Pjer Paolo Pazolini je najveći italijanski pesnik druge polovine ovog veka. Nije jedan pesnik vredniji od drugog, ali je Pazolini rekao više važnih stvari sa većom snagom nego drugi”, napisao je Alberto Moravija u predgovoru za američko izdanje izabranih Pazolinijevih stihova objavljenih 1984. godine pod nazivom „Rimske pesme“. Ako izuzmemo njihovo prijateljstvo koje je uticalo na subjektivni osećaj prema njemu nesumnjivo da je Pazolini u sebi spojio osobine italijanskih umetnika renesanse – bio je umetnički multi talenat. Ostao je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih italijanskih sineasta, autor čiji opus čine 23 filma nastala u roku od samo 15 godina, intelektualac širokog spektra interesovanja, pesnik, romanopisac, esejista, učitelj, pedagog, veliki borac za prava lumpenproletarijata i potlačenih slojeva društva, veliki protivnik i kritičar konzumerizma, scenarista, opozicionar, slikar, marksista, homoseksualac i ateista.
Pazolini je rođen 5. marta 1922. godine u Bolonji u osvit uspona fašizma u Italiji. Otac mu je bio poručnik Karlo Alberto, koji se proslavio tako što je predupredio atentat na Musolinija 1926. godine, te uhapsio petnaestogodišnjeg anarhistu Antea Cambonija. Pjerova majka, Suzana Kolusi, radila je kao učiteljica u jednoj osnovnoj školi u Bolonji, kada se 1921. udala se Karla Albertija. Njegovo detinjstvo obeleži će odsustvo oca koji će biti uhapšen zbog kockarskih dugova zbog čega će u mladosti biti oslonjen na svoju majku koja je nesumnjivo imala značajan udeo u njegovom intelektualnom izrastanju. Svoja sećanja na ovaj period života pretočio je u rukopis „Amado mio“ koji će biti objavljen posthumno 1982. godine.
Tokom srednje škole stiče prvog dobrog prijatelja – Lučana Seru, sa kojim igra fudbal i čita Tolstoja, Dostojevskog, Remboa, Kolridža, Novalisa, Šekspira i druge. Prijateljstvo su nastavili i kasnije, kada je Pazolini upisao književnost na Univerzitetu u Bolonji. Na univerzitetu je diplomirao na delu italijanskog pesnika s kraja 19. veka Đovanija Paskolija.
Zanimao se za filologiju i estetiku figurativnih umetnosti, a tada postoje zaljubljenik filmskog platna, tog čudesnog prozora u jedan novi svet. Godine 1941. Pjer, zajedno sa prijateljima Frančeskom Leonetijem i Robertom Roversijem, bezuspešno pokušava da pokrene pesnički list.
Tokom 1960-ih godina prošlog veka otpočinje svoju rediteljsku karijeru koja će mu doneti društveno priznanje uprkos otvoreno iskazanoj homoseksualnosti koja je tada bila tabu za italijansko društvo. Široj javnosti postao je poznat kao režiser remek-dela svetske kinematografije, pre svega specifičnih adaptacija književnih klasika kao što su „Kralj Edip“ (1967), „Dekameron“ (1971), „Kanterberijske priče“ (1972), „Salo“ (1975), kao i društveno angažovana dela među kojima se posebno ističe „Akatone“ (1961), „Mama Roma“ (1962) sa izvanrednom Anom Manjani, i „Teorema“ (1968) s Terensom Stampom u glavnoj ulozi.
Pazolinija osim filmskog platna i kamere privlači pisana reč. Oprobao se prvobitno u ulozi pesnika predstavljajući se javnosti sa zbirkama „Stihovi iz Kazarse“ (1941), „Dnevnik“ i „Biljka“ (obe iz 1946). Njegovi književni počeci naišli su na izvanredan prijem tadašnje kritike. Slede romani – „Iskusni momci“ (1955) i „Nasilni život“ (1959). Slede zbirke poezije “Religija mog vremena” (1961) i “Poezija u obliku ruže” (1964). Ne treba zaobići ni njegov rad u pozorištu, pre svega drame (Orgija, 1968, Kalderon 1973, itd.) i brojne knjige eseja.
Pazolini je uvek izazivao kontroverzu, kako svojim delima tako i političkim angažovanjem i demistifikovanjem mnogih tabua tog vremena.
Godine 1975. Pazolini je režirao film „Salo, ili sto dvadeset dana Sodome“. Film predstavlja izmenjenu adaptaciju istoimenog romana Markiza de Sada, smeštenu u fašističku Italijansku Socijalnu Republiku znanu i kao Salo (it. Salò). Njegov glavni fokus su četiri bogata i korumpirana sladostrasnika koji kidnapuju osamnaest tinejdžera i podvrgavaju ih četvoromesečnoj torturi koja uključuje nasilje, sadizam, seksualno i mentalno mučenje. Centralne teme filma su politička korupcija, zloupotreba moći, sadizam, perverznost, seksualnost i fašizam. Priča je podeljena na četiri dela, inspirisanih Danteovom Božanstvenom Komedijom. Isto tako, ona pravi omaže delima Ezre Paunda, Fridriha Ničea i Marsela Prusta. Film je premijerno prikazan 25. novembra 1975. godine, na Pariskom filmskom festivalu, tri nedelje nakon Pazolinijevog ubistva u Rimu. U Italiji je bio prikazivan u bioskopima pre no što je bio zabranjen 1976. godine, a u Sjedinjenim Američkim Državama je prikazan 3. oktobra 1977. godine. Zbog svojih eksplicitnih i grafičkih scena, film je bio izuzetno kontroverzan i bio je zabranjivan u nekoliko zemalja. Film je pokrenuo mnoge diskusije zbog svog posebnog načina obrađivanja tema, i bio je hvaljen i osuđivan od više filmskih kritičara i istoričara.
Koliko god, još i danas, kritikovan i zabranjivan bio, ovaj Pazolinijev film apsolutno je ogromno umetničko postignuće (istovremeno i poslednje koje je autor radio, jer je nešto pre premijere filma i ubijen). Samo „oživljavanje“ romana, pa još i de Sadovskog, odraz je ogromnog poznavanja režiserskog posla, ali i estetski fascinantnog doživljavanja i procenjivanja stvarnosti. Bezmalo gnusna slika Italije i, generalno, ljudskosti, koju je Pazolini ovim filmom poslao u svet, ujedno je dragulj u moru kinematografije koji nam daje šansu da stvarnost pogledamo i kroz apsolutno crne, a svojoj grotesknosti veličanstvene, naočare.
Rano je otkrio svoje homoseksualne sklonosti. U sećanjima na prve dane svojih ljubavnih i erotskih poriva govorio je i ličnim uspesima i padovima – „Bio je to moj prvi ljubavni sastanak. Niko od ljudi koji žive takozvanim običnim životom ne može da zamisli taj čudesni smisao koji sam pripisivao onome što mi se dešava. To je bilo za mene kao da se neverovatnost beskraja podelila na dva različita vremena. Bio je divan dan poodmaklog proleća; trava se napajala užarenim suncem, pevale su prve ptice u zvonkom neskladu s retkim naglašavanjem, a na dudovima je svetlucalo već skoro iždžikljalo lišće. U tom izobilju tečne i kristalne svetlosti krenuh od kuće ka svojoj pustolovini u koju nisam smeo da poverujem; a te moje večne knjige pod rukom pretile su da postanu pravi razlog za moj popodnevni izlet u poljima, jer kako se približavah naselju Seki sve se manje nadah da će se ostvariti neostvarljivo. Po izlasku iz orošenog prolaza skrenuh krišom dole duž nasipa u žbunje, ne okrećući se, da odagnam mogućnost da me neko vidi i nešto pretpostavi o mom neobičnom ponašanju. Nije bilo ovaca, nije bilo Bruna. U brutalnoj i krutoj tišini, sve je bilo spremno za moj očaj ili kaznu, ne znam tačno, za samoću svakako. Među tužnim žbunjem, na štrokavoj travi, bio sam stvarno, a ne više pojmovno sam“.
Krajem 1940-ih godina prošloga veka postaje član tada najveće opozicione partije u Italiji – Komunističke partije Italije. „Po našem mišljenju, trenutno je samo komunizam sposoban da dovede do nove kulture“, napisao je Pazolini u proglasu objavljenom na naslovnoj strani dnevnika „Liberta“ 1947. godine. Dve godine kasnije, isključen je iz partije nakon presude za „kvarenje maloletnika i opscenog ponašanja na javnim mestima“ (uhvaćen je na festivalu pri masturbaciji sa trojicom maloletnika). Pazolini na suđenju nije to negirao, govoreći o „književnom i erotskom porivu“, citirajući Andrea Žida i tvrdeći da je sve predimenzionirano. Ipak za sebe će govoriti do kraja života da je marksista.
„Teorije zavere linije su manjeg otpora, način da se zapravo ne moramo suočiti s istinom. Lepo bi bilo zamisliti, zar ne, da sad dok ovde razgovaramo, u nekom podrumu neko kuje planove oko toga da nas ubije. Baš lepo i jednostavno“, izjavio je u intervjuu samo nekoliko sati pre tragične smrti kontroverzni italijanski reditelj Pjer Paolo Pazolini. Ipak, ni četrdeset godina kasnije, teorije zavere ne prestaju da okružuju njegovu ubistvo.
Pazolini je ubijen 2. novembra 1975. godine, dan nakon povratka iz Stokholma, gde se susreo sa Ingmarom Bergmanom. Za njegovo ubistvo bio je osuđen Đuzepe Peloci koji je sve negirao i nagovestio da se iza Pazolinijevog ubistva kriju politički motivi.
Prema sudskom izveštaju Pazolini je ležao potrbuške, s jednom krvavom rukom odmaknutom, a drugom skrivenom ispod tela. Kosa umrljana krvlju padala mu je na oguljeno i povređeno čelo. Lice deformisano od podbulosti bilo je crno od modrica i rana. Ruke i šake takođe su bile modro crne i crvene od krvi. Prsti leve šake prelomljeni i odsečeni. Leva strana vilice polomljena. Spljošten nos okrenut nadesno. Uši odsečene na pola, a levo iščupano iz korena. Rane po ramenima, grudima, slabinama, sa tragovima guma sopstvenog automobila koji je pregažen. Jedna grozna povreda između vrata i potiljka. Deset polomljenih rebara, polomljena grudni koš. Jetra povređena na dva mesta. Srce koje se raspuklo. Žena koja je pronašla leš pomislila je u prvom trenutku da je to hrpa đubreta.
Đuzepe Pelozi je osuđen za ubistvo Pjera Paola Pazolinija 1976. godine. Maja 2005. godine, 29 godina nakon izricanja presude, Pelozi povlači svoje priznanje i tvrdi da ga je načinio pod pretnjom smrti svoje porodice. Po novom iskazu, Pazolinija su ubila trojica muškaraca sa „južnjačkim akcentom“, vičući da je „prljavi komunista“.
Serđo Ćiti, italijanski reditelj i scenarista koji je sarađivao sa Pazolinijem na pisanju scenarija za film „Salo ili 120 dana Sodome“, dao je drugačiju verziju. U intervjuu za „La Republika“ rekao je da su Pazolinija ubila petorica muškaraca. „Pino Pelozi je bio dečak. On je bio mamac za ovu petoricu. Iskoristili su ga, bio im je potreban neko koga će okriviti za zločin.“ Takođe, Ćiti tvrdi da je Pazolini ubijen na drugom mestu, pa je njegovo telo bačeno kod plaže, gde su ga pronašli. Ubeđen je da je njegovo ubistvo bilo političko: „Njegova smrt je bila pogodna svima koji su se plašili njegovog uma i slobodnog duha“.
Kao autor više od 20 igranih i dokumentarnih filmova, više od 30 knjiga, šest drama, nebrojenih tekstova u štampi svojim delom Pazolini je nesumnjivo stekao slavu i zakoračio u večnost.
Priredio: K.M.
Više tekstova iz broja 64 – februar 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply