„Ti ideš da postaneš stjuard?“
– „Da.“

Tako smo se, jednog aprila, upoznali moj najbolji muški prijatelj i ja, na aerodromu Nikola Tesla u Beogradu. Prema pravilu kompanije Qatar Airways u koju smo se upravo uputili, morali smo da putujemo obučeni u formalnu garderobu, tako da je dečko lako zaključio da sam mu, verovatno, budući kolega po uniformi i prišao mi. Zajedno smo stigli u Dohu nekoliko sati kasnije i uselili se u stanove koji će biti naš novi dom za narednih par godina. Qatar Airways, kao i druge avio kompanije sa Bliskog istoka, svojim zaposlenima, osim redovne plate, obezbeđuje stan, plaća račune i snosi i deo troškova za hranu na lejoverima. Uniforme mi nisu strane – pre odlaska na službu u avion, radio sam i druge poslove koji su zahtevali uniformnost u odevanju – a, baš neposredno pre nego što sam postao stjuard, nosio sam malo drugačiju uniformu u kuhinji u Umagu, u kojoj sam radio kao asistent u kuhinji. Svakako, uniforma u Dohi bila je lepša, komfornija i značila je veću odgovornost.

Stjuard, suprotno mišljenju većine, nije konobar u avionu – bar nije samo to. Stjuard je čovek čija je odgovornost da putnici koji su u njegovoj kabini, bezbedno i komforno, stignu s jedne na drugu destinaciju svog putovanja. Stjuard mora da poznaje svoj avion, kabinu i svaki njen ćošak, da ume da rukuje vratima aviona i svom opremom koja se u avionu nalazi, a to uključuje i aparate za gašenje požara, boce kiseonika, zatim da poznaje karakteristike i tehnike pružanja prve pomoći u avionu, sve dostupne lekove u kabini i njihovu primenu. Zatim, stjuard mora da zna kako da pomogne pilotu u kokpitu u hitnim slučajevima, održava komunikaciju sa centrima na zemlji i pomogne u sletanju, kao i bezbednoj evakuaciji putnika. Mora da zna i kako da pomogne porodilji da dete dođe na svet, ako dete odluči da se rodi među oblacima. Na kraju krajeva, stjuard poslednji napušta kabinu – čak i posle pilota – što dovoljno govori o njegovoj odgovornosti. U slučaju nesreće, stjuard poslednji izlazi iz aviona, što može da znači da ga, možda, nikada neće napustiti.

ČITAJTE:  Poznati gej roditelji: Igor ima dve mame

Svestan svega, uputio sam se u nešto što će se ispostaviti kao najveća avantura mog dosadašnjeg života. Video sam svet drugim očima, od Filipina do Brazila i moje asocijacije na njega više nisu bile vezane za putopisne emisije ili knjige, kao mnogo godina ranije kada bih ležao na pesku novosadskog Štranda i maštao kako ću jednog dana i ja putovati avionom negde daleko, što dalje odavde. Interesantna anegdota je da sam prilikom svog prvog letenja avionom, nekoliko godina ranije, imao problem sa vezivanjem pojasa. Leteo sam iz Beograda za London na master studije, misleći da sam otišao po svoj budući posao, nesvestan da svoju budućnost upravo gledam pred očima, dok stjuardesa demonstrira kako se vezuje pojas. Opet sam se nekako spetljao i na kraju je morala da mi pomogne devojka koja je sedela do mene. Kada sam joj nekoliko godina kasnije, putem Instagrama, javio da ću ja sada biti odgovoran za to da svi u avionu budu pravilno vezani za poletanje, pa… možete da zamislite njenu reakciju.

Fast forward u budućnost – svaki dan živeo sam sa dva kofera koji su postali moji jedini prijatelji koji su uvek tu. Vukli su se sa mnom po svetu, videli sva moja uzbuđenja, sreću, provode, hotelske sobe, zaljubljivanja, suze, umor i sve što ide uz život osuđen na to da se živi između neba i zemlje. Doručkovao bih s roditeljima u Novom Sadu, već predveče bio bih s prijateljima u Dohi, a sutradan doručkovao s kolegama na Zanzibaru. Sve je bilo redovno u mom životu, osim ljudi. Oni su se menjali svakog dana, jer bih svakog dana radio sa novim kolegama i bio u drugoj zemlji, na drugom kontinentu. Na lejoverima, voleo sam da izađem sam, izgubim se u novom gradu, upoznam nove ljude, sednem u kafić s najlepšim pogledom u upijam energiju života grada koji bi mi se odvijao pred očima. Često bi mi se pridružile i kolege i koleginice. Predrasuda je da su stjuardi listom gej momci – to nije baš tačno, a moji najbolji muški prijatelji među stjuardima su većinom strejt. Odmor stjuarda na lejoveru traje onoliko dugo koliko to vreme između letova dozvoljava. Dešavalo mi se da ni ne stignem da izađem iz hotela, ali imao sam i po pet, šest slobodnih dana u Brazilu, na primer. Svaka avantura završavala bi se isto – pakovanjem kofera i oblačenjem uniforme za povratak u Dohu.

ČITAJTE:  Lezbejka za političku upotrebu: Ana i Putin

Neke od najlepših uspomena vezane su za putnike koje sam upoznao prilikom dugih, prekookeanskih letova, kada bih imao više vremena da im se posvetim i upoznam ih. Jedna divna gospođa koja je travel-blogerka iz Indonezije, poslala mi je po svom privatnom vozaču u sobu hotela u Džakarti knjigu koja govori o političkim prilikama i istoriji Indonezije, nakon što sam joj prilikom leta rekao da sam master političkih nauka. Druga gospođa iz Švajcarske mi je zauvek otvorila vrata svojih stanova na Majorki i u Cirihu. Najlepšu pohvalu za svoj rad, napisanu na maramici, dobio sam od malog putnika iz Londona i njegovog oca. Dečak će jednog dana postati pilot i rekao mi je da sam učinio da još više zavoli tu veliku igračku, avion. Upoznao sam i Brazilca koji putuje svetom i zarađuje gostujući po zabavama i festivalima sa svojom fantastičnom afro frizurom, kao i našu Australijanku koja me je satima ispitivala o tome kako je moguće da se u Srbiji već tako dugo nije promenila vlast. Upoznao sam i Mis Univerzuma iz Kolumbije, kao i Pakistanku koja živi kao princeza u Los Anđelesu, jer je potomak najbogatije porodice svoje zemlje.

Dok pišem ovaj tekst i prisećam se svih tih trenutaka, stižu me suze radosnice, a sa nekima od njih sam i danas u kontaktu i znam da ću ih ponovo sresti, što život penzionisanog stjuarda čini naročito lepim. Posle svega, u srcu nosim veliku zahvalnost za priliku da u svojim dvadesetim godinama živim taj spektakularni život. Posle svega, shvatam da je svako pranje prljave daske wc šolje, svaki nervozan putnik kog sam morao da smirim, svaki trenutak u avionu koji sam proveo od umora naslonjen na lavabo toaleta, imao smisla i svoju nagradu.

ČITAJTE:  Lov na vešča: Seks, laži i politička korektnost

Najvažnije, ostaju mi prijateljstva za ceo život. Danas, imam više prijatelja i ljudi na Bliskom istoku koji me svakog dana pitaju kako nego u Srbiji, zbog čega ću se redovno vraćati u Dohu. Ako bi trebalo da izaberem jedan događaj za koji bih mogao da kažem da mi je promenio život, bez razmišljanja rekao bih da su to moje godine u kompaniji Qatar Airways i Dohi. Bilo je to nešto što nikada nisam planirao za sebe, a došlo je odjednom i donelo mi najlepše uspomene i najveću sreću. Bio je to moj izlazak iz zone komfora koji se višestruko isplatio, svetlo nesputane slobode koje će zauvek ostati na mom licu i koje sa ponosom nosim svuda. Najviše sam zahvalan gradovima koji će uvek kao tajnu čuvati sve moje najluđe avanture. Šta sam radio, kako, gde i sa kim – sada znamo samo daleki gradovi i ja.

Piše: Igor Besermenji

Više tekstova iz broja 61 – avgust 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.