Dokumentarac „Morski konjic“ (Seahorse) bavi se temom koja u prošlosti nije adekvatno istraživana i prikazivanja u svetu umetnosti, čak ni kada se radi o ostvarenjima posvećenim LGBTQ populaciji. Glavni lik filma Fredi je tridesetogodišnji gej transrodni muškarac, koji se sprema da zatrudni i zasnuje porodicu. Premda je za njega ovaj poriv duboko ljudski i prirodan, ubrzo se suočava sa svešću da je drugim ljudima njegova odluka zbunjujuća te da joj često pristupaju sa neprijateljskim stavom. Fredi je primoran da se suoči sa svojom naivnošću, ali istovremeno i sam inicira snimanje filma ne bi li ispričao svoju priču širokom auditorijumu. Rediteljskog posla se prihvatila Dženi Finli, koja je sa Fredijem sarađivala i radila na filmu pune tri godine. Dokumentarac „Morski konjic“ biće prikazan u selekciji „Prime time“ Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koji se ove godine održava od 3. do 10. septembra na nekoliko lokacija u Beogradu i onlajn.

Priča o ocu koji je rodio dete je veoma lična i intimna. Ovakva vrsta iskustva nije toliko vidljiva u javnosti, niti u filmovima. S kakvom vizijom ste se odlučili da napravite film o Frediju i njegovoj trudnoći?

Čarli Filips iz magazina Gardijan pozvao me je da se upoznam sa Fredijem, koji je u to vreme imao sastanke sa filmadžijama u potrazi za nekim ko bi ispričao njegovu priču o ličnom putovanju do očinstva. Momentalno sam bila zaintrigirana. Nisam sigurna zašto se odlučio da ja režiram film. Mi smo veoma različite osobe, ali smo razvili međusobno poverenje. Bez toga ne bismo uspeli da napravimo film.

Od trenutka kada ste upoznali Fredija do njegovog porođaja prošlo je tri godine. Na koji način se vaš odnos razvijao i menjao tokom tog perioda?

ČITAJTE:  Sean Hayes: Just Jack

Film je evoluirao dok je nastajao. Moralo je biti tako, jer je za mene to suština procesa stvaranja filma. Toliko toga što je trebalo da se desi bilo je neizvesno, tako da sam morala da osluškujem i reagujem na razvoj događaja. Film koji sam stvarala se u neku ruku sam nametao, sa periferije mog vidokruga. Verujem u pristup Meknaltija i Banka – detektiva iz serije The Wire – koji podrazumeva da zadržite „meke oči“ kada se susretnete sa nečim. Potrebno je da isprobate i procenite to što gledate, kako se osećate zbog toga i kako to možete da prevedete na ekran. Često sanjam o filmovima dok ih pravim i potom kreiram slike koji mi dođu u snu. Imala sam naviku da trčim dugačke distance duž obale dok snimam filmove i za to vreme razmišljam o razvoju materijala i kadrovima koje sam kreirala. Najveći izazov je u tome što je stvaranje filma teško. Jedno je inicirati projekat dok se osećate snažno i spremni ste da pokorite svet. Šta se dešava kada prolazite kroz jedno od emotivno najizazovnijih iskustava u vašem životu, koje će reditelj preneti na ekran od početka do kraja? Svima nam je bilo važno da pristupimo priči s poštovanjem i ne prenosimo samo ono što je bilo lagano. Zbog toga je na momente snimanje svima bilo zahtevno.

Kako je na vas, kao roditelja, uticala priča o Frediju?

Upoznavanje Fredija me je podstaklo da duboko promislim sopstveno iskustvo trudnoće i roditeljstva, kao i sopstveni osećaj identiteta na nezanimislive i nepredvidive načine. Nakon što sam postala roditelj, osećala sam na mnogo načina da sam time omeđena, što je naglašeno vremenom i iskustvom trudnoće i porođaja, postojanja deteta koje treba voleti i brinuti o njemu. Intrigiralo me je i fasciniralo kako će sve to uticati na Fredija, transrodnu osobu koja je već prošla kroz duboku fizičku i emotivnu tranziciju u životu. Kako će ovo novo emotivno iskustvo uticati na njega, kako će uticati na njegov osećaj identiteta? Koji će to biti mali, lični, intimni i kućni detalji tog iskustva i kako će izgledati na filmu, pred publikom? Veoma me je dirnulo to što je on ranije gledao dokumentarac o transrodnoj deci, što mu je omogućilo da artikuliše vlastitu ideju da je trans osoba. Pitala sam se da li će film koji smo mi napravili imati takođe takav uticaj na nekog koga još nismo upoznali.

ČITAJTE:  Željko Veselinović: Protiv diskriminacije LGBT osoba na radnom mestu

Šta je za vaš bilo najemotivnije tokom rada na ovoj priči?

Iznenadilo me je koliko me je duboko pogodilo snimanje porođaja. Bilo mi je gotovo nemoguće da montiram tu sekvencu bez plakanja. Taman kada bih pomislila da će proći bez toga, suze bi krenule. Morala sam da dogovorim sve sa montažerkom Alis Pauel i potom napustim sobu, više puta. Sada kad držim Fredijevog sina, svu me obuzme nežnost. Nakon ovog putovanja sam ostala duboko povezana sa njim na način koji nisam mogla da predvidim.

Vaš film će biti prikazan u festivalskoj selekciji Beldocsa „Prime time“ posvećenoj veoma važnim temama. Koliko je po vašem mišljenju današnje vreme plodno za prevazilaženje predrasuda i stigmi za transrodne osobe i koliko je važno da priče poput Fredijeve budu vidljive?

Uzbudljivo mi je što trans osobe same pričaju svoje priče i angažuju se oko svega. Fredi me je zamolio da ispriča svoju priču, tako da je film zasnovan na uzajamnom poverenju. Cilj nam je bio da se ne oslanjamo na izlizane vizualne postulate tabloidnog načina pripovedanja – tako da nećete čuti Fredijevo bivše ime ili videti slike pre tretmana testosteronom. Tranzicija nije šminkanje. U ovo doba toksičnih medija, post-istine i transfobičnog zakonodavstva, mislim da je od vitalnog značaja da slojeviti i promišljeni filmovi, koji reflektuju složenost iskustva trans osoba, budu pravljeni za javnost. Moramo da budemo prisutni da stanemo iza naše LGBTQ porodice.

Kakva su vam očekivanja u pogledu reakcija publike?

Sviđa mi se „kućni“ i intimni aspekt filma. Fredi je trans osoba i praktično tek počinje život. Ovo nije film o tranziciji, kojom se bavimo samo u prvih par minuta. Ovo je film o tome šta se dešava posle. O stvarima koje publika možda nije videla nikad ranije u drugim filmovima fokusiranim u celosti na tranziciju. Nisam nikad videla film koji tako beskompromisno i intimno prikazuje izazove, realnost i radost trudnoće trans muškarca. Na širem planu, nadam se da će publika moći da prihvati jednostavnu ideju da je Fredi muškarac i da se njegov rod nije promenio kada je zatrudneo i rodio dete. On je bio muškarac tokom svakog trenutka svoje trudnoće i iskusio ju je kao muškarac. To je jednostavna ali suštinska ideja koja je nova i nepoznata mnogim ljudima. Zaista bih volela da „Morski konjic“ započne debatu na ovu temu, kao i da ljude pogodi intimnost, iskrenost i složenost Fredijevog putovanja.

ČITAJTE:  Aleksandar Stričević: LGBT Srbija

www.jeaniefinlay.com

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.