Da je svojevremeno poslušao narodnu mudrost o fruli koju bi nakon svirke trebalo za pojas zadenuti, Stefan Radović danas bi bio osoba koje se retko ko seća, ali koja živi normalan život. Činjenica da to nije učinio, danas mu se obija u glavu. Zahvaljujući preteranom, nepromišljenom i uglavnom bezrazložnom pojavljivanju u medijima, vrlo brzo je prešao put od nekoga koga želi da čuje čitava Srbija, do čoveka koga ne sluša niko. Komentari sopstvenih postupaka, nikad realizovane najave besciljnih akcija i osipanje drvlja i kamenja na osobe koje misle drugačije od njega, postali su sastavni deo Radovićevog press klipinga, a on sam preselio se s naslovnih strana, na strane rezervisane za skandale i zabavu.
Godinu dana pošto je izašao iz anonimnosti, ovaj gej mladić iz Kuršumlije sebi sigurno nije pomogao. Takođe, svojim je postupcima osujetio nameru bilo kog „običnog geja“ u Srbiji da ikada ispriča svoju životnu priču pod punim imenom i prezimenom. Jedino što je donekle neizvesno jeste zašto je Stefanu sve to trebalo.
ISPOVESTI I IZDAJE
Osim psihologije, u koju ovog puta nećemo duboko zalaziti, odgovor na ovo pitanje pre svega podrazumeva elementarno poznavanje prirode medija. Prvi Stefanov nastup bio je intervju za nedeljnik NIN u decembru 2011, a ono što je tu rekao bilo je potresno, iskreno i smireno. Tri kvaliteta koja su – uz navođenje punog imena i prezimena, što se u sličnim ispovestima nikad ne događa – bila sasvim dovoljna da novinari bukvalno nagrnu na njega. Žedni i željni “toplih ljudskih priča”, pohrlili su da iz Stefana iscede još ponešto. Kako je mladića u međuvremenu odbacila porodica, priča je za medije postajala sve sočnija i sočnija, a on sve raspoloženiji da je s njima podeli. Da je Stefan imao nekoga ko bi ga posavetovao, odnosno da je želeo da čuje reči onih koji su mu se javno obraćali, to bi bio trenutak u kojem bi jednostavno zaćutao i nastavio da se bavi sopstvenim životom. Umesto toga, mediji su danima objavljivali detalje njegove selidbe u Beograd, razloge zbog kojih je iz Beograda otišao, svakodnevicu posle povratka u rodni grad, itd. Priča koja je u početku bila dirljiva, postala je najobičniji trač, uglavnom baziran na sukobu sa Gej strejt alijansom koja mu je plaćala boravak u glavnom gradu.
No, sukob sa GSA nije bio ni izdaleka zanimljiv kao sukob sa Jelenom Karleušom, u kojem je Stefan po prvi put nedvosmisleno pokazao da nema nikakav kompas kada su mediji u pitanju i da mu je jezik neuporedivo brži od glave. Pošto je Karleuša najavila da će mu pomoći koliko god bude mogla, on se – umesto da joj se na uobičajen način zahvali, brže-bolje opet ispovedio medijima i otkrio da je svojevremeno istetovirao pevačicine inicijale. “Bio sam u beznađu i popio sam tablu bensedina i bočicu rastvora antibiotika. Ispirali su mi želudac, a ja sam iz bolnice otišao i uradio tetovažu s njenim inicijalima. Spasla me je smrti”.
Iako su novinari dužni da vode računa kakve izjave prenose i kakve bi to posledice moglo da ima po osobu koja ih daje, ovakvo “otvaranje duše” bilo je previše zavodljivo da bi ga zaobišao bilo koji urednik na planeti. Stefanu je posle toga bilo rezervisano mesto u novinama, samo što to nažalost više nije bilo mesto među onima kojima su ugrožena ljudska prava i koji će, kao takvi, izazivati simpatije ljudi. Epilog priče sa Karleušom u tom je smislu više nego ilustrativan. Prema Stefanovim rečima, ona je obećala da će mu platiti smeštaj u Beogradu neko vreme, ali mu se više nije javila. S druge strane, prema rečima Karelušinog menadžera, „bili smo u kontaktu s njim, međutim, on je imao drugačije zamisli i tražio je neke posebne uslove da bi na kraju odlučio da se vrati kući“. Da je u tom trenutku Stefan Radović bio isti Onaj Stefan Radović koga je Srbija videla u NIN-u, sigurno je da bi Karleušina „izdaja“ izazvala pravu lavinu reakcija. No, pošto to više nije bio Onaj Stefan, već Stefan koji tetovira inicijale ove ili one pevačice pošto pokuša samoubistvo, Stefan koji se svađa sa Gej-strejt alijansom, Stefan koji je svakodnevno u novinama, više se niko nije obazirao na ono što mu se događa Ili mu, u najmanju ruku, više niko nije verovao.
BEZ KRAJA I KONCA
Nekoliko psihologa s kojima je „Optimist“ stupio u kontakt odbilo je da komentariše Stefanovo ponašanje pošto s njim nisu imali lični kontakt. Svi međutim ističu da je njemu svakako bilo teško da – pošto se već “odomaćio” u medijima, iz njih jednostavno nestane. Navode pritom da je i prvi intervju, prvi nastup, bio svojevrsni „krik upomoć“, posle koga su mediji za njega postali adresa na kojoj uvek može da pronađe pomoć, platforma za sve prošle i aktuelne lične probleme. Svest o tome da njegove izjave neko čita nestala je, ako je uopšte i imao. S druge strane, novinari su zaboravili da im je posao da rade u interesu javnosti, a ne u interesu popunjavanja medijskog prostora. Zahvaljujući svemu tome, čitalo se o dva napada na Stefana, o knjizi u kojoj će otkriti sve gejeve među lokalnim političarima, o vezi s „jednim voditeljem“ u koju će uskoro stupiti, o odnosima sa majkom Svetlane Ražnatović, o tome šta mu je kojom prilikom poručila koja starleta, o političkom opredeljenju, o pokušaju samoubistva. Neke od ovih tema, naročito poslednja navedena, svakako jesu ozbiljne i u nekim normalnim okolnostima zahtevale bi makar manju javnu debatu. No, pošto je ovde opet bilo reči o “novom” Stefanu, više ih niko nije shvatao ozbiljno. Oni skloni metaforama reći će da mu se dogodilo isto ono što i dečaku koji je mnogo puta vikao “Vuk!”. Vuk je na kraju zaista i došao, a pomoći niotkuda.
Sve to nije zaustavilo Stefana, nije ga nateralo da stavi prst na čelo i upita se zašto njegovi medijski ispadi više ne izazivaju reakciju. Naprotiv. Postao je još pričljiviji, a njegove izjave (ako je to uopšte moguće) još nepromišljenije. Nakon nastupa u emisiji „Žene“ napao je voditeljku Irinu Radović: „Irina je osoba koja bruka prezime Radović i nije čudo što je Sava ostavio, jer je on jedan divan dečko za razliku od dotične, koja je homofobična i iskompleksirana što je u emisiji pokazala, a pritom je kao ’voditeljka’ vrlo umišljena“. Pomenuta emisija inače nije poznata po preteranoj otvorenosti i liberalnosti, pa tako nije bilo ni ovaj put – kao što nisu pokazale empatiju prema mnogima koje su ugostile, voditeljke nisu bile najljubaznije ni prema Stefanu. To, međutim, nikako nije razlog za reakciju najviše nalik reakciji ljutitog derleta kojem je oduzeta igračka i koje ne može ništa drugo, nego da lupa nogama o pod.
O, SKLOPI USNE, NE GOVORI, ĆUTI
Poslednji u nizu gafova dogodio se pred Novu godinu, kada je Stefan napisao saopštenje u kojem kaže da je stupio u štrajk glađu, zbog toga što je otpušten iz agencije Tanjug za koju je radio kao dopisnik. Ovaj put, njegovo obraćanje bilo je previše patetično čak i za one medije koji žive od skandala i besmislica. Pismo niko nije objavio. Samo par dana nakon ovog apela, Stefan je dao intervju za portal „Južna Srbija“, pričajući o svemu, osim o pomenutom štrajku. Odjednom je, bukvalno preko noći, nestalo razloga za štrajk i za vapaj nad svojom ugroženom egzistencijom.
Taj detalj samo je poslednji u nizu onih koji priču o Radoviću čine apsurdnom i koji pokazuju koliko je štetno međusobno delovanje s jedne strane onih koji medije ne razumeju (ili nesvesno zloupotrebljavaju), a s druge onih koji u tim medijima rade, ne vodeći računa ni o profesionalnoj etici, ni o elementarnoj pristojnosti.
Da je kojim slučajem medijska savetnica Stefana Radovića, potpisnica ovih redova najtoplije bi mu preporučila da na medije bar privremeno zaboravi. Da zaćuti, sačeka da ga čitaoci žute štampe zaborave i da ponovo postane pametan i hrabar mladić kakvim se predstavio na početku svoje medijske „karijere“.
Sve ostalo totalno je kontraproduktivno. Kako za njega lično, tako i za svakog geja u Srbiji.
Piše: Tamara Skrozza

Related Posts