Poslednjih nekoliko meseci srpsku javnost je silno zabavljala (i zamajavala, time zaklanjajući pogled na daleko važnije stvari) biografija izvesne državne sekretarke Stane iz samog vrha vladajuće nam klike, i taj je slučaj još jednom podsetio na sumanutu lakoću sa kojom najhrabriji među nama pune i kite svoje radne i druge životopise. Naravno, nije to pravilo svih pravila, nije to istina kojoj se, poput nezasluženog dara, u zube nipošto ne gleda; evo, uzmimo za primer i kod nas cenjenog i voljenog Stivena Fraja, iza čijeg imena u apoziciji sa puno osnova stoje brojne odrednice – glumac, reditelj, scenarista, TV voditelj, aktivista i grleni borac za ljudska prava, predsednik fudbalskog kluba…, a od pre mesec ili dva u prilici smo da ga u prevodu na srpski jezik upoznamo i kao prozaistu.
Zahvaljući izdavačkoj kući StudioLeo i prevoditeljki Branislavi Erak pred naše čitateljstvo su u kratkom roku stigla dva prevoda romana pomenutog renesansnog superstara, a plan je da im se uskoro pridruže i sva ostala dela iz književnog opusa Stivena Fraja. Naravno, Fraj nije stručnjak opšte prakse tek tako, a sud o Fraju kao pažnje vrednom spisatelju potvrđuju i “Teniske loptice nebesa” i “Nilski konj”, dosad na srpski prevedena mu dela. Čitaoci će, sva je prilika, biti posve iznenađeni nepatvorenom lakoćom kojom Fraj u svojoj prozi spaja relaksirano pripovedanje i usredsređenost na naraciju i zanimljive likove kojima izdašno naseljava mikrokosmosa oba ta svoja narečena dela.
“Teniske loptice nebesa” počinju vedro, čitaoce navodeći da će biti reč o romanu o odrastanju u nepopravljivo krivo sraslom i duboko nepravičnom klasnom sistemu Britanije, da bi ubrzo priča krenula u pomalo neočekivanom pravcu; naime, kako je Fraj i sam bez imalo prenemaganja i autorskog pozeraja priznao, u slučaju “Teniskih loptica nebesa” naum je bio da se aproprijira, britanizuje i osavremeni priča koju mnogi dobro znaju i pamte iz Diminog klasika “Grof Monte Kristo”. Dobra vest je da Fraj u značajnoj meri uspeva u toj svoj nameri, te se “Teniske loptice nebesa” nameću kao zdrav primer neskrivene, a efektne parafraze, uz izvestan dodatak onoga što prepoznajemo kao lekareovski pristup špijunskim i obično globtroterskim misterijama, što “Teniske loptice nebesa”, pored ostaloga, takođe jesu. Fraj ima laku „pripovedačku ruku“, tokom višekrake i vremensko i prostorno disperzivne priče ne gubi fokus, te je krajnji rezultat roman koji je zbilja ugodno čitati i iz koga se ima štošta i naučiti, kako na temu pakla belosvetskih intriga, tako i kada je reč o pristupu savremenoj i širem čitalačkog krugu upućenoj prozi.
Ako je kao uzor i nadahnuće za prethodno pomenuti roman poslužio Dima, u slučaju “Nilskog konja” to bi svakako morala da bude takođe velika i naširoko uticajna P. D. Džejms (vrhunsko pero u domenu detektivskih i sličnih misterija smeštenih u trajno privlačni i šareni svet engleskih sela i viđenijih seoskih gazdinstava starog, plemićkog kova). Formalno gledano, “Nilski konj” je detektivska misterija, ali ogrešio bi se svako ko ne bi naglasio u isti mah i da je ovde reč o zbilja jetkoj i veoma zabavnoj društvenoj satiri, u kojoj Fraj, eto, još jednom vivisecira i neskriveno zajedljivo i blagotvorno se podsmeva britanskim naravima i tamošnjim društvenim uslovljavanjima i uslovljenostima.
Kako je pitanje queera praktično neodeljivo od svake priče i o Stivenu Fraju i o Optimistu kao domaćinu i ovog teksta o njemu u svojstvu pisca, mora biti spomenuto da je glavni negativac, zapravo (isprva nepromišljeni) generator svih burnih događaja i teških drama i stradanja glavnog lika frustrirani gej, dok i “Nilski konj” donosi nekoliko epizodica sa jasnim tragovima slično-srodne tematike. Kako kažu upućeniji, Fraj se gej tematici najpodrobnije posvetio u svom debitantskom romanu nazvanom “Lažov”, koji će, kako je već spomenuto, takođe doživeti srpsko izdanje u skorijoj budućnosti. Tada će svakako biti više i direktnijeg povoda o priči o queer elementima u prozi Stivena Fraja, a dok se to ne desi, tu su ova dva nedvojbeno uspela romana kojima je Fraj dokazao talenat i na polju lepe književnosti.
Na dosadašnjem uzorku, uz sve zaslužene pohvale peru svakako vični Fraj ipak nije dostatna inkarnacija u tom kontekstu prečesto pominjanog Oskara Vajlda, ali svakako jeste pisac na čije radove treba trošiti i vreme i papir i sve oskudnije dinare. Fraj nije Vajld; osim toga, državna sekretarka Stana nije ni prići Frajevoj klasi, ali ko zna, igra još traje na svim pomenutim poljima, te je svaki, pa i srećan ishod je još uvek (barem i u teškom kondicionalu) moguć.
Piše: Zoran Janković