Listam tako feed na mrežama i vidim post Beograd Prajda, u za sada dva toma, o saveznicima i saveznicama LGBTIQ+ zajednice. Mislim, potpuno legit, većina tih ljudi koji se tu nalaze su definitivno i zaslužili da tu budu, a neki su tu jer su „drugari/ce Prajda“, iako je više Prajd (pa samim tim i „zajednica“ čiji se Prajd trudi da bude personifikacija) uradio za njih nego one za Prajd. Da, mislim na one što ih žuljaju kamenčići i što nastupaju sa dreg kraljicama u mirnodopskim uslovima, a mudro ćute kada se dešava EuroPride i kada fašisti divljaju po mrežama, a i po ulicama. Nismo zaboravili, nećemo zaboraviti jer u miru lako je biti general.
Ali, kolektivno zaboravljamo. Iliti ne poznajemo sopstvenu istoriju. Ili namerno biramo da je ne znamo, jer nam to odgovara u nekom trenutku.
Tekst pišem baš na Dan žrtava transfobije, jer strašno kasnim i urednik je na ivici živaca zbog mene. I ponovo vidim kako se postovi ilustruju pričom o Vjeranu Miladinoviću Merlinki. Da li šira javnost poistovećuje Merlinku i trans ljude – da. Ali šira javnost sve u akronimu stavlja pod isti kišobran. Njima je transvestit i transgender isto, a non-binary nemojmo ni pokušati da objasnimo. To što oni nešto poistovećuju, ne znači da mi smemo to da radimo. Moramo znati svoju istoriju. Vjeran nije bio trans osoba. Nikada se nije tako identifikovao, „Merlinka“ je bila njegova uloga kada se bavio svojim pozivom – vrlo detaljno o tome piše u svojoj biografiji „Terezin sin“. Njegovo ubistvo nije rasvetljeno, ali jedine informacije koje imamo dolaze od jedinog pokušaja da se neko okrivi (iako do toga nije došlo „zbog nedostatka dokaza“) i upućuju na to da se radi o partnerskom nasilju. Dakle, kada se danas govori o njegovom ubistvu, na prilično tabloidan način (da li ste videli jedan post o tome, a da ne uključuje čekić i opis stanja tela kada je pronađeno?), ne daje se dovoljna pažnja transfobiji i trans ljudima koji se sa njom suočavaju. I od nje stradaju. I naravno, pokazuje da se ne trudimo dovoljno da znamo biografije čak ni tih najpoznatijih ljudi koji su obeležili kvir istoriju.
Ista je situacija i sa saveznicima i saveznicama. Ja se iskreno nadam da je ovo samo jedan u nizu tomova, jer mi je prilično neverovatno da organizacija koja pretenduje da personifikuje zajednicu ne promisli o ljudima koji su tu bili i mnogo ranije, kad nije sve bilo šareno i kad se nije bilo u trendu da se slikaš na Prajdu. Pa onda da prelistaju sopstvenu istoriju unazad, pa da se sete ko je bio tu kada su Prajdovi bili zabranjivani i ko je tada bio glasan kada je to stvarno bilo opasno, i nisu ćutali kao pojedinke na EuroPride-u.
I da, doći ćemo do Jelene Karleuše, iako ne mislim prvenstveno na nju. Kao i mnogo puta do sada, Jelenu Karleušu volimo da mrzimo, ali to što je ona u svađi sa Beograd Prajdom i što je napravila par loših poteza ne može da anulira ono što je postigla. Ili smo možda zaboravili da je najglasniju kritiku dešavanja na Prajdu 2010. godine u svojoj kolumni u Kuriru (koju je hvalio i Basara) napisala upravo ona i objavila tamo gde čitaju oni koji su tradicionalno protivnici i do kojih LGBT aktivizam ne dolazi, iliti modernije rečeno – probila je babl? Ili ćemo zaboraviti da je, ako izuzmemo dreg performanse Olivera Mandića, ona bila ta koja je prva imala dreg i trans identitete u spotovima, a ne Sara Jo? Hoćemo li zaboraviti da je ona na koncertima nastupala sa LGBT zastavama mnogo pre nego što je Ema Radujko saznala za Prajd (skoro pa i pre nego što je rođena)? I nemojte mi argumentaciju sa „autovala je gej ljude“ jer je to uradila i Ćirilovu pre mnogo godina, pa tada nikome nije smetalo jer je bila jedina koja nešto afirmativno priča. I nemojte mi SNS botovanje, jer je do pre par godina bio vrlo popularan trend slikanja sa Anom Brnabić, koju smo se sad setili, u trećem mandatu, da opravdano kritikujemo. Ostavimo se politikanstva, šta god da se dešava sada i koliko god nam ne bila simpatična – Jelena Karleuša je ostavila neizbrisiv trag. I ne može se obrisati sa liste saveznica zato što nam je, eto, sada neko drugi simpatičniji. Nije ovo 2003. godina i prelepljivanje postera J.Lo sa Britni zato što je izbacila Toxic i sad je mnogo više volimo. Ona je profitirala najviše na zajednici, to stoji, ali isto tako je i najviše doprinela vidljivosti jer, realno, većina ostalih u paketu nema ni 10% njene medijske moći. I veliki broj njih je bio aktivan i tada kada je Karleuša bila jedina glasna, pa je ćutao. Gde je bila Nataša Bekvalac 2010. godine – samo pitam? Možemo je kritikovati, možemo se truditi da je urazumimo, izbrisati – samo je patetično.
No, kao što rekoh, ne radi se samo o Karleuši. Radi se o tome što se zarad ljudi koji su saveznici u mirnodopsko vreme zaboravilo na one koji su saradnici tradicionalno. Da se razumemo, ovi koji dolaze sada nisu nipošto manje važni, prevažni su i lično sam ponosan kada prelistam tu listu i vidim da sam 90% njih na te teme lično ja intervjuisao i da su za mnoge referenca na podršku zajednici moji intervjui. ALI, opet, moramo znati istoriju.
Kada Prajd nije bio koncert i kada se sedelo na stiroporu, ili se održavali noćni Prajdovi nakon što se šetnja stalno zabranjivala posle onog haosa 2010. godine – jedna grupa ljudi je na sred Egzita 2012. godine postavila info štand i delila materijale duginih boja i slala poruke podrške da se Prajd mora održati. 2012. godine, dve godine nakon što je ceo Beograd polomljen, na sred Egzita. Njihova imena su Marina Perazić (čije je glasnogovorenje na ovu temu starije od većine LGBT organizacija danas), Katarina Žutić, Srna Lango, Lee Man, Una Senić i Ida Prester koja je sada konačno dobila titulu kume i Stevan Filipović koji se u međuvremenu autovao. Ako hoćemo da govorimo o „dobrim primerima savezništva“ – ovo su dobri primeri savezništva, ovo su ljudi koji su skakali u vatru kada od toga ništa nisu mogli da dobiju osim batina, jer su iskreno verovali u kvir borbu.
Spisak se dalje nastavlja. Kampanja koja je rađena sa žirijem Zvezda Granda i u kojoj su podršku poslali Ana Bekuta i Bosanac – to su ljudi koji izlaze u potpunosti iz aktivističkog babla i obraćaju se i mojoj babi. Ne moraju to da rade, ne dobijaju ništa time, neće im gej ekipa ići na koncerte kao mnogima koji od nje isključivo žive. Idemo dalje u istoriju… Tijana Dapčević, Goca Tržan, pa Bebi Dol i Dragan Bjelogrlić koji su se prvi odazvali pozivu još za otkazani Prajd 2009. godine, pa zatim Bora Drljača i Marčelo, ili recimo Indira koja je imala gej poljubac u spotu još 2008. godine, ili Čeda Jovanović koji je bio čini mi se prvi političar na Prajdu i prvi kome je to bio deo političkog programa… a ako se vratimo ponovo u novije doba Voyage, Mili, kao i osoba koja je morala biti kum Prajda 2023 – Devito i naravno osoba koja se verovatno čuva za treći tom – Seka Aleksić. I ima ih još, zaista, mnogo. Ni ja se ne mogu svega setiti.
Za većinu ovih ljudi niste ni čuli? Za one za koje ste čuli niste znali šta su uradili i kako su podržali? Zato što ne pamtimo istoriju, i nema ko da nas podseti. Zato što se bavimo dnevnim stvarima i dnevnim emocijama, koje utiču na to da li ćemo se nekoga setiti, ili ćemo ga „kenselovati“.
Svi koji danas dolaze su važni za jednu generaciju i nezamenjivi saveznici/ce, ali svi su oni tu na leđima ovih koje, ma šta danas radili i da li su nam danas zanimljivi ili „bumeri“ – moramo da poštujemo jer su bili pioniri. Jer njihova podrška tada je bila jedina stvar koju je zajednica dobijala, jedini lek u moru ludila, jedina poruka da svi mi koji se za nešto borimo nismo potpuno ludi, devijantni i bolesni. A da za uzvrat nisu tražili ništa. Niti je zajednica imala šta da im ponudi.
Zato – pamtimo istoriju. I pamtimo ljude koji su bili u prvim redovima, pa čak i ispred prvih redova. Eto, ako sam u prošlom apelovao na to da se Prajd ofolklori, neka ovaj tekst bude apel da podseti novu generaciju kako je tekla (njihova) borba, jer je nedopustivo da se ove stvari ne znaju. Možda neki „gde su i šta rade pioniri savezništva“ post? Ne bi bilo loše.
Piše: Nemanja Marinović
Više tekstova iz broja 75 – decembar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
