U srcu Beograda, neformalna grupa „Snaga“ nastoji da ponudi nešto novo i značajno za LGBT+ zajednicu. Inicijatori ove grupe, Miloš i Saša, dolaze iz različitih profesionalnih pozadina, ali ih povezuje zajednička vizija jačanja i osnaživanja pojedinaca kroz podršku, umrežavanje i aktivizam. U ovom intervjuu oni govore o svojim motivima, iskustvima i planovima za budućnost grupe “Snaga”, koja teži da stvori prostor gde svako može biti svoj, bez straha i predrasuda.
Ko stoji iza neformalne grupe Snaga?
Miloš: Ja sam inicijator i jedan od pokretača Snage, imam 42 godine, dipl. pravnik rođen u malom gradu, sada Beograđanin. Namera mi je da kao pojedinac ali i profesionalac pravnik pomažem ljudima iz zajednice u ostvarivanju svojih prava i sloboda.
Saša: Ja sam Saša (40 godina), filolog i prevodilac, od nedavno i praktičar transakcione analize pod supervizijom. Oba poziva sam odabrao jer volim da razgovaram s ljudima, da ih čujem, vidim, razumem, osetim i s njima razmenjujem iskustva. Na Miloševu ideju za ovu inicijativu odgovorio sam kompatibilnom energijom, pokrenut svojim dubokim ubeđenjima i potrebama.
Šta vas je motivisalo da osnujete grupu i kakva su vaša očekivanja od ove inicijative?
Miloš: Nezadovoljstvo, na više nivoa, kao glavni motiv. Kako stanjem u društvu tako i radom LGBT+ organizacija, čiji doprinos ne osporavam, ali smatram da to sve nije dovoljno. Ideja je da „Snaga“ kao struktura ide odozdo na gore, od „običnih“ ljudi iz zajednice – da jasnije, potpuno slobodno i bez učitavanja komuniciramo svoje potrebe.
Saša: Vodio sam se time šta ja kao odrasli gej muškarac, sa svojim ličnim osobinama, iskustvom, kompetencijama, hobijima, interesovanjima mogu da podelim sa drugima i za kakva se tuđa iskustva otvaram. Bez obzira na seksualnu orijentaciju, svaka osoba gradi sebe na način koji je njoj samoj smislen i u skladu sa željama, potrebama, dostupnim ličnim kapacitetima i okolnostima aktuelne društvene sredine. U izgradnji takve strukture oslonca važno je da budemo na raspolaganju jedni drugima. Ne zavaramo se ni da je LGBT+ zajednica monolitan sistem, ali bazične potrebe su nam zajedničke – svima je potreban kontakt, interakcija, razmena, komunikacija, umrežavanje i upuštanje u smislene odnose.
Možete li nam reći više o vrstama aktivnosti koje planirate organizovati?
Miloš: Krenuli smo sa okupljanjem jedanput mesečno u jednom klubu u centru Beograda. Koncept je zamišljen kao platforma preko koje će ljudi iz zajednice moći da izađu iz svoja četiri zida. Da se druže, povezuju i bave različitim sportski, umetničkim i drugim aktivnostima zavisno od interesovanja – od raznih hobija, veština, talenata, sportova, razonoda, umetnosti, psiholoških radionica, razmene iskustava, izleta.. Ako ste LGBT+ osoba, smatram da osim dejting aplikacija i par klubova u Beogradu i Novom Sadu nemate ništa drugo, ako tome dodamo i stanje u društvu koje je i dalje jako homofobično. Onda se osećate izolovano i deprimirano.
Saša: Svi su pozvani da predlažu aktivnosti i učestvuju u onima u kojima se dobro osećaju. I profesionalno umrežavanje je više nego dobrodošlo. Mali ali iskreni ljudski susreti, prepoznavanje i uvažavanje autentičnosti u svakom, poštovanje, dobronamernost i izlaženje iz sopstvenih okvira – sve je to nešto što možemo učiniti i za sebe i jedni za druge.
Kakve reakcije ste dobili od zajednice otkako ste najavili osnivanje grupe?
Miloš: Iznenađujuće dobre, na prvom okupljanju krajem aprila bilo je tridesetak ljudi koje smo obavestili. Imao sam zebnju da će doći samo naši poznanici, međutim, sada sam dodatno uveren da su ljudi željni promena i novih sadržaja.
Saša: Da im je bio potreban upravo ovakav vid druženja – bez društvenih mreža, bez lajkovanja filtriranih instagramskih performansa, hipererotizovanih storija, stereotipnog ćaskanja na grajnderu, gde konverzacija zamre čim se premestite iz vidokruga, ili bez razmene onih „vatrica“ s nasumičnim ljudima. Takođe i van okvira tipičnog klabinga, kojem nedostaje potpuniji i dublji kontakt. Zahvalni smo ljudima koje smo do sada upoznali na ličnoj inicijativi i mnoštvu dobijenih predloga i ideja, od kojih su neke već realizovane ili su na putu da budu.
Kako planirate da promovišete svoju grupu i privučete nove članove?
Saša: Za sada negujemo lični pristup usmeren na osobu a pozivamo i članove da pozovu svoje najbolje prijatelje, dečka, devojku, druga, drugaricu, pa i friendly ujnu, što da ne. Sama činjenica da želimo da ljudima ponudimo nešto drugačije i da iza nas ne stoje nikakav sistem, institucija ili fondovi dovoljno je motivišuća za odziv.
Miloš: Upravo u tom kontekstu, Instagram se pokazao kao dobra alatka za komunikaciju, te nas ljudi mogu kontaktirati preko našeg naloga @N.G.Snaga. Plan je da se kasnije preko drugih aplikacija ljudi povezuju prema interesovanjima. I lokalno, LGBT+ osobe izvan Beograda su posebno zapostavljene. Planiramo da u junu imamo okupljanje i radionice u Nišu.
Šta mislite da je najveći izazov sa kojim se LGBT zajednica suočava u Srbiji danas?
Saša: Ne poznajem LGBT+ osobu koja se, kao i ja, tokom odrastanja, sazrevanja, pa i u zrelijem dobu, nije borila da nađe svoje mesto unutar svoje primarne porodice, kruga prijatelja, kolega i u socijalnom kontekstu. Čovek se nažalost lako prepusti naučenoj bespomoćnosti – prestane i da pokušava da zadovolji svoje legitimne potrebe jer zna da će naići na zid. Ljudi se zatvaraju, povlače, smatrajući da jedino tako mogu da žive živote po sopstvenom konceptu mira i sreće. To treba ceniti kao vrlo veliku sposobnost prilagođavanja, u cilju „preživljavanja“. Ali svaki vid ograničavanja i samoograničavanja troši mnogo energije koja se onda nikada neće usmeriti na nešto produktivnije, sržno naše.
Miloš: Pored problema zajedničkih sa ostalim građanima Srbije – lošeg standarda, nezaposlenosti, loših uslova rada, izostanka jasne perspektive, LGBT+ zajednica je dodatno nezaštićena, mnogi su izloženi svakodnevnom mobingu, pritiscima različitih vrsta, posebno su ugroženi ljudi u malim sredinama. Sa druge strane ne postoji jasan model sa kojim bi mogli da se identifikuju i lakše funkcionišu.
Kako vaša grupa planira da doprinese borbi za prava LGBT+ osoba u Srbiji?
Miloš: Namera nam je da inspirišemo ljude da žive svoje živote onako kako najbolje umeju. I da im se pritom u očima ne vidi izvinjavanje zbog sopstvenog postojanja. Navedene aktivnosti su tu da nam pomognu. Niko ne treba da se oseća loše zbog dela svog identiteta, niti da zbog toga bude izolovan, depresivan i usamljen. Jedan je život za koji znamo.
Saša: Želimo da se pojedinac iz zajednice oseća adekvatnijim, ravnopravnijim, integrisanijim i vitalnijim, svesnijim sebe. Verujemo da snažnu zajednicu čine snažne individue ali ne mislimo na moć i ugled, već na altruizam, solidarnost i međusobno prihvatanje. Otuda smo i mi Snaga, a ime je znamenje.
Kakav je vaš stav prema trenutnom stanju LGBT aktivizma u Srbiji? Gde vidite prostor za poboljšanja?
Saša: Aktivizam je plemenitost, humanost i promena, sadrži ogromnu moć, harizmu, prilike, ali i rizike; ako se krene stranputicom, on može nemilosrdno progutati svoju decu. Razlike su prirodne i u aktivizmu, ali frakcije i trvenja su pogubna i urušavaju kredibilitet višeg cilja. Akutno nerešeno pitanje u Srbiji je nepostojanje pravne osnove za registraciju istopolnog partnerstva, tu više ne smemo više gubiti vreme, već se svi mi, i aktivisti, i država, i zajednica mobilisati ka tom cilju.
Miloš: Hoću prava neću Prajd! To mi prvo pada na pamet. Ne želim da umanjujem značaj Prajda kao vida ličnog i kolektivnog oslobađanja radi povećanja vidljivosti, ali smeta mi što Prajd nije u junu već septembru, što i dalje šetamo u hermetički zatvorenom gradu. Lično sam umoran od patetičnih parola „Ljubav je ljubav“, „Nek voli ko koga hoće“. A šta ako sam gay, lezbejka i trans, nisam „u ljubavi“ i živim u Novom Pazaru, Vranju ili Zrenjaninu i šikaniraju me kolege, neće niko da me zaposli… Šta ćemo s tim? Smatram da je dosadašnji način organizovanja LGBT+ organizacija zatvoren za ljude izvan određenih uskih krugova, nema puno inicijativa. Živimo u 2024. godini i svakako nije dovoljno ono „Okupili smo se da bismo konstatovali da nismo zadovoljni i idemo kući“. Statistički, LGBT+ zajednicu Srbiji u dobroj meri čine jako obrazovani i kreativni ljudi. To je ogroman potencijal da nam bude bolje.
Koji su vaši dugoročni ciljevi za ovu grupu i kako ih planirate postići?
Miloš: Normalizacija, pojedinačno i kolektivno osnaživanje svih LGBT+ osoba u srpskoj svakodnevici. Osnaživanje modela oslobođene LGBT+ individue, koja stoji uspravno i aktivno učestvuje pre svega u svom životu. Da ponovo budem kum na nečijem venčanju, kao što sam bio svojoj drugarici još davne 2011. godine u Beču…
Saša: Najpre mreža kontakata i raznolikost prilika i modusa za socijalizaciju – jedna mala ali realna, nevirtuelna društvena mreža kojoj svako može posegnuti. Oslonac, podrška, radionica, ili prosto društvo za odlazak u pozorište, pab kviz, vožnju bajsa… Sve su to hranljivi doprinosi. Ne moraju se činiti ogromne stvari niti pisati istorija društva, možemo doprineti bogaćenju lične istorije uzajamno.
Da li sarađujete sa drugim LGBT organizacijama ili grupama u Srbiji i inostranstvu?
Miloš: Ne sarađujemo ali smo otvoreni za saradnju i podršku.
Saša: Kontaktiramo sa nekima, neke poznajemo, neke ćemo tek upoznati. Svaki susret, pojedinačno ili s organizacijom, može iznedriti mnogo toga i predstavlja veliki potencijal.
Kako planirate da obeležite značajne datume za LGBT zajednicu, poput Međunarodnog dana protiv homofobije ili Prajda?
Miloš: Značajni dan za ljude iz LGBT+ zajednice u Srbiji je svaki dan. Važni datumi kao podsetnik na sve one koju su davali doprinos oslobađanju i koji su to jako skupo platili. Danas se od nas ne očekuje da platimo „visoku cenu“ ali dovoljno je da makar svako u svom domenu da doprinos da nam bude bolje.
Saša: Simbolično. Naš pristup je lični, više smo fokusirani na simptomatologiju svakodnevnog života – šta je to, i lepo i ružno, što neko svakodnevno proživljava.
Kako zainteresovani mogu stupiti u kontakt sa vašom grupom i pridružiti se aktivnostima?
Miloš: Za sada jedino preko Instagram naloga ,,Neformalna grupa Snaga Beograd”. Nalog je zatvoren, tako da se svi mogu osećati sigurno. Da dolaze na naša okupljanja i akcije. Krećemo iz zajednice ne ka zajednici. Da ne zaboravim, u maju smo organizovali skroman piknik i čas joge Donjem gradu kod Kalemegdana. Ne stvaramo geto ali je jako bitno da moći deliti vreme i prostor sa ljudima koji su im slični.
Saša: Na Instagramu se ljudi iz zajednice relativno lako prepoznaju i umrežavaju. Za sada nemamo ambiciju da pišemo saopštenja za širi auditorijum pa se ne bavimo strategijama komunikacije. Mreža se širi. Negujemo podržavajuću atmosferu, zasnovanu na dobronamernosti i dobrovoljnosti svakog ko želi da se uključi u aktivnosti „Snage“.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
