O drastanje kao kvir nebinarna osoba za koju se koriste zamenice ono i njih već je posebno teško. Stvar je još gora kada je ono smešteno u okrilje konzervativne evangelističke porodice američkog Srednjeg zapada. Upravo se u ovakvoj situaciji našlo Kejsi Makviston. Da stvar bude gora, ono je bilo prinuđeno da pohađa strogu hrišćansku školu u kojoj nije bilo sluha za osobe poput njih.
Ali upravo tamo, možda i zahvaljujući situaciji u kojoj se našlo, Makviston počinje da sanja o tome da piše knjige o kvir osobama poput njih koje će tinejdžere i mlade ljude učiniti da se osećaju manje izolovanim i usamljenim.
Nakon mentalnih problema sa kojima se suočava nakon smrti oca, Makviston upravo u književnom radu traži spas i rešenje za situaciju u kojoj se našlo.
Ipak, put do prve knjige nije bio tako lak. Nakon uspešnog završetka studija novinarstva ono u jednom trenutku počinje i da konobariše kako bi na kraju ostvarilo svoje snove iz detinjstva.
Ideja za pisanje prve knjige rodila se tokom predizborne kampanje kada su se kao kandidati na izborima našli Donald Tramp i Hilari Klinton. Makviston je u svojoj priči želelo da ponovo oživi optimizam koji je vladao tokom njihovog prvog glasanja kada je, zahvaljujući i njihovim glasom, reizabran Barak Obama.
Inspiraciju pronalazi u biografskoj knjizi o Hilari Klinton, knjigama o britanskoj kraljevskoj porodici, ali i komediji „Veep“.
„Težilo sam da napišem nešto što bi čitaocima koji žele da pobegnu ili da se sklone od svega, makar za trenutak, pružilo podršku i to me je motivisalo tokom pisanja“, reklo je Makviston u jednom intervjuu.
Tako je njihov prvenac „Crveno, belo i kraljevski plavo“ ugledao svetlo dana. U pitanju je romantična komedija smeštena u političke vode koja čitaocima može delovati na trenutke tako poznato, a ponekad i bajkovito.
Ova knjiga i jeste neka vrsta moderne bajke. Tu su kraljevske porodice, prinčevi, ljubav, zle kraljice i dobre vile. Sve ovo je nekako smešteno u 21. vek i u poznato okruženje.
Aleks Klermont-Dijaz je sin američke predsednice koja je u sred kampanje za reizbor. On je nešto najbliže što američka republika može da ponudi kao neku vrstu princa sa one strane okeana. Sa druge strane Atlantika tu je pravi princ. Henri. On je mlađi brat naslednika engleskog prestola i neka, malo manje riđa, a više plava verzija nestašnog Harija.
Aleks i Henri ne podnose jedno drugo. Brojni diplomatski susreti, ma koliko protokolarni i formalni bili, uvek su plodno tle za sukob ova dva mladića kao i za osnaživanje međusobne mržnje i netrpeljivosti. Međutim, tek nakon što fotografije jednog od njihovog sukoba procure u javnost međunarodni skandal je na pomolu. Kako bi pomogli svojim porodicama, ali i izbegli pogoršanje odnosa između njihove dve zemlje, Aleks i Henri neko vreme moraju da provedu zajedno kako bi uverili javnost da među njima sve funkcioniše na najbolji mogući način.
Ono što oni ne znaju jeste da postoji nešto što je jače od mržnje i koje može imati destruktivnije delovanje na njihove dve velike nacije.
Ljubav.
Šta ako se njih dvojica ne mrze, već vole?
Hoće li njihova ljubav uništiti moćne imperije i, sa druge strane, može li se ljubav izboriti sa ove dve globalne sile?
Odgovore na ova pitanja možete pronaći u ovom prvencu Kejsi Makviston.
Nakon izlaska iz štampe za knjigu se odmah zainteresovao striming servis Amazon, a premijera filma snimljenog na osnovu nje se poklopila sa objavljivanjem srpskog izdanja koju je u prevodu Vesne Stojković objavila izdavačka kuća Stela.
Iz kuhinje istog izdavača, sada u prevodu Jovane Živanović, stigao je i drugi roman Kejsi Makviston pod naslovom „Poslednja stanica“.
Ovaj put inspiraciju ne traži i kraljevskim i ostalim visokim krugovima ili predsedničkim izborima već u fiktivnom svetu serije „Tuđinka“ („Outlander“). Samo što radnju ne smešta u ustaničku Škotsku prošlih vekova, već Njujork druge polovine dvadesetog i prve dve dekade dvadeset i prvog veka.
Najjednostavnije i najpreciznije je ovu knjigu opisati kao „Kejt i Leopold“ u gej varijanti. Roman koristi taj recept uspešnih romantičnih komedija u kojima postoji neki (naučno)fantastični momenat koji je temelj na kome počiva priča.
Ali… Nije baš sve tako jednostavno.
Glavna junakinja romana je dvadesetrogodišnja studentkinja Ogasta, pomalo pogubljena u vremenu i prostoru i koja, zapravo, nema pojma šta hoće od svog života, osim da pobegne od svoje pomalo šašave majke i njene opsesivne potrage. Ogasta dolazi u Njujork gde se useljava u stan koji deli sa gomilom ekscentričnih (i ništa manje woke) cimera i cimerki. Počinje da ide na predavanja, ali jednog dana u podzemnoj železnici se događa kvar i na trenutak nestane struje. I tada Ogasta primećuje Džejn. Džejn uvek nosi iscepane farmerke, kožnu jaknu i sluša pank muziku na svom vokmenu. Takođe je Azijatkinja, radikalna feministkinja i lezbijka. I jedna divna, predivna, duša. Ah, da! Ona je iz sedamdesetih godina prošlog veka i, ne samo da nema pojma kako je dospela u voz, već ne može ni da izađe van. Ogasta i Džejn provode sve više vremena zajedno, vremenska putnica polako počinje da se priseća ko je i kako je dospela tu, njih dve se zaljubljuju, ne mogu više jedna bez druge, ali… U jednom trenutku shvataju da ako je ne izvuku iz voza Džejn će nestati. A da bi znali kako da je spasu moraju da je nateraju da se seti svega.
I tako, i mi čitaoci, zajedno za Ogastom (i Džejn) otkrivamo kako je biti gej Azijatkinja u Njujorku šezdesetih i sedamdesetih godina minulog veka. Pogibeljno. Mnogo opasno i naporno. Upravo se zbog ovog segmenta knjiga „Poslednja stanica“ razlikuje od filma „Kejt i Leopold“ i sličnih romantičnih komedijica koje volimo.
Autor je uspelo da kroz romantičnu komediju provuče i čitav segment istorijata LGBT+ borbe i da spomene mnoge značajne i tragične događaje koji su doprineli da Ogasta i njeni cimeri sada mogu da žive onako kako Džejn nije mogla. Istovremeno nije narušila dobri duh i pozitivni ton knjige. Nije popovala, već je prepustila Džejn da se seti svega.
Uz plejadu neizmerno simpatičnih i šarmantnih likova i šašavih dreg kraljica iz komšiluka Kejsi Makviston pripoveda priču u kojoj će svaka kvir osoba pronaći sebe. Čak i više od toga, „Poslednja stanica“ je roman koji čitaoce uvlači u sebe i koji ga čini delom šire zajednice.
Zbog ovog potonjeg knjiga se može posmatrati i u kontekstu aktivizma jer osnažuje pripadnike zajednice čineći i same čitaoce delom šire priče. Priče koja seže decenijama unazad, koja se povezuje sa borbama za slobode ranijih generacija, priče o traganju za sopstvom i svojim identitetom kao i mestom na Zemlji, ali, pre svega, za porodicom i zajednicom. Onim čitaocima koji nisu pripadnici LGBT+ zajednice ova knjiga može pomoći da shvate probleme sa kojima su se kvir osobe suočavale i sa kojima se u nekim zemljama još uvek suočavaju, ali i da za trenutke prošetaju na njihovim štiklama.
Makviston primećuje da se na televiziji u poslednje tri decenije ponavlja isti obrazac. Ako serija ima nekog kvir junaka on, ona ili ono je uvek okružen strejt ljudima.
„Uvek sam mislila da je to malo nerealno“, kaže Makviston. „Ta ideja koju neki strejt ljudi da u pričama uvek postoji samo jedna kvir osoba. To je i statistički prilično nerealno.“
Upravo zbog toga je moralo da napiše „Poslednja stanica“. U ovoj priči gotovo da i nema strejt osoba. Glavna junakinja je biseksualna, njena velika ljubav je buč pank lezbijka, cimeri su gej ili trans (svih etniciteta), a komšije dreg.
„Ne zanima me slava ili bogatstvo“, kaže Makviston o svom spisateljskom radu. „Želim samo da pišem moje male gej knjige u kojima će ljudi uživati. Sve dok to radim, ja sam srećna osoba.“
I zaista, u svetu u kome nas neće baš svi razumeti i prihvatiti knjiga „Poslednja stanica“ je pravi mali topli dom.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 74 – oktobar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
