Dragan Karolić je rođen 1960. godine u Beogradu gde je i započeo studije flaute, pevanja i klavira. Voleo je samo klasičnu muziku, a relativno brzo je otkrio svoje afinitete prema ranoj muzici što ga je ohrabrilo da nastavi svoje muzičko usavršavanje u Rimu, Beču i Londonu. Početkom 90-tih Dragan Karolić napušta zemlju i odlazi da živi i radi u Nemačkoj. Učestvovao je na brojnim koncertima širom sveta, gostovao je na radiju i televiziji, a izdao je tuce muzičkih albuma. Nedavno je na srpskom jeziku izašla i njegova autobiografska knjiga „Memoari jednog gay-muzičara“.

Ovako napisano život Dragana Karolića deluje kao bajka. Čitajući njegove memoarske zapise, slušajući njega koji progovara iz srca, prateći ga kroz detinjstvo, odrastanje i sazrevanje, upijajući stvarne slike i likove koje nam autor tako plastično i zanimljivo oslikava ne možemo da ne osetimo horor elemente u ovoj, naizgled, bajkovitoj priči. Ili da je čitamo kao knjigu strave, kao predgovor onome u čemu mi sada živimo.

Dragan Karolić je homoseksualac rođen u zemlji gde je istopolni seks bio krivično delo, nešto sasvim ružno i neprihvatljivo sa stanovišta patrijarhalne tradicije koja je, uprkos komunizmu, i dalje bila vladajuća religija među građanstvom i radništvom. Želeo je da se bavi klasičnom muzikom u vreme kada je Lepa Lukić već osvajala tržište, a Lepa Brena kupila kartu u jednom pravcu za Veliki grad. Rođen je u tradicionalnoj srpskoj prosto-proširenoj porodici, majka mu je bila krojačica, a otac službenik. Kada je Dragan izrazio želju da upiše muzičku školu, njegov otac ga je upisao u brodarsku školu. Kada je Dragan izrazio želju da od roditelja dobije klavir oni su mu kupili čamac. On kaže da su mu u životu najvažnije tri stvari: muzika (klasična), seks (sa muškarcima) i novac, a morao je da živi u zemlji gde je reč ‘Ceca’ sinonim za reč ‘muzika’, gde je bilo kakav seks nešto sramotno, a svaka veća količina novca smrdi. Ipak, on je nekako uspeo da se izbori za svoj integritet i za ono što voli.

Simpatične su njegove gej šeme i avanture koje opisuje u autobiografiji. Prosto je neverovatno da se sve to događa u vremenu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih i da glavni protagonista autobiografije ne koristi Romeo i Grindr za pronalaženje partnera. Možda bi mi zvučalo i kao hvalisanje ili preterivanje da nisam ranije pročitao „Staklenac“ Uroša Filipovića koji opisuje događaje manje-više u istom periodu i u istoj zemlji. Iz današnje perspektive je veoma interesantno koja je količina slobodnog gej seksa bila u opticaju u ovoj komunističkoj diktaturi. Možda bi bilo manje čudno kada bi taj period smestili između spota Olivera Mandića obučenog i našminkanog kao žena i Milana Mladenovića koji je nastupao našminkan. Psi su lajali, a Filipovići i Karolići karali!

Ljudi posmatraju evoluciju i sazrevanje kao jednosmeran proces koji se uvek kreće ka napred. Naša zemlja, u periodu u kome je nekoliko puta menjala ime i prezime pokušavajući da se lažno predstavlja, je prošla kroz obrnut proces, kroz društvenu devoluciju. Ekonomisti kažu da su potrebne decenije da Srbija dostigne ekonomski nivo iz 1989. godine. Isto je i sa društvom. Tako da memoare Dragana Karolića možemo da čitamo i kao futurističko delo u kome je opisana jedna buduća, bolja i slobodnija, Srbija.

Knjiga je duhovita i zabavna, pitko je napisana i lako se čita. Svakoga koga zanima da zaviri u život pomalo, za naše uslove, neobične osobe ova knjiga može da zainteresuje. Ne samo gej ljude ili samo ljubitelje klasične muzike. Ova knjiga je pisana za sve koji imaju želju da čuju priču života Dragana Karolića.

Piše: M. Aranđelović

Related Posts