Taman kada je prošle godine odlučeno da jako uspešni BBC-ev slogan „United by Music“ sa Evrovizije u Liverpulu postane zvanični slogan svih narednih Evrovizija – već godinu dana kasnije se pokazalo kako možda treba revidirati tu odluku. Ovogodišnja Evrovizija je na videlo iznela svo licemerje ovog slogana, da više nisam siguran odakle treba početi ovaj tekst. Već tradicionalno ga svake godine počinjem sa „šta je sve bilo kvir na LGBT olimpijadi“, ali ove godine je čak i pobeda nebinarne osobe uspela da bude marginalni događaj, čak i u kvir zajednici. Polarizacija, politikanstvo, ali i jeftini populizam karakterisali su gotovo celu Evroviziju, na koju maltene nijedna delegacija nije ostala imuna. U fokusu, logično, Izrael. Najmanje zbog muzike, a u mnogim slučajevima i najmanje zbog Palestine. Tema rata u Gazi služila je mnogima, koji se do samog događaja nisu oglašavali na ovu temu, kao dobar poligon za skretanje pažnje svetskih medija. Dovoljno je bilo i na najmanji način napraviti referencu na Palestinu i odmah si u fokusu, iako do juče niko nije znao ni da se takmičiš. Sve u svemu, jedno ogromno licemerje.
Ali da krenemo redom. Ako ste mislili da se farsa oko Evrovizije završila – nije. U trenutku pisanja teksta vest je da je nakon prijava 13 delegacija oformljena nezavisna komisija koja će da istraži navode o „nebezbednoj radnoj atmosferi“ tokom Evrovizije u Malmeu. Najglasniji su, logično, Holanđani, koji su bili i diskvalifikovani zbog EBU „politike nulte tolerancije na nasilje“ nakon navoda o sukobu njihovog predstavnika i članice švedskog javnog servisa. Međutim, čak se i delegacija zemlje pobednice nalazi među 13 prijava. Evroviziju je karakterisalo i opsadno stanje zbog koga su maltene svi prateći događaji otkazani, učesnici (a posebno predstavnica Izraela) primorani da ostaju u hotelu, a Malme bio epicentar protesta protiv učešća Izraela. Pratili su i pozivi na bojkot zbog toga što Izrael nije diskvalifikovan kao Rusija. I tu dolazimo do prvog licemerja.
Osnovna razlika između odnosa EBU kada su u pitanju Rusija i Izrael ne leži u politici EBU, već u politici zemalja učesnica Evrovizije. Prvobitna odluka EBU nakon početka rata u Ukrajini bila je ta da Rusija može da se takmiči, međutim to je izazvalo otpor među zemljama učesnicama koje su pretile povlačenjem sa festivala. Građani su zahtevali od svojih javnih servisa otkazivanje učešća, sve u svemu – postojao je jak otpor učešću Rusije. Na kraju, EBU donosi odluku da se Rusiji, a kasnije i Belorusiji, zabrani učešće. Nakon eskalacije sukoba u Gazi – EBU donosi istu odluku, zbog „nepolitičnosti“ festivala Izrael sme da učestvuje. I nastaje tajac. NIKO se ne buni, svi prihvataju da učestvuju, nema protesta, nema pretnji neučestvovanjem, jedino je Island odluku prebacio na samu pobednicu – koja je imala pravo da odluči da li će ići na Evroviziju ili ne, što je prilično licemerno da odluku koja je pitanje politike javnog servisa i na kraju državno pitanje prebaciš na jednu osobu čiji je posao da peva, a ne da vodi spoljnu politiku. Dakle, maltene do same evrovizijske nedelje niko se nije bunio, niti pravio problem oko učešća Izraela. A onda, kreće hajp na mrežama i kreće da to bude „goruća tema“ koja pravi polarizaciju i donosi mnogo medijske pažnje – nakon čega naprasno postaje fokus i samim učesnicima i delegacijama. Tako dolazimo do krajnje bizarnih situacija, poput toga da javni servis Belgije emituje poruku da ne podržava učešće Izraela pred sam prenos, a na televotingu Izrael od Belgije dobije maksimalni broj poena. Holanđanin se „budi“ tek pred finale (nakon pada na kladionicama) i kreće sa bojkotovanjem izraelske predstavnice, dok istovremeno članovi izraelske delegacije i novinari napadaju svakoga ko izgovori bilo šta vezano za rat u Gazi.
Istovremeno, obe strane koriste lažne vesti, pa viralni postovi postaju oni poput toga da je „zastava Palestine zabranjena na Evroviziji“, što se prenosi kao nova vest u kontekstu rata u Gazi, iako je lista „zabranjenih zastava“ objavljena još 2016. godine i na njoj se nalaze i zastava Palestine, Krima, Kosova… i generalno je objašnjeno da su zabranjene sve zastave zemalja koje se ne takmiče (uz par izuzetaka) i svih međunarodno nepriznatih, iliti „spornih“ teritorija.
Licemerje se ogledalo i u samom glasanju, pre svega u odnosu prema pesmi koja je predstavljala Izrael. Gledano strogo muzički, pesma je klasična evrovizijska power balada, poput onih koje ulaze u top5-top10 svake godine, za kakve žiri uvek glasa, sa dobrim nastupom i dobro otpevano. Gledano strogo taj aspekt, top10 zaslužuje svakako. Međutim, onda dolazimo do krajnje bizarne situacije – žiri koji takve pesme inače kiti 12-icama, sada potpuno ignoriše Izrael i kiti ih smešnim poenima, iz straha od „kenselovanja“. Sa druge strane, televoting divlja u svim zemljama i Izrael od publike dobija 15 „dvanaestica“ i sedam puta deset bodova. Sa jedne strane kreće narativ „Izrael bi pobedio da nije rata, to što mu smanjuju bodove je politički“, sa druge „ako Izrael pobedi znači da je namešteno“. U sred svega toga se nalazi devojka koja je sve vreme sa strogim obezbeđenjem jer joj je bezbednost ugrožena – zbog stvari koje su potpuno van njene kontrole. Slično kao što se dogodilo ruskoj predstavnici na Evroviziji u Austriji, nakon što je Rusija širila govor mržnje prema Končiti – kada je i uveden sistem „prikrivanja zvižduka publike“ koji je ove godine obilato korišćen za nastupe Izraela.
Ukratko, bilo je svega osim muzike, to je valjda jasno.
EBU politika nije ništa pomogla jer im ponašanje jeste bilo krajnje licemerno. To što je Izrael dobio dozvolu da učestvuje je licemerje cele Evrope, ali to što su zabranjivali svaki pomen Palestine, pa čak i napadali Erica Saade-a, koji je pozvan da nastupi u revijalnom delu, zbog marame na ruci koja je simbol Palestine jesu momenti koji su izazvali bes jer, za ime svega, Eric je delom PALESTINAC! Šta ste očekivali? Po mnogima je i diskvalifikacija predstavnika Holandije prenaglašena jer se, zapravo, nikada nije do kraja objasnilo šta se dogodilo, ali jeste naglašeno da nije bilo fizičkog kontakta. S obzirom na to da su pretnje, vređanja i napadi bili svakodnevnica ovogodišnje Evrovizije, otvoreno je pitanje zašto su se za najstrožu kaznu, kakva se ne pamti da se iskoristila do sada, odlučili baš u ovom slučaju.
I da, na kraju, imali smo Nema i Bambi. Bambi je, doduše, više otvorila diskurs o „satanizmu“, koji teško da je zanimao bilo koga osim Breskvice, ali Nemo je prilično dobro prodrmao kavez našim zabrinutim „anti-rodnim“ moralizatorima. Ako je ispalo nešto dobro od svega toga, neka bude da je to što je tema nebinarnosti bila makar malo prisutna u medijima, iako teško da bi se diskurs mogao smatrati iole afirmativnim, pa čak ni neutralnim. Sa druge strane, ko zna šta bi bilo u domaćim medijima i koliko bi i Nemo i LGBT zajednica bili na meti raznih „nje nje nje“ urednika nazovi medija, da nije bilo druge teme koja je pokupila ceo spotlajt. Za to hvala EBU licemerju.
Piše: Nemanja Marinović
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
