Glumac Džoni Dep zamoljen da se povuče sa filma „Fantastične zveri“. Filma po priči koju je napisala J.K. Rowling koja je na meti napada zbog transfobije. Sherry Pie izbačena iz finala poslednje sezone RuPaul’s Drag Race. Jadranki Barjaktarović otkazani nastupi u Srbiji. Dua Lipa, Baka Prase, Kevin Spejsi, Džejms Čarls… lista je duga, a svakim danom i sve duža. Lista kulture otkazivanja, koja poslednjih par godina dominira svetskom scenom, a polako dolazi i u Srbiju.
Šta je kultura otkazivanja? Ukratko, u pitanju je moderni ostracizam. Na isti način na koji je u vreme Atenske demokratije neki uvaženi građanin mogao biti proteran iz ovog grada-države na deset godina, tako se u moderno vreme uticajni ljudi mogu proterati iz javnog života na duži ili kraći period, zbog nečega što su izjavili, napisali ili uradili. Kultura otkazivanja povezuje se sa #metoo pokretom, koji je na Tviteru pokrenuo lavinu ispovesti žrtava seksualnog zlostavljanja, te doveo do toga da neki moćni ljudi, poput Harvija Vajnstina, konačno snose posledice za svoje postupke. Mnogi od njih su, zbog moći koju imaju u odnosu na svoje žrtve, bili nedodirljivi godinama. Ovo je svakako pozitivan aspekt kulture otkazivanja, kao i društvenih mreža, međutim, ima svoju drugu stranu.
Kada imate institucije koje ne rade svoj posao, korupciju, loše sudstvo i opštu nemogućnost da se pravda dostigne tamo gde to treba da se dešava – populus postaje sudija. I to je upravo ono što je doneo #metoo pokret, kao i kultura otkazivanja. Potrebno je da društvene mreže i mediji stanu iza nekoga, te mu budu zaštita u borbi, neki vid tasa na vagi koji će doneti balans u veliku disproporciju moći. Bez društvenih mreža i medija Marija Lukić verovatno ne bi postigla ono što je postigla. Međutim, argument koji stoji iza toga je to da sudstvo nije slobodno i da moćni ljudi vrše pritisak na institucije. Što je često tačno. Ali, kao odgovor tome, dešava se drugi paradoks – sada javnost vrši pritisak na institucije. U mnogo slučajeva, to je imalo pozitivan epilog, ali mora se razmisliti i o tome da javnost nema dovoljno informacija, da ih dobija iz ograničenog broja izvora i da često može da čuje samo jednu stranu. Uvek će se naglasiti reč „navodna žrtva“ ili „navodno uznemiravanje“ i „navodno ovo ili ono“, ali bez obzira na tu reč „navodno“ osoba koja je etiketirana kao neko ko je napravio neki prestup tog trenutka gubi svaku priliku da se brani, niti joj se veruje, čak i kad zaista nije kriva, zato što je na „poziciji moći“. Bez ikakvih dokaza i informacija, na osnovu svega nekoliko tvitova ili heštegova, masa ljudi na društvenim mrežama može doneti presudu. To se dogodilo jutjuberu Džejmsu Čarlsu, koji je bio etiketiran kao seksualni predator prošle godine. Nakon nekoliko meseci utvrdilo se da nije kriv, te da su najverovatnije optužbe pokrenute od strane njegovih konkurenata na Jutjubu, ali u međuvremenu je optuženi izgubio mnogo pratilaca, sponzora i novca, a govorio je i o mentalnim problemima sa kojima se borio usled tog skandala. Ovo je samo jedan primer koji pokazuje da, ma šta mislili o nekome i njegovom radu ili stavovima – opasno je kada masa preuzme u svoje ruke donošenje odluka, bez dovoljno informacija.
Kultura otkazivanja neće napraviti društvenu promenu i to je najveći problem. Institucije neće raditi bolje. Žrtve neće dobiti pravdu ili odštetu ili će se to desiti u malom broju slučajeva gde žrtva ipak ima neki pristup medijima. Nećemo stvoriti društvo u kome se to neće ponoviti nekom drugom, što treba da nam bude cilj. Uzmimo kao primer, recimo, Sherry Pie. Ona je diskvalifikovana iz finala serijala, optužbe su bile istinite, čim se i sama izvinila zbog toga javno. Ona nije nastupila u finalu, ali se nikakva promena nije desila. Stvar se mora rešavati negde drugde, institucije moraju da rade. I epilog svakog tog tvita koji se pojavi, svake ispovesti, treba biti na sudu.
Kultura otkazivanja negativno utiče na kulturu i umetnost. „Kenselovanje“ Sherry Pie je u velikoj meri snizilo kvalitet poslednje sezone, kao što je odlazak Kevina Spejsija upropastio jednu od najboljih serija u istoriji. I to je velika šteta i gubitak za umetnost. Odluka je donesena na internetu, za mnoge slučajeve nikad nećemo saznati šta je istina, a velike karijere i veliki talenti mogu biti bespovratno izgubljeni. Ukoliko je Kevin Spejsi kriv, treba da odgovara na sudu, dobije prikladnu kaznu, odsluži je i nakon nje se vrati ili ne vrati glumi. Ne da bude osuđen unapred, da se jedna velika karijera ugasi, a nakon toga svi nastavljamo po starom do nekih novih aktera i suštinski i sistemski se ništa krucijalno nije promenilo.
Kultura otkazivanja negativno utiče na slobodu govora. Potrebno je i neophodno javno reagovati na neprikladne izjave ili ponašanje u javnosti, posebno od ljudi koji imaju medijsku moć. Ali, kultura otkazivanja može dovesti do toga da se ugasi kultura dijaloga i da se na osnovu neke izjave, koja može biti i loše sročena ili protumačena, ili izgovorena u prošlosti nepromišljeno te onaj ko je izgovorio više ne stoji iza nje – nečije mišljenje ili stav automatski diskredituje. Kritičari kulture otkazivanja navode da ona dovodi do izvesnog konformiranja stavu javnosti ili stavu većine. To ima pozitivne aspekte, kada se kenseluje nečiji govor mržnje, ali uvek može imati i drugu stranu, te dovesti do napada na određene ljude samo zato što iznose stavove sa kojima se većina ne slaže. Biljana Srbljanović je čest slučaj, kao i svi „soroševci“ u globalu.
„Kenseluju“ se, ipak, oni koji imaju manje moći. Ponovo primer Sherry Pie. Nju je „kenselovao“ RuPaul, osoba koja je godinama na meti kritika na društvenim mrežama zbog transfobije, između ostalog, jer je mnogo tu još skandala i lošeg tretmana učesnica rijalitija. RuPaula, kao dominantnu kulturu dreg umetnosti, koji drži monopol na dreg u mejnstrimu – niko ne kenseluje. Džoni Dep je izgubio ulogu, tj. „zamoljen je da se povuče“ iz franšize koju piše žena koja je „kenselovana“ na internetu, ali ipak na nju to nije uticalo previše. Jer, milioni su u pitanju, a autorska prava njena. Iako svi ovi ljudi, ukoliko su optužbe tačne, imaju više moći nego njihove žrtve, opet to nisu ljudi na najvišim pozicijama moći. Oni su još uvek nedodirljivi. I vrlo često ne samo nedodirljivi, već postaju neki vid moralnog arbitra. A moralni arbitri su opasni, bez obzira da li je to pojedinac, ili čitava javnost koja odlučuje da li je nešto dobro ili loše, moralno ili nemoralno, pristojno ili nepristojno. Kultura otkazivanja je u mnogim slučajevima zaštitila žene žrtve nasilja, to je njeno nesumnjivo najveće dostignuće, ali nemojmo zaboraviti da su isto tako žene bile česte žrtve neke vrste kulture otkazivanja, kada su gubile uloge ili ugovore jer su se ponašale slobodnije nego što javnost smatra da treba, zato što su im izašle u javnost privatne fotografije, ili su prosto imale više partnera nego što javnost smatra da treba da imaju.
Kultura otkazivanja i društvene mreže utiču na sudske procese. Ovo moram podvući još jednom. Ne sme se vršiti pritisak na sudstvo, nikakvim vezama ili rodbinskim, partijskim ili bilo kojim drugim odnosima, ali ni protestima gde se zahteva „pravda“ ili „prava kazna“ za neko delo, o kome zapravo ne znamo ništa. Prvo, detalji sudskog procesa ne smeju biti u javnosti dok se ne utvrde činjenice. Sudska odluka mora biti objektivna i na osnovu zakona, a ne na osnovu toga što masa ispred smatra da neki zločin zaslužuje 15, 30 ili 40 godina. Narod ne može da zna sve činjenice, niti je stručan da donese odluku o adekvatnoj kazni za određeno delo. U suprotnom, nismo daleko od spaljivanja veštica ili kamenovanja ili vešanja na ulici.
Kultura otkazivanja krši prezumpciju nevinosti. Umesto „nevin dok se ne dokaže suprotno“, sada je „kriv dok se ne dokaže da nije“. Nekad je nečija „krivica“ vrlo jasna, jednostavno postoji tvit, dokaz da je neko nešto napisao ili izgovorio. Ali često to nije, već se osuda donosi jer je neko napisao da mu je neko rekao da se nešto desilo. U Srbiji je bio slučaj kada se pojavio poziv na bojkot određenog kafića u kome se, navodno, sipala droga u piće, zbog čega je jedna osoba završila u Hitnoj pomoći, iako ni Hitna pomoć ni policija nisu imali informaciju da se taj slučaj dogodio. Ovo je vrlo problematično jer polazi od pretpostavke da je „žrtva uvek u pravu“, što naravno treba da bude početno polazište institucija, međutim kada se eksploatiše u neke druge ciljeve (kao što je na primer na internetu lični obračun sa nekim kako bi mu se urušio ugled, ili zbog konkurencije) svaki slučaj koji se pokaže kao lažan dovodi do toga da se nekoj drugoj žrtvi, sutra ili prekosutra, manje veruje. Sa ovim se često suočavaju žene koje dobijaju komentare kako „opet traže neke pare“ ili „izmišljaju skandale zarad popularnosti“. Takođe, kada se o nečemu o čemu nema dovoljno informacija izveštava koristi se termin „navodno“, koji sa sobom vuče konotaciju da je neprovereno i nešto čemu se ne može verovati, čak i kad je autentičan iskaz žrtve u pitanju.
Gubi se pravo na grešku, ispravku i izvinjenje. Vrlo često se napadi i „kenselovanje“ nastavljaju čak i kada se osoba pokaje zbog nečega što je izgovorila, ili objasni da je u pitanju izjava od ranije iza koje više ne stoji. Stvara se jedna toksična sredina u kome se samo čekaju tuđe greške, bez stvarne želje da se drugo stanovište sasluša, razume, shvati, bez dijaloga i prostora da se nešto modifikuje ili da se na nečije stanovište utiče. Tu se neće stvoriti promena ili stvarni uticaj na promenu društvenih stavova, već postaje zakon glasnijeg. Postoji opasnost od stvaranja internet gerile. Nije se retko dešavalo da neko ko napiše na internetu nešto što se nekome ne dopadne bude žrtva bulinga i nasilja, kako digitalnog, tako i fizičkog. To je nešto što se često dešava novinarima, i nije u pravom smislu „kultura otkazivanja“, ali jeste s tim povezano i jeste posledica stvaranja gore pomenute atmosfere.
Ono što treba biti zaključak ovih silnih redova, barem iz mog ugla, jeste da kultura otkazivanja predstavlja pokret koji u svojoj srži treba da bude pozitivan i donese pozitivnu društvenu promenu, da pruži glas nevidljivima i ograniči moć „velikih“. Upravo zato je ne treba eksploatisati, već zaštititi i paziti da se ne izvitoperi u nešto što ima potencijal da učini suprotno – ugasi pluralitet mišljenja, slobodu govora, te stvori moderni Salem. Kako je u pitanju relativno nov fenomen koji se brzo širi, važno je da se o njemu razgovara jer sve veća popularnost tog fenomena stvara i sve širi prostor za njegovu eksploataciju u negativne svrhe.
Piše: Nemanja Marinović
Više tekstova iz broja 57 – decembar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
