prostorima)? Tekstualne izmene su u vidu dodataka kako su glumci iz predstave preživljavali poslednjih godinu i po dana ne bavljenjem pozorištem. Pozorište dobija prosvetiteljsku moć da nas malo zapita u kom pravcu idemo, za šta se borimo? Koji su mehanizmi vlasti danas? Rediteljski je uklopljeno sukcesivnim slaganjem Šekspirovog i originalnog teksta koji prikazuje odnos glumaca (kao glas naroda) prema današnjem vremenu. Na pojedine momente oni interpretiraju samo delo i savremeno društvo, a zatim se vraćaju u originalni dramski tekst. U tim prelazima ključnu ulogu u imaju songovi (muzika: Irena Popović Dragović, tekst: Andraš Urban i Vedrana Božinović) koji se dosta zasnivaju na muzičkim pravcima: pank, soup-opera, turbo folk, kao želja da sve bude obojeno savremenim elementima iz reality show-a. To je ono kako se želi predstaviti narod danas. Kako se publika na predstavi želi karikirati publikom ispred malih ekrana. I sve je to isti narod. I svi oni imaju istu vlast. To je ono što predstavi daje autentičan andraševko-brehtovski pečat koji pozorištu ne dozvoljava da ima isti uticaj kao mediji kojima smo okruženi. Kao ni sam Šekspir, ni autori predstave ne staju na stranu pobunjenog naroda koji traži socijalnu pravdu, ali ni na stranu vođe. Koriolana su veličali kao delo koje govori o istinskom Vođi (Hitleru) u sudaru sa nesposobnim narodom. Brecht će ga raditi kao kritiku gušenja demokratije i komad koji podržava njegove socijalističke stavove. U svakom slučaju, „Koriolan“ jeste priča o demokratiji i državi. O rođenju države koja koristi zakon kako bi stavila pojedinca izvan zakona. Tragedija Koriolana je i tragedija čoveka, ali i tragedija celog društva, tragedija naroda.

ČITAJTE:  Merlinkina ispovest

Makedonski glumci: Sonja Mihajlova, Viktorija Stepanovska – Jankulovska, Sandra Gribovska, Ivan Jerčik, Nikolče Projčevski i muzičari: Aleksandar Dimovski, Slavčo Jovev su emotivni, lični i svoji. Sve posmatraju i komentarišu iz svog ličnog iskustva. Neosporan je rediteljski rad sa glumcima, gde oni glume, pevaju, viču, plaču, polivaju se, zlostavljaju jedni druge. Fizički teatar koji izlazi iz okvira šekspirovskog, a ulazi u savremeni teatar gde glumci imaju ogromnu interakciju sa publikom. Oni su obučeni provokativno (veštački materijali upadljivih boja), ističu kič i šund, mediokritetski duh, TRANSVERZIJE, ali i kritičarski osvrt na savremeno vreme i uslove rada u pozorištu i generalno na kulturu. Šekspirov tekst se izgovara dok imaju haube na glavi u frizerskom salonu, dok guraju kolica u supermarketima i diskutuju o cenama, dok su za političkim govornicama, dok su muškarci obučeni u žensku garderobu. Estetske površnosti koje nas zapitaju, da li smo i mi deo tog istog naroda?

Piše: Marko Radojičić

Više tekstova iz broja 61 – avgust 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.