Pozorišta u Srbiji su imala veliki izazov poslednje sezone, ali veliki broj predstava je uspešno realizovan i našao put do publike. Izdvojio bih pet predstava koje su svojim sadržajem posebno zanimljivi LGBT populaciji. Neke više, a neka manje, naročito sa kulturološkog aspekta prikazale su da se istorijski gledano homoseksualnost i seksualna orijentacija bili i te kako zastupljeni u delima i predstavama; neke kroz slobodne interpretacije reditelja i dramaturga, a neke direktno iz literarnog predloška. Svaka od predstava na potpuno različit način našle su svoje mesto u javnom diskursu. U pitanju su neki od najčitanijih svetskih klasika, postavljeni u jako neobičnom kontekstu, jedno čitanje kultnog romana spisateljice koja je svojim tekstovima obeležila jednu epohu, zatim dva po prilično radikalna čitanja teme homoseksualnosti u bliskoj prošlosti, jedno na realističan, a drugo na zabavno komičan način i na kraju savremeno čitanje virtuelnog dopisivanja jednog bračnog partnera. Više neko ikada pre tema otuđenosti i preispitivanja je možda zajednička za sve izdvojene momente u predstavama. A možda i kao podsvesna reakcija uzrokovana globalnom pandemijom oko nas.

TRI SESTRE, Pozorište Kostolanji Deže Subotica (prema istoimenoj drami Antona Čehova, praizvedene 1901. godine, dramaturgija Kornelija Goli u režiji Zoltana Puškaša). Imali smo prilike da gledamo razna čitanja jedne od najpoznatijih Čehovljevih drama, ali ova predstava je neuobičajena po tome što su uloge tri sestre poverene glumcima, i igraju ih Gabor Mesaroš (Olga), Boris Kučov (Maša) i David Buboš (Irina). Reditelj, koji potpisuje i adaptaciju je hteo da obuhvati i pitanje seksualne orijentacije pojedinca, kao i potragu za identitetom. Kako i sam navodi, nije želeo „direktno i neposredno da se bavi homoseksualizmom i seksualnom orijentacijom i nikoga da opterećuje pričom o problemima ove populacije. Cilj je bio da se pronađe ono što je zajedničko svim ljudima bez obzira na njihovo seksualno opredeljenje. Kako se pripremala predstava, pokazalo se da svi govorimo o istom, da imamo iste brige, da smo svi isti“. I nije slučajno zašto se reditelj kroz ovakav autorski projekat obratio publici. Pitanje otuđenosti, iščekivanja i želje za promenom, odlazak u veći grad su jedna od osnovnih motiva junaka (junakinja) ove drame. U tom smislu drama je pomalo i ogoljena, svedena samo na ova tri lika – njihove dijaloge, replike, razmišljanja, TRI BRATA govore u ženskom rodu (prema titlovanom prevodu na srpski). I ostavlja se otvoreno pitanje da li su to tri transrodne osobe, tri muškarca u telu žene, ili su to tri žene u telu muškarca. Simbolično, svaki od njih na kraju predstave oblači crnu haljinu i nastavljaju da se bezbrižno ljuljaju u stolici. I kao i u drami, tako i u današnjem životu simbolizuju potrebu za statičnošću, nekretanjem, neaktivnošću, zavaljeni skoro sve vreme u svojim stolicama nemaju nikakvu potrebu za kretanjem, ali zato imaju za alkoholom. Nemanje potrebe da izlazimo iz svoje zone komfora fizički, a u isto vreme maštajući o promenama. A ova tri glumca su to sjajno dramski i scenski izneli. Potreba da se beži od realnosti, kao posledica otuđenosti i izolovanosti pojedinca. Danas je to aktuelna tema, koja ovo delo čili svevremenim i rado gledanim i obrađivanim. Ako je neko poznavao ljudsku dušu i utkao u dramski tekst, to je bio Čehov, i nije slučajno što je posle Šekspira upravo najizvođeniji dramski pisac u svetu.

ČITAJTE:  Christine Jorgensen: Prva slavna transseksualka

ORLANDO, Narodno pozorište u Beogradu (po romanu Virdžinije Vulf, dramaturgija Tanja Šljivar, u režiji Bojana Đorđeva). Nemamo često priliku da gledamo scenska čitanja dela Virdžinije Vulf, možda zbog toga što su njena dela poprilično hermetična uz skoro pa potpuno odsustvo dramske radnje, ali istoimeni roman po kome je rađena predstava je posebno zanimljiv iz više aspekata. „Kvir i rodne studije, seksualna revolucija i oslobađanje, te status seksualnosti, ljubavi, privatnog poseda i privatnosti u tehnokratiji, demokratiji, na internetu, i u kasnom kapitalizmu, samo dodatno obogaćuju iskustvo savremenog čitaoca, koji u dodiru sa romanom prvi put objavljenim 1928. godine može da namaštava i dodaje uvek nove i nove slojeve i zaplete, kao i potencijalne transformacije glavnog i naslovnog junaka-junakinje. Upravo neuobičajena i sveobuhvatna narativna tehnika koju Vulf ovde upogonjuje – pokušaj pričanja jednog jedinstvenog života koji se proteže na preko 300 godina“ (Tanja Šljivar). Ovakvo jedno kompleksno delo, jako je teško postaviti u pozorištu. Iako na samu predstavu možemo gledati sa više aspekata, ovaj put preskačem sam njen umetnički doživljaj, pa pažnju posvećujem samom delu. Jedino bih istakao raskošne i zanimljive kostime Maje Marković. Ako izuzmemo sam kraj predstave (možda nepotrebno dopisani epilog Gorana Ferčeca) predstava prati radnju romana. U centru pažnje je Orlando (igraju ga u alternaciji ravnopravno, jako talentovani mladi glumci Dragan Sekulić i Iva Milanović), ljubavnik istorijskih razmera. Poput Don Žuana, on ispituje svoju seksualnost, rodni identitet i slobodu kroz ljubavne veze sa stvarnim i fiktivnim istorijskim ličnostima: Kraljice Elizabete (Aleksandra Nikolić), ruske princeze (Kalina Kovačević), pesnika Grina (Nikola Vujović), rumunskog nadvojvode (Zoran Ćosić), turskog ljubavnika (Pavle Jerinić), Balkanskog Ciganina Rustema (Miloš Đorđević), Madam di Defand (Vanja Ejdus), do prostitutke Neli i Kraljice Viktorije (Sena Đorović). Putujući kroz vreme, Orlando (JUNAK ili JUNAKINJA) kulturološki povezuje razne ideologije, razmišljanja, seksualne slobode, religijske okvire, odnos istoka i zapada, aristokratije i podanika, ljubavi i patnje, zaljubljenosti i zaljubljenog. Možda u osnovi svega se krije klasni prikaz jednog belca (belkinje), aristokrate (aristokratkinje), osobe kojoj se svi podrede zbog statusnog simbola. Nešto što nas je pratilo kroz vekove, dominantno je ostalo i danas, bez obzira na seksualnu orjentaciju. A možda je i sama Virdžinija Vulf bila inspirisana svojom ljubavnom vezom sa aristokratkinjom Vitom Sakvil – Vest.

KIŠNE KAPI NA VRELOM KAMENJU, Beogradsko dramsko pozorište (prema tekstu Rajnera Vernera Fasbindera, dramaturgija Tijana Grumić, u režiji Juga Đorđevića). Fasbinder, možda manje poznat domaćoj javnosti, ali u pitanju je kultni filmski i pozorišni reditelj, dramski pisac, glumac, esejista i jedan od pokretača nemačkog novog talasa. Njegova karijera trajala je dvadeset godina, ali je za to vreme snimio četrdeset filmova, napisao dvadeset i četiri pozorišna komada i generalno obeležio jedno vreme, dotičući teme o kojima se malo ko usuđivao da govori. To je i sam reditelj u najavi predstave napisao: „Rajner Verner Fasbinder danas je istinitiji i provokativniji od vremena u kome je stvarao, a stvarao je u periodu velikih svetskih promena, revolucija i ratova. Ostao je upamćen kao autor koji je znao da u svojim radovima prepozna i anticipira probleme koji se često karakterišu kao tabu teme. Kako to da teme kao što su ksenofobija, seksualne slobode, bigoterija, malograđanština i homoseksualnost“. Istoimeni dramski predložak, napisan 1966. godine, veoma je smeo i provokativan za svoje vreme. Otvoreno govori o isprepletanosti gej i strejt odnosa, latentnosti, otvorenim vezama i temi braka, a sve kroz prizmu prikaza otvorenog seksualnog odnosa dva muškarca, što na scenu veoma upečatljivo iznose glumci: Pavle Pekić i Aleksandar Vučković. I zaplet je veoma filmski. Iskusni stariji muškarac (Pavle), ostvareni reditelj, zavodi mladog i poželjnog studenta – glumca na audiciji. Iako obojica imaju svoje devojke i otvoreno pričaju o njima kao nečemu čemu teže i sa kojima planiraju svoj dalji život, oni uleću u strasnu seksualnu avanturu. Vizuelno ostajemo u vremenu u kome je drama pisana, kostimi su izrazito jarkih boja, dok scenografija isto prati to vreme. Jako je RADIKALAN PRIKAZ SCENE GEJ SEKSA, gde ne vidimo sam čin, ali sve vreme glasno čujemo njihove uzdahe strasti. I to traje i traje i traje, dok na samoj sceni pokušavamo da pratimo jedan, pomalo nezainteresovan međusobni razgovor njihovih devojaka (Ljubinka Klarić i Iva Ilinčić). Površnost i otuđenost, pojavljuje se kao lajt motiv i u ovoj predstavi. Iako znamo da je njihov odnos baziran na seksu, ali ne može se reći da između njih nema hemije i na drugim nivoima. Međutim, okolnosti, prisustvo morala, jakog uticaja društva tog vremena, predrasude i malograđanština vezi ne dalje šansu niti mogućnost da opstane. Postavljamo pitanje da li je tako i danas posle više od pedeset godina?

ČITAJTE:  Portreti albanskih virdžina

RUŽNI, PRLJAVI, ZLI, Beogradsko dramsko pozorište (Slobodan Obradović, po motivima istoimenog filma Etora Skole iz 1976. godine, u režiji Lenke Udovički). U pitanju je groteskno izrežirana crnohumorna priča o ljudima sa margine, o ogromnoj porodici koja živi u pretrpanoj straćari, u nehigijenskom naselju na obodu Rima. Glavni junak, jednooki Đaćinto (maestralni Ozren Grabarić) je i glava porodice sastavljene od četiri generacije, koje se izdržavaju uglavnom krađama i prostitucijom, ali i radeći sve druge poslove; poštene ili nepoštene, bez razlike. Materijalna nemaština uvod je u emotivnu, moralnu bedu, svodi ljude na puku egzistenciju i instinkte. Predstava pleni u svakom aspektu, izuzetno osmišljena režija obogaćena je sjajnim glumačkim ansamblom (Aleksandar Vučković, Aleksandar Jovanović, Vanja Nenadić, Iva Ilinčić, Ivana Nikolić, Ivan Zablaćanski, Jana Milosavljević, Jovo Maksić, Marko Gvero, Milan Zarić, Milena Jančurić, Nađa Sekulić, Nataša Marković, Nina Janković/Dunja Stojanović i Slađana Vlajović), izuzetnim kostimom (Bjanka Adžić Ursulov), originalnom muzikom (Najdžel Ozborn), upečatljivom scenografijom (Aleksandar Denić), koreografijom (Staša Zurovac). Svakako predstava koja je svim svojim aspektima svakako od najboljih ove sezone kod nas. Ovaj vizuelno – scenski – muzički spektakl govori o najnižim ljudskim porivima, a to je odnos ka novcu, kako do njega doći i kako ga zadržati. Jednu od najupečatljivijih uloga izneo je Aleksandar Meda Jovanović. Uloga mladića Plinija je jako tragikomična. Kao i ostatak porodice on je prinuđen da prosi, ali i prodaje seksualne usluge, mahom muškim turistima koji dolaze u posetu Rimu. Jako je duhovita njegova dosetka da mnogi mogu pomisliti da Rim, kao jedna metropola, puna istorijskih i kulturnih sadržaja, time prvenstveno mami turiste, ali ne. Jedna od atrakcija su svakako mladi momci i seksualni turizam. A Plinije ima posla više nego ikada i ne može da zadovolji svim potrebama upravo tih turista koji dolaze. Kao neko ko ima jake seksualne nagone, ne preže i da ima čak seksualne odnose i sa partnerima članova porodice. I opet nas vraća na temu prostitucije koja je danas evoluirala, pa se mnogo više govori o elitnoj (gej ili strejt) prostituciji, kao jednom od obeležja savremenog društva.

ČITAJTE:  Queeria calendar 2013

64, Atelje 212 (prema istoimenoj drami Tene Štivičić u režiji Alise Stojanović). Tena Štivičić, hrvatska spisateljica je jedna od najcenjenijih savremenih dramskih pisaca evropskih okvira. Njena dela su izvođena u desetak država, a beogradska publika je već imala prilike da pogleda tri drame („Dvij“e i „Svici“, obe postavljene u Ateljeu 212, i dva gostovanja „Tri zime“, iz Ljubljane i Zagreba). U ovoj savremenoj drami (praizvedba kod nas, 2021. godina) razotkriva intimu savremenog bračnog para koji se lomi pod teretom očekivanja i problema sa začetkom deteta. Onih sopstvenih, izneverenih, međusobnih i onih koje im nameće društvo. Na pragu četrdesetih Eva (sjajna Hana Selimović) i Danijel (siguran Miloš Timotijević) trebalo bi da su situirani, stabilni i ostvareni, konačno spremni da zasnuju porodicu, ali na svim životnim planovima nagrizaju ih emotivne, finansijske i egzistencijalne nesigurnosti. Činjenica da ne uspevaju da naprave dete i da moraju da se upuste u proces vantelesne oplodnje, primoranih da preispitaju i svoju vezu i sebe same i sva svoja uverenja. Situacije u koje ih to dovodi su smešne i bolne, dirljive i ponižavajuće, apsurdne i inspirativne. Ono što posebno izdvajam jeste opet tema otuđenosti i nesigurnosti da se izrazimo i poverimo svojim najbližima, pa čak i prema partnerima. Naše tajne, naše želje, naša razmišljanja su potisnuta. Sigurnost pronalazimo u globalnom fenomenu društvenih mreža, gde imamo veću slobodu da se poverimo potpunim neznancima ili nekim virtuelnim, artificijelnim likovima koji možda i ne postoje. Jako realističan tok radnje i stvarnih likova (bračni par, njena prijateljica, komšija i njihovi roditelji), remeti jedan virtuelni (popularno nazvan avatar) lik Lune koga (koju) jako zanimljivo na scenu iznosi Denis Murić. U svojoj izrazito teatralnoj pojavi, stilizovanim pokretima, obučen u haljinu, praćen muzikom i čestim promenama boja pozadinskog svetla, remeti realističan tok radnje i uvodi nas u virtuelno. Dok Eva sa ipod uređaja komentariše njihove dijaloge, postavlja se pitanje da li je potreba za virtuelnom vezom, koju Danijel ima sa njim (njom) jednako važna kao i njena da flertuje sa komisijom. Iako poprilično kratka scena, ali jako efektna, način na koji je prikazan lik Lune je više nego želja i potreba da se u savremenom društvu sve više uklanjaju jasne rodne i polne razlike. A u virtuelnom svetu, to je možda i najizrazitije.

Piše: Marko Radojičić

Više tekstova iz broja 60 – jun 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.