Beograd Prajd 2023 je bio moj prvi Prajd posle sedam godina na koji sam otišao kao građanin, a ne kao deo organizacije. U prethodnim brojevima Optimista sam dao mali uvid u to šta se dešavalo u organizaciji prethodnih godina i naveo deo razloga koji su doveli do fijaska EuroPride-a. Ove godine su me ljudi iz „organizacije“ otvoreno diskriminisali, pa mi je bilo onemogućeno da budem deo projekta kojem sam dao sedam godina života. Ipak, pozitivna strana je što sam dobio priliku da ponovo doživim Prajd iz perspektive ljudi iz LGBTI+ zajednice, onih koji nisu deo organizacije. Naravno, moja istorija sa Prajdom mi onemogućava potpunu nepristrasnost, ali mi daje jedinstven uvid u pozadinu organizacije i razloge koji su doprineli da se Prajd dešava u formatu u kom se ove godine desio. Pre nego što nastavim dalje – jako mi je važno da pošaljem zahvalnicu volonterima i volonterkama, koji su i ove godine donirali svoje vreme i trud zarad višeg cilja – boljeg položaja LGBTI+ zajednice i ideje Prajda u Beogradu.
„Organizaciona struktura“
Na sajtu prajd.rs, se 18. avgusta pojavila nekakva struktura organizacije Beograd Prajda. Devet LGBTI+ organizacija iz Srbije navedene su kao „članice komiteta“, dok su tri organizacije izdvojene kao partnerske:
„Civil Rights Defenders“ – švedska međunarodna organizacija za građanska i politička prava – koju predstavlja Goran Miletić;
„Heartefact“ – prema njihovom sajtu „multidisciplinarna organizacija koja saziva i održava forume u kojima se kritički preispituju kulturna i socijalna stvarnost, prošlost pamti i iz nje se uči, individualnost ohrabruje a talent slavi, kreativni i progresivni pojedinci ohrabruju da pokušaju i dozvoljeno im je da dožive neuspeh – tako da kulturni i javni prostor za sve bude raznovrstan, obogaćen, življi i otvoreniji za različitost.“ – koju predstavlja Andrej Nosov, direktor i osnivač;
„Inicijativa mladih za ljudska prava“ – srpska kancelarije regionalne mreže organizacija, koja se, prema njihovom sajtu, bori za „istinu, pravdu, odgovornost, jednakost, slobodu, demokratiju i mir“ – koju predstavlja Sofija Todorović, strejt žena (titulu ne znam, deo „Naš tim“ na sajtu YIHR-a ne radi).
Zanimljivo je i da je Goran Miletić član Upravnog odbora „Heartfact“-a, a Andrej Nosov je osnivač „Inicijative mladih za ljudska prava“. Obzirom da svo troje poznajem godinama, biću slobodan da pretpostavim da je Andrej Nosov kreativni stvaralac dalje podele „organizacionih tela“:
„Komitet Beograd Prajda“ – čija je uloga „razmatranje vrednosti i generalnih programskih aspekata Beograd Prajda i zauzimanja stavova o operacionalizaciji ciljeva Beograd Prajda“; „Organizacioni odbor“ koji „razmatra i koordinira strateške ciljeve Beograd Prajda, zauzima stavove i donosi neophodne odluke koje su važne za održavanje celokupne manifestacije“; „Operativni odbor“ koji se bavi „ operativnim, tehničkim i finansijskim aspektima Beograd Prajda kako bi planirane programske celine bile realizovane po planu, uključujući i Šetnje“, dalje ima podele na razne timove. Članovi timova su zaposleni po organizacijama koji su deo Prajda, a osim možda dva imena – ne postoji ni jedna osoba koja nije deo neke organizacije a da je deo „tima“. Postoji i odbor za pritužbe – zanimljivo mi je da je jedino taj „odbor“ na sajtu dugo imao „uskoro“ place-holder, pošto sam ih prozivao za to na Twitteru – dodali su neki smešni opis i naveli mejl na koji niko ne odgovara (iako na sajtu piše: „Ovaj odbor prima i razmatra pritužbe od aktivista_kinja koji su uključeni u realizaciju Beograd Prajda“ – rekao bih da je to malo apsurdno rešenje, jer ne postoji nikakav kontakt i pravilnik za pritužbe ljudi iz zajednice. Primer: na sajtu u istorijatu stoji pogrešan potpis za jednu fotografiju iz jedne kampanje za Prajd – fotograf im je poslao mejl pre više od sedam dana, još niko nije ni odgovorio, a ni promenio potpis na sajtu. „Komesarka za inkluziju i različitost“ je osoba koja ni ne živi u Beogradu, a obzirom da je trans Romkinja – idealna je da bude ta „token“ ličnost (da neko ne shvati pogrešno – devojka na toj „poziciji“ je divna osoba i poštujem nju i njen rad – ali ne vidim tačno šta je „komesarka za inkluziju i različitost“ uradila praktično za Beograd Prajd, osim što joj stoji ime na sajtu).
Sve ove formulacije na papiru deluju super – ali realnost je da su to samo „pro forma“ rešenja, koja u praksi ne rade ono što bi trebalo. Osim mejla za pritužbe – ne postoji kontakt ni jednog odbora, tima ili osobe; ne postoje njihove biografije, ne postoje zapisnici o njihov radu, ne postoje izveštaji i ne postoje njihove izjave o proteklom Prajdu. Sve ovo vam još jedan pokušaj simuliranja nekakve organizacione strukture – dok suštinsku moć i sve važne odluke zapravo donose dve osobe – Goran i Andrej. Naravno da ni ove godine neće biti nikakvog finansijskog, ili bilo kod drugog izveštaja kao ni mogućnosti da se sa ovim „odborima“ sastane bilo ko iz zajednice, pa se postavlja logično pitanje – za čije interese oni „rade“ i kome podnose račune, kad već ne srpskoj i beogradskoj LGBTI+ zajednici.
Kampanja, PR aktivnosti, program Nedelje Ponosa, volonteri
U mesecima koji su prethodili Prajdu, „organizatori“ su najavljivali da će ovaj Prajd biti fokusiran na protest – što se nije desilo. Kada je izašao program Nedelje Ponosa – većina programa je bila fokusirana na žurke, i to one čija tematika deluje da je posvećena isključivo mladima. Ostatak programa je bio sačinjen od događaja, koje neću nazvati besmislenima, ali svakako da nisu imale karakter koji bi omogućio zajednici (ne radnicima u NVO sektoru i volonterima) da participativno učestvuju i podele svoje probleme i ideje, već se to samo simuliralo. Jedan primer je tradicionalna „Konferencija o ljudskim pravima“ na kojoj je, između ostalih, govorio i ministar magije, tj. ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. Dobio sam informaciju da je njegov uslov za učestvovanje bio da ne govori o zakonu o istopolnim zajednicama, što mi je i Beograd Prajd indirektno potvrdio na Twitteru (pored jeftinih pokušaja diskreditacije mene od strane osobe iza tog profila, koja nije želela da se identifikuje). Jedan od „organizatora“ (onaj što živi u Švedskoj) mi je napisao da se sa ministrom magije o zakonu razgovaralo na sastanku u ministarstvu – o zaključcima razgovora zajednica nije bila obaveštena.
Još jedan od ključnih problema koje sam primetio je zakasnela i prilično mlaka reakcija na diskriminatorne izjave gradonačelnika Šapića i predsednika Vučića, koji su ponovo ponizili LGBTI+ građane i građanke, na šta se Prajd oglasio nekim slabim saopštenjem (na Twitteru) tek pošto sam ih ja prozvao. Takođe, danima je izostajala i reakcija na momka koji je napadnut u autobusu posle Prajda, zbog bedževa koje je nosio dok se vraćao sa šetnje. Naravno, tokom Prajda i Nedelje Ponosa nije bilo nikakvih konkretnih priča o sigurnim kućama kao ni adresiranja prošlogodišnjeg fijaska i sramne zabrane (iako grupa advokata vodi spor protiv države tim povodom). Odmah posle Prajda, objavljeno je da je Prajd 2024. zakazan za septembar sledeće godine – što je još jedan od sramnih pokušaja „organizatora“ (iz Švedske) da se zapljunu i da zakažu još jedan Prajd, a da ne adresiraju rastuće probleme i sopstvenu neinkluzivnost, zatvoren i netransparentan sistem koji su izgradili – što je demonstracija nedostatka stvarne želje i truda da se problemi sa kojima sa zajednica suočava adresiraju na sistematski i temeljan način, već da se platforma Prajda zloupotrebljava za akumuliranje moći i uticaja par individua, uz nametanje nefunkcionalnih, preskupih kozmetičkih rešenja – koja ne rade skoro ništa. Nedostatak uključivanja i bavljenja problema LGBTI+ osoba koje žive na jugu Srbije i u ruralnim sredinama, kao ni LGBTI+ osoba koje žive sa hendikepom, neću komentarisati.
Činilo mi se da je ove godine bilo najmanje medijske pažnje u danima koji su prethodili Prajdu, ali ni neke značajne anti-kampanje od strane standardne postavke desničara i teoretičara zavere – da li je to slučajnost ili je to „stiglo odozgo“ ili možda deo nekog novog dogovora „iza scene“ – mogu samo da nagađam… Osim iskopirane Instagram kampanje od prošle godine „ja šetam“ – nisam primetio da se dalo značajnog prostora (van Instagrama) novim licima da javno govore i kreiraju događaje tokom Nedelje Ponosa. Kao i prethodnih godina, rad sa volonterima je bio promašaj – ove godine su prolazili nekakvu „akademiju“, koja ne znam za šta je trebalo da ih spremi – ali nisam video nikakve vidljive akcije koje su volonteri radili, osim što su radili poslove obezbeđivanja ulaza i statiranja na događajima – njihova želja i volja da se bave poboljšanjem pozicije i vidljivosti LGBTI+ zajednice ni ovaj put nije iskorišćena na smislen način.
Park, šetnja i koncert
Kao i prethodne dve godine, ulice duž i oko rute Prajda bile su zatvorene za sve, osim za „učesnike manifestacije“ – što smatram jednom od većih poniženja i najodvratnijih opresivnih mehanizama države koje Prajd trpi – izolacija. Dvadesetdve godine je prošlo od prvog Prajda – ulice Beograda su i dalje zatvorene za sve građane, a „posetioci“ Prajda su hermetički izdvojeni od ostalog naroda. Prajd je iz „bezbednosnih razloga“ pod opsadom policije – a presuda za zločine iz mržnje brojimo jednocifreno već jedanaest godina. Premijerka Srbije, čija partnerka je ove godine bile bez nje na Prajdu, je u trećem mandatu – zakona o istopolnim partnerstvima nema – kao ni zaoštravanja tona koji Prajd zauzima prema državi i njenim aparatima.
Već u Kralja Milana sam primetio da mnogo ljudi koji idu ka Prajdu pričaju ruski, a silazak Resavskom i ulaz u prepun park Manjež mi je i potvrdio da su većina posetilaca stranci. Iako pozitivno iznenađen masovnošću, malo mi je bio gorak osećaj što su nam trebali Rusi da bismo postigli masovan Prajd. Ipak, drago mi je da su ti ljudi koji beže od rata i još gore državne opresije LGBTI+ zajednice nego što je kod nas u Srbiji – svoj prvi Prajd doživeli baš u Beogradu – u Rusiji je „promocija LGBTI+ tema“ zakonom zabranjena, što onemogućava organizaciju Prajda i otvorene razgovore o problemima sa kojima se LGBTI+ osobe suočavaju, kao ni efikasni medijski aktivizam. Ne smemo zanemariti da su prava LGBTI+ osoba na globalnom nivou u padu, što potvrđuje primer uvođenja smrtne kazne za LGBTI+ osobe u Ugandi – čiji je predsednik srdačno dočekan od strane naših vlasti krajem jula, dok je bio u zvaničnoj poseti Beogradu.
Još pri ulasku u Park – počeli su da mi se javljaju ljudi iz „organizacije“ – nisam želeo da uzvratim pozdrav. Ipak, čak ni gledanje tih ljudi (koje smatram prevarantima i štetočinama) mi nije pokvario lep osećaj koji sam osetio tog dana. Koliko god Nedelja Ponosa bila (iz mog ugla) promašaj i koliko god imao ozbiljnih problema sa trenutnim „organizatorima“ i njihovim načinom „rada“ – videvši sve ljude iz zajednice koji su se okupili i koji ne odustaju od borbe za dostojanstvo i prava LGBTI+ osoba, su me učinili neizmerno srećnim. Od političara sam najviše video ljude iz opozicije i drago mi je bilo da su tu bili i poslanici Zeleno-levog fronta, koji su u toku Nedelje Ponosa skupštini podneli zakon o istopolnim partnerstvima; iako sumnjam da će se zakon naći na dnevnom redu – ovo je bio važan i hrabar potez. Iz vlasti se pojavila samo Tanja Miščević, ministarka za evropske integracije ali je bila pristuna i Milica Đurđić, partnerka premijerke Ane Brnabić, koja je došla u pratnji prve kume Prajda, Biljane Srbljanović. Ministar magije, naravno, nije došao. Sam se sebi smejem kad se setim da sam pričao da Gordana Čomić, bivša ministarka magije, nije ništa radila – ali u poređenju sa trenutnim ministrom – ona je bila radnica veka; bar je održavala dijalog sa organizacijama civilnog društva i dolazila je redovno na Prajd i NVO događaje, sastajala se sa nama i u medijima govorila o temema iz njenog resora.
Postavka u parku, ruta i koncert su urađeni prema mojim formatima iz 2021. godine, bez ikakve značajne izmene, osim što ovaj put ni jedan od beogradskih LGBTI+ barova nije prodavao piće, već je toplo pivo iz jedne točilice (nedovoljno i za osminu ovogodišnjih posetilaca) služio neki nepoznati bar, koji nije čak bio ni LGBTI+ bar. Šetnja je bila masovna i uspeo sam da razgovaram sa mnogo ljudi iz zajednice. Na žalost, tokom šetnje nije bilo nikakvog fokusa na protest, izuzev transparenata i odličnog govora koji je Agata iz organizacije Geten održala ispred skupštine. Ozvučenje na kamionu nije bilo dovoljno jako da taj govor čuju svi ali je, na sreću, govor objavljen na „Peščaniku“, pa preporučujem svima da ga nađu i pročitaju. Posebno me poražava činjenica da na ovogodišnjem Prajdu nije bilo spominjanja Noe Milivojev, trans devojke koja je letos zverski ubijena, kao ni obeležavanja 20 godina od ubistva Merlinke, prve javno vidljive trans osobe, kvir ikone i protagonistkinje kultnog filma Želimira Žilnika „Marble Ass“.
Šetnja se završila u Parku gde je počeo koncertni deo (takođe moj format) u kome sam iskreno uživao. Kuma ovogodišnjeg Prajda bila je Ida Prester, koja je viša puta učestvovala na Prajdu, međutim – moram da priznam da sam bio prilično iznenađen da za kumu nije izabrana neka žena iz Srbije, poput Seke Aleksić, Zejne ili Eme Radujko, koje su tokom prošle godine srčano stajale na strani ljudskog dostojanstva i prava LGBTI+ osoba. Zejna je i Romkinja, te bi izbor nje za kumu simbolički bio jako važan i pokazao bi intersekcionalni pristup borbi protiv diskriminacije – ali „organizatori“ se nisu setili ni da je pozovu da nastupa. Ema Radujko bi bila odličan izbor za mlade, obzirom da je prošle godine nastupala na jednom masovnom festivala na Ušću i tom prilikom nosila zastavu duginih boja, zbog čega je publika gađala, vređala i pretila, kako tokom nastupa, tako i u danima koji su usledili.
Sve u svemu – ja sam u žurci uživao ali protest nisam video. Posle zabrane prošlogodišnjeg Prajda, ubistva jedne trans devojke i vidnog povećanja govora mržnje i nasilja nad LGBTI+ osobama – pretvoriti ovogodišnji Prajd u žurku je za mene najpogrešniji mogući format. Nedostatak političke volje da se sa problemima LGBTI+ osoba sistematski i ozbiljno bave nadležni, prolazi bez većih reakcija Prajda, za koji mi se čini da su više fokusirani na „korektne odnose sa vlastima“ (izjava jednog od organizatora), nego na kritiku – što je njihova uloga. Kao jednu od pozitivnijih stvari sa ovogodišnjeg Prajda bih izdvojio omasovljavanje, za koje se srdačno zahvaljujem Rusima. Sumirao bih zaključak jednom rečenicom iz internet-mim kulture – „Čestitke! Sramite se!“
Piše: Marko Mihailović
Više tekstova iz broja 74 – oktobar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
