Cilj svih ciljeva, katkad u metaforičkom smislu i „Sveti Gral“ svih ciljeva tog tipa kada je reč o biopicima, odnosno, biografskim filmovima, ukratko bio bi jednostavno sročen manje-više ovim rečima – živopisan centralni lik u zanimljivim životnim situacijama, a sve to u sklopu priče koja daje dovoljno razaznatljive znake zaokruženosti. E, dosta blizu te mete u svom konačnom vidu našao se i skrasio se film „Cassandro“, koji je nedavno, nakon festivalskog života, postao deo i striming-ponude, koja, kao takva, ne zna za granice i teritorijalne zapreke.
Za nedovoljno upućene u ovom trenutku – „Cassandro“ je priča zasnovana na stvarnim događajima i osobama, a u središtu priče je (i dalje živeći) meksički kečer (u tamošnjoj tradiciji tog pojma), gej opredeljenja i „apetita“. Već ovde, na ovoj tački ovog prikaza je moguće predočiti prvi upečatljiv povod za pohvalu na račun Rodžera Rosa Vilijamsa, (uz Dejvida Tiga) scenariste i (jedinog) reditelja ovog filma – naime, za svaku pohvalu je činjenica da autori idejnu bit ovog ostvarenja nisu ukorenili u onoj jednostavnoj, ali već neko vreme i dobrano izraubovanoj postavci sudara pukih oprečnosti. Tako da se drama, ponajpre ona identitetskog tipa, glavnog aktera, ne iscrpljuje u očiglednoj kontradikciji – gej mladić koji traži svoje mesto u alfamužjačkom, dakle, homofobičnom, rigidnom i nasilnom svetu muškarčina bez zadrške. Naprosto, onako kako ga spoznajemo, a onda i pratimo tokom ovog vrlo dobrog i nedvojbeno uspelog filma, „Cassandro“ je ipak vidno više od toga, više od tog života pod senkom svojevrsnog čeonog sudara između hipermaskulinizovanog sveta kome srčano teže i svoje tanane suštine, nesporno određene i pomenutom drugošću. U tom pogledu, „Cassandro“ je biopik više kvalitativne klase, a, povrh toga, i film koji dosta brzo očitava upadljivo ambicioznije umetničke porive svog udarnog autora, čija filmografija je već krcata brojnijim angažmanima, mahom na polju dokumentarističkog filmskog stvaralaštva.
Dokumentaristički poriv, kao i ogromno iskustvo upravo u toj sferi filma, scenariste i reditelja dosta brzo je očigledno – stilski okvir i dominantan izraz ovde je blago estetizovan naturalizam, kao, ako ćemo pošteno, sasvim očekivan autorski izbor. Međutim, naturalizam koji Vilijams ovde i dosledno i konsekventno primenjuje sve do same završnice filma (da pomenemo i to – završnice date u vidu iznenadnog, a opet smislenog kraja, a to je zahvat koji je silno primenjivan i u američkim mamblkor filmovima s početka ovog veka i milenijuma) je promišljen i filmski uobličen tako da gledalac dosta brzo stiče utisak da ovde prati diskretno fikcionalizovan prikaz stvarnog života, a do čega se stiglo možda upravo jednostavnom primenom onog i dalje učinkovitog Hičkokovskog recepta koji veli da je film nužno postaviti isključivo kao život lišen dosadnih detalja. I tako u oko 110 minuta trajanja ovog filma naslovni lik pratimo u tom naturalističkom ključu i prikazu transformativnih mu događaja i susreta u mladosti, a u zadovoljavajućoj punoći, koja nam snažno sugeriše da je Kasandro složen lik, možda upitnih i površnih stremljenja na tom, uslovno ga označimo i nazovimo tako, profesionalnom planu, dok na drugoj strani imamo očigledno bogat unutrašnji život čoveka koji, mimo tih konstrukta o nužnosti uspeha kao ipak ultimativne i najrečitije potvrde nečije suštinske vrednosti, pokušava da život što podrobnije razume i onda zauzda u svoju korist i u korist viših i preko potrebnijih istina. To je, može biti, i najveća i najznačajnija vrednost ovog filma, a teško bi se do te kote stiglo da nije bilo još jedne posve zrele, temeljno iznijansirane glumačke transformacije i kreacije uvek pouzdanog i uvek nadahnutog Gaela Garsije Bernala, koji ovde igra na finoj razmeđi zavodljive nonšalancije i brutalne sugestivnosti, pritom, skladno „urimovan“ sa duhom, tonom, a, kanda, i poentom ove filmske priče. To je najevidentnije u scenama u kojima pratimo Kasandra u interakciji sa dobrohotnom majkom, u dobroj meri i samom ekscentričnom osobom, a uz to takođe željne fundamentalnih potreba kao što su ljubav i bliskost, ma koliko one bile opšta mesta i lake mete za cinične osude i tirade drugih.
Uz već pomenuto, a uz zamerku koja se tiče povremenog iskliznuća u pravcu folklorizma kao ključa u kome se prikazuje svet meksičke sirotinje, „Cassandro“ jeste i kvalitetan i osoben kvir-film, koji, zarad možda brojnije i tipičnije publike, ne beži od te svoje biti, te ovo biva jedan od najzaokruženijih kvir-filmova u ovogodišnjoj ponudi, a, uz to, delo, koje nenametljivo transcendira u više pravaca različitih od onog koji se isprva nameće kao dominanta po tom pitanju. Rodžeru Rosu Vilijamsu kvir-film dobro ide – to je jasno na uzorku ovog mu dela, ali i činjenice da nam je ranije tokom iste ove godine podario i vrlo, vrlo dobar biografski dokumentarac o velikoj Doni Samer, takođe, jednoj od onih kojima je dato ili koji su svesno-nesvesno izabrali da bitišu i stvaraju, delaju na tački razgraničenja suprotnih i možda posve oprečnih polova.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 74 – oktobar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
