Katkad, ako ne i počesto, je i na planu ličnih istorija utvrditi granicu razgraničenja između fikcije i fakcije (činjeničnog stanja stvari), a onda i njihov međusobni odnos i omer. I taj neki opšti, brzopotezni i nazovi-mudar sud bi mogao lako da se pokaže kao značajan činilac pri proceni onoga što nam nude Pedro Almodovar i Ralph Fiennes u svojim novim filmovima, u ostvarenjima „Bol i slava“, odnosno, „Bela vrana“.
Nimalo neočekivano, kao pobednik u ovom iznuđenom i posve izlišnom odmeravanju snaga na filmske i biografsko-autobiografske teme izlazi veliki Almodovar. I upravo tako, Almodovar je ovim svojim, reklo bi se, duboko ličnim filmom, kojim diskretno ali ipak dovoljno lako i brzo zametljivo odjekuje začudan testamentarni duh, potvrdio svoju veličinu, podsetivši nas da i dalje vredi verovati u instinkt koji nas nagoni da ima osnova i rezona od filmova zrelih autora, čak i onih bliskih veteranskom soju, očekivati dela koja nose primetnu svežinu i osobenost, sagledavano unutar ličnog opusa ali i znatno šire mimo njega. „Bol i slava“ (Dolor Y Gloria), koji je nakon velike svetske premijere u glavnom takmičarskom programu Kanskog filmskog festivala, krenuo i na mini-turneju ovdašnjim letnjim filmskim feštama međunarodnog profila (Festival evropskog filma na Paliću, Dunav Fest u Smederevu, ali i Zemun Fest), pokazuje Aldomovara u setnom i autopolemičnom raspoloženjju ali, u isti mah i u odličnoj autorskoj formi.
Kako je i sam isticao tokom inicijalne promo-kampanje, reč je o filmu sa značajnim udelom autobiografskog na planu naracije, zapleta i idejnog okvira; „Bol i ponos“ tako u formi ozbiljne ali i duhovite i na dovoljno česte mahove i smešne drame sa dodatkom komičnog donosi priču o rediteljevom detinjstvu, formativnim uticajima, snažnoj i neprekidnoj vezanosti za majku, ali i osvrt na neuralgije koje koren imaju u ranim fazama profesionalnog bavljenja filmom. Tome treba dodati i uvek prisutnu Almodovarovu i almodovarovsku fascinaciju lepotom i filmofilijom (a ta se dva pojma i u njegovom filmskom svetonazoru često susreću i prepliću, zar ne?), kao i prilično zabavno prikazanu hipohondriju drastičnijeg i konkretnijeg podtipa. Na prvi pogled može da se učini da je to previše za jedan film, ali, srećom, to nije ovde slučaj – Almodovar i dalje elegantno, promišljeno i filmski učinkovito tvori gustu i složenu pletenicu ideja, tema i motiva, a tom sudu mora nužno i odmah biti pridodato i brzo podsećanje da je Almodovar u ovoj svojoj zreloj fazi (ali i znatno ranije, to je takođe nesporno) nastojao i uspevao da izmiri uzuse autorskog filma i ostvarenja koje za cilj, između ostalog ima i lako i plodotvornu, a nadasve neusiljenu komunikaciju sa što je širom i brojnijom gledalačkom publike moguće.
Na temu queer-a, pak, Almodovor ne pokazuje zamor materijala niti nagoveštaje staračkog novopronađenog konzervatizma; „Bol i slava“ su, uz sve pomenuto, još jedna Almodovarova oda široko i raznorodno shvaćenoj slobodi vaskolikih životnih izbora, kao i ponovni naklon neretko tek na pomnije posmatranje vidljivoj lepote života pod kišobranom drugosti. Almodovar, mimo brojnih digresija, aluzija i referenci kojima je obogaćena ali ne i opterećena osnovna potka ovog filma, u „Bolu i slavi“, podno brojnih ozbiljnih tema, uspeva da zadrži duh barem privida žovijalnosti koja se još od njegovih prvih proboja u svet španske, pa potom i evropske i svetske kinematografije, vezivala za njegovu vibrantnu pojavu, a čiji je integralni i noseći deo bila i queer dimenzija, i ovog puta u filmskim medij preneta zaumno ali relaksirano, sa podosta osnova za i gledaocima zanimljivu autopolemičnost. Tu negde je i prirodno mesto da se istakne suštinski nesamerljiv a krupan doprinos Antonija Banderasa u ulozi Almodovarovog alter ega, koji je uspeo i da podseti na silinu svog glumačkog dara i unikatnost svoje glumačke pojave.
Na drugom, nažalost, priličnom klimavom tasu je novi rediteljski rad Ralpha Fiennesa, film „Bela vrana“, biografska drama o nekim od značajnijih epizoda iz dečaštva i mladosti znamenitog Rudofa Nureyeva: Vredi podsetiti, istine i faktografske ispravnosti i preciznosti radi, da je ova Fienessova „Bela vrana“ (The White Crow) dobrim, ako ne i većim delom snimana upravo u Srbiji uz značajnu podršku naše države. Nažalost, reč je o ne posebno upečatljivom i osobenom filmu, te o ostvarenju koje u neku ruku razočarava na više nivoa. Naime, da ponovo krenemo od faktografije, znatno više se očekivalo od spoja scenarija značajnog britanskog dramskog pisca i dramaturga, Davida Hara, koji je zaslužan i za scenario odličnih „Sati“, i Fienessa sa tako očiglednom ambicijom na polju rediteljskog rada i stvaralaštva, te angažmana vrsnih baletskih igrača vrhunske klase u značajnim ulogama; brzo, međutim postaje jasno da je i ovde reč o filmu koji se na odveć konvencionalan način a u formi biografskom filma bavi nekonvencionalnom ličnošću i krajnje unikatnom životnom pričom, krcatom intrigantnim stavkama, susretima, ukrštanjima i epizodama.
Upravo tu negde se, kanda, i krije i drugi koren slabosti ove Fienessove „Bele vrane“ – u začudnom izboru inicijalno zanimljive ali na iole duže staze gledano prilično jalove epizode o odluci Nureyjeva da prebegne na Zapad (u Francusku) i to baš u trenutku kada je njegova igračka forma bila u zametku blistave forme i kada se njegova zvezda zadivljujuće brzo uspinjala na nebu neprolazno prestižnog i cenjenog i uticajnog ruskog/sovjetskog baleta. Uzmemo li ovu tačku gledišta, čini se da je to bio pogrešan izbor, jer je ostatak biografije ovog baletskog superstara nudio izobilje znatno potentnijih epizoda, koje bi takođe mogle da posluže kao rečita ilustracija nesvakidašnje i očito prilično složene ličnosti tog velikana umetničke igre. Ovako imamo korektno odglumljen i produciran, ali veoma nenadahnjujući film o tek jednoj od ključnih tačaka Nureyevljovog životopisa, sa sve potrebom autora da iznova i iznova pojašnjavaju već posve jasno (rigidnost sovjetskog sistema, umetnikovu preku i brzopoletu narav…) i neinventivno snimljene prizore baleta, a mimo činjenice da su na raspolaganju tu imali pouzdana i viđena imena ruskog baleta današnjice. U skladu sa pomenutim, nimalo ne bi trebalo da iznenadi činjenica i da je queer dimenzija ove biografije data usputno i veoma rutinski, te ćemo možda morati da pričekamo na poštenu revalorizaciju i tog aspekta života glasovitog Nureyeva.
U krajnjem zbiru nije loše, Alomodovar je pružio vrlo dobar i zanimljiv film, koji zavređuje jaku četvorku na toj mitskoj skali od 1 do 5, Fienessova „Bela vrana“ se da pogledati, uz ogradu da je reč o filmu koji i kakav brzo čili iz pamćenja. A za gledanje je ovih dana i sedmica dostupan i prilično dobar dokumentarac „Halston“, naravno, o čuvenom američkom modnom guruu i kreatoru. Nije loše. I nije malo.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 49 – avgust 2019. možete pročitati na:
