Nema spora da je serija „The L Word“ (ponegde na srpskom ljupko prevođena kao Ljubav je ljubav), pri prvoj pojavi, tamo sada već poodavne 2004. godine, predstavljala nešto zbilja i suštinski novo – prikaz života lezbijki u formi manje ili više prikrivene i izmutirane sapunice. Tada je to funkcionisalo, i to, reklo bi se, ne samo usled pomenute svežine, dok se to nikako ne može izreći kao sud u slučaju ovog odocnelog nastavka – serije naslovljene „The L Word: Generation Q“.

Na žalost, „Generation Q“ već na uzorku od samo prvih nekoliko epizoda ostavlja snažan utisak iznuđenosti, usiljenosti, pa, gle čuda, i izlišnosti kao nekakvog brzopoteznog krajnjeg suda. Šta više, čini se i da dobar onoga što je funkcionisalo baš kako treba u prvom naletu pre bezmalo dvadesetak godina sada ostavlja impresiju upitnosti i promašenosti. Mnogo je toga što ovde škripi, počev od tog polaznog osećaja da je izvorni (i jedini pravi) „The L Word“ zapravo trebalo ostaviti u prirodnom mu habitatu – u fundusu voljenih i važnih serija koje su obeležile jednu kraću eru i na čijem vaskrsenju možda i nije najmudrije i najcelishodnije insistirati. Ipak, šta je tu je, producenti i kreatori (neki novi, neki već prisutni i oprobani) su zasukali rukave i izašli sa ovim nastavkom koji u isti mah i jeste produžetak poznate priče (uz Jennifer Beals, Kate Moening i Leishu Hailey još jednom u istim rolama), ali i nespretna varijacija i pokušaj da se ono staro i efektno pretoči u nešto barem prividno novo ili makar novije.

Dosta toga se u svetu, pa i samo u queer sferama, izmenilo od ranih godina tekućeg milenijuma, te je i „Generation Q“ skrojena upravo po tom novovremenskom šnitu; u priču su sada (prilično intruzivno i nimalo elegantno) udenuti brojni novi likovi, od kojih dobar deo figurira samo ili ponajpre kao ready-made reprezenti novih frakcija i podtipova unutar LGBTQ+ univerzuma, bez uporišta u samoj priči ili njenom korenu. I sam televizijski izraz je u tom međuvremenu krenuo drugim i drugačijim pravcima, te ovako postavljena mnogoljudna hronika bez uverljivog opravdanja i ukorenjenosti u logici i dokazano učinkovitim dramaturškim postavkama, odaje utisak trapavosti i upadljivih nesklada. Da stvar bude gore, „Generation Q“ je na svoja pleća primio teško i očigledno sve teže i teže breme političke korektnosti, koja u ovom konkretnom slučaju nikako ne uspeva da stupi u dovoljno ubedljivu rimu sa onim što prepoznajemo kao duh i/ili bit ove priče. Može biti da i ta (samo)nametnuta etnička i rasna raznovrsnost ovoj seriji na papiru donosi varljive šanse za veću gledanost i veću vidljivost u očima onih koji i dalje nose poslovični kritičarski mač ili koji, pak, možda i odlučuju o eventualnim nominacijama za esnafske i slične nagrade. To je ovde već sada u domenu puke teorije, budući da „The L Word“ zasad prati lako uočljiva nezainteresovanost kritike, dok nedvosmisleno mršave brojke koje se tiču uvek značajne gledanosti nimalo ne idu u prilog tom zahvatu, a ni seriji i njenoj daljoj sudbini u celini gledano.

Da zabune ne bude, nije sve crno-crno, „The L Word: Generation Q“ se ipak može i da pratiti, i to ne samo nostalgije ili kompletizma radi; najposle, serijska hiperprodukcija je, a to je jedan od krupnijih darova u toj sferi zabave i popularne kulture, dovela je do nekog srednjeg/opšteg nivoa uprizorenosti, upotrebljivosti i pitkosti do koga u nekom trenutku dobaci ogroman deo tekuće i skorije serijske ponude (barem u anglosaksonskom delu planete). U smislu upotrebe i prisutnosti queer motiva, ovo je serija na svom mestu, artikulisana je i sveukupno konsekventna, ali već sada, nakon nekoliko prikazanih epizoda kao dan je jasno da je u pitanju serija krajnje ograničenog roka trajanja, odnosno, delo koje će, nakon što posluži prvobitnoj i osnovnoj emiterskoj svrsi, brzo skliznuti put posve zasluženog zaborava.

Nema tu osnova za predaniju veru u bolja izdanja u narednim epizodama ili sezona (sve i da ih bude više, mada, mrka kapa), a teško je iskrenih namera i čistog srca sugerisati ikome da u mnoštvu daleko ne samo nominalno atraktivnije, već i hrabrije i nesvakidašnjije ponude, vreme, poverenje i gledalačku emociju pokloni upravo ovom nedovoljno zanimljivom i suštinski nepotrebnom radu. I tu ne nešto posebno ne pomaže ni pojava i dalje prekrasne i ubedljive Jennifer Beals u ulozi nekako nikada snađene i spokojne Bette Porter. Jer, hteli-ne hteli, neke ljubavi su naprosto kraćeg daha ili fatumski predodređene na kraći i treperav vek. Život tako hoće, i tu pomoći nema.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 52 – februar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

0 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.