Trandža-ubica pokušao da se zadavi gaćama, samo je jedan u nizu grozomornih naslova nastalih nakon što je trans žena Jovan na smrt izbola svog dečka Marka Radovića. Taj tragičan slučaj je još jednom pokazao transfobiju srpskih tabloida, koji se radi čitanosti nisu libili da prekrše ne samo etičke standarde profesije, nego i elementarnu ljudskost.

Kada se nesrećni slučaj desio prve vesti su bile da ga je počinila nepoznata osoba. Potom se saznalo da je u pitanju Goran Abdulov, a ubrzo su tabloidi počeli da ga nazivaju i transicom Jovanicom.

Kako novinarima nije bilo jasno ko je zaista Goran, nego su sami donosili zaključke, uneli su potpunu zabunu kod čitalaca, što je nedopustivo. No, to je bio najmanji problem u ovom slučaju. Na početku je Goran prozvan transvestitom i tako će ostati do kraja, iako se ispostavilo da to nije tačno.

Naslov s početka ovog teksta nalazio se kao udarna priča na naslovnoj strani „Kurira“, a ništa manje grozomorne napise nisu imali „Alo“, „Srpski telegraf“, kao i portal tog tabloida „Republika“. S pažnjom su ovaj slučaj pratili i „Blic“, „Telegraf“, „Informer“, kao i „Večernje novosti“, ali oni su se bar uzdržavali od pogrdnih termina. No, svi zajedno su pokazali da srpskim medijima fali ozbiljna edukacija u polju LGBT terminologije.

Novinari ne znaju terminologiju

Samo dva dana pošto se zločin desio mediji su imali ispovest majke Gorana Abdulova i već iz nje smo jasno mogli da shvatimo da se radio o trans ženi, koja je u tranziciji, odnosno na putu prilagođavanja pola.

„Kada je pre sedam godina preminuo moj suprug, njegov otac, Goran mi je priznao da želi da promeni pol. Podržala sam ga u tome, jer nisam više mogla da gledam kako mi dete pati i muči se“, rekla je Goranova majka Dragica Radivojević za „Novosti“.

Već tu je bilo jasno da se radi o trans ženi i u skladu s tim u nastavku teksta ćemo se koristiti isključivo njenim ženskim imenom, Jovana, jer to je jedino prihvatljivo. To nije učinio nijedan mediji, pa ni same „Novosti“.

„Pre oko osam meseci Goran je počeo da prima terapiju, odnosno ženske hormone. Uskoro je trebalo da promeni pol i postane Jovana“, navodi se u rečenici napisanoj odmah nakon Dragičine izjave, koja jasno pocrtava da je Jovana u tranziciji.

Razumljivo je da novinari nisu dovoljno senzibilisani, pa da ne znaju da je „promena pola“ pojam koji je postao neprihvatljiv, jer se njime koriste čak i lekari koji vrše prilagođavanje pola. No, sasvim je nejasno kako nisu imali potrebu da na Guglu istraže značenje pojmova?

Transvestit prema definiciji ne želi da vrši hirurške intervenciju prilagođavanja pola, nije čak ni spreman da bude konstantno u jednoj rodnoj ulozi, on samo oblači odeću suprotnog pola i to povremeno. Zbog toga što je u trenutku ubistva Jovana bila u muškoj odeći, mediji su u početku imali opravdanje da se služe ovim nazivom, misleći da je u pitanju Goran, koji je povremeno oblačio žensku garderobu. Bilo bi mnogo prihvatljivije da su stavili krovni pojam – trans* – dok ne utvrde o čemu se radi, ali pošto je nakon majčine ispovesti bilo jasno da se radi o trans ženi, potpuno je nejasno zašto su se svi do jednog držali pojma transvestit?

Transfobija ili puka senzacija

Međutim, nije terminologija ovde najveći problem, ona je samo vrh ledenog brega. Mnogo opasniji jeste isticanje da je ubistvo počinila trans* osoba, kao da je to razlog zločina.
Kako je Tamara Skrozza objasnila u tekstu „Gej banda i strejt mediji“ (Optimist, broj 34), kada je komentarisala Kurirovo pisanje o „gej bandi“, niko se ne okuplja u bandu na osnovu seksualnosti, nego na osnovu posla. Tako niko ne počini ubistvo zato što je muškarac, žena ili trans*.

Dovoljno ilustrativno je to što u medijima nikada nećete videti naslov „Heteroseksualani muškarac ubio svoju ženu“, jer ženu je ubio suprug, dakle važan nam je njihov odnos, a ne pol i seksualnost. Međutim, kada je trans* osoba u pitanju ta činjenica se uzima kao ime i prezime, a verujem da to mediji čine senzacije i čitanosti radi, nesvesni da time nanose štetu najugroženijem delu LGBTIQ zajednice. Međutim, ako su bili nesvesni, saopštenje koje su organizacije „Gayten-LGBT“ i „Da se zna“ poslale moglo je da ih osvesti.

„Ne želeći da umanjimo tragičnost ovog čina, napominjemo da isticanje ličnog svojstva osumnjičenih lica i žrtava predstavlja čin neprofesionalnog i diskriminatornog izveštavanja. Tekstovi koji ističu lično svojstvo mogu podsticati i jačati predrasude, stereotipe i mržnju prema populaciji koja je već višestruko marginalizovana u društvu“, navedeno je u saopštenju.
Čini se da su mediji u borbi za klikove zaboravili na jednu od svojih osnovnih borbi, a to je borba za ljudska prava.

Jasno je da mediji asocijativnošću privlače publiku, pa je tako „transvestit-ubica“ postala ikonična složenica za ovaj slučaj, na osnovu koje čitaoci odmah povežu o čemu se radi. Međutim, novinar ne sme da naruši tačnost informacije ni po koju cenu. Njegov tekst i naslov moraju da budu prvo tačni, a potom sažeti i zanimljivi.

Bitno je naglasiti da svojim pisanjem mediji nisu ugrozili samo trans* zajednicu i Jovanu, nego i nesrećno stradalog Marka, koga su javno autovali sa sve slikom. Ista situacija je bila i s „gej bandom“ i tada je Skrozza jasno ukazala: „Činjenica da su ovi momci označeni kao gejevi mnogostruko je problematična. Postoji mogućnost da nisu gejevi, pa se ovakav članak može smatrati grubim atakom na intimu, neistinom koja može da utiče na njihove dalje odnose s okolinom. S druge strane, ukoliko jesu gej – greh ‘Kurira’ još je veći. Možda se nisu autovali, možda ne žele da se autuju? I šta ćemo sad?“

Očigledno novinari nisu postavili sebi to pitanje, smatrajući valjda, poput šefa poslaničke grupe Srpske napredne stranke Aleksandra Martinovića, da mrtvi nemaju nikakva prava? Možda deluje kao izlišno pisati o pravu na dostojanstvo u kontekstu srpski tabloida, ali ga je važno pomenuti.

Neki mediji su prenosili i ispovesti Markovih drugara, koji su objašnjavali kako on nije znao da je Jovana bila trans* žena. Nizale su se tu pikanterije, a mediji su bez ikakvog odnosa prema privatnosti i pijetetu prema žrtvama to prenosili. Toliko su daleko otišli da se Markova porodica obratila javnosti saopštenjem.

„U ovakvim trenucima, kada je čoveku najviše potrebna utešna reč i barem malo poštovanja, kako bi se suočio sa ovom neopisivom tragedijom koja ga je zadesila svašta smo mogli da očekujemo, ali nikako da ćemo morati da se obraćamo javnosti ovim putem… Marko je ubijen jednom, tog kobnog dana, da bi zatim počeli da ga ubijaju određeni mediji prenoseći laži i neistine“, navela je porodica.

Nažalost ni apel porodice nije bio dovoljan da bi se prestalo s komadanjem ljudske žrtve, a s Markom su očigledno, baš kao i sa svakom žrtvom, u grob otišle novinarska etika dostojanstvo, ljudskost i obraz.

Piše: Petar Paunović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.