Pošto je nedavna izjava Ilona Maska pokazala da i multimilijarderi mogu da budu hladni i okorni roditelji svojoj trans deci, a sva silesija podržavajućih komentara na društvenim mrežama dokazala da bi većina postupila isto kao multimilijarder, samo da imaju para, red je da se osvetle i prilike u Srbiji. Da li je većina podržala oca zato što je bogat ili zato što je muškarac, neiscrpna je tema – patrijarhat je oduvek bio bogat zamkama za sve, pa i za um. U stvarnim slučajevima, roditelj je nema sumnje na velikim mukama. Kad se dete autuje kao L ili G, to je još uvek ista osoba; ali, kod promene tokom i posle medicinskog tretmana promene pola, to je na kraju druga, nova osoba. Odrasli sin odjednom je postao ćerka ili je ćerka postala sin – kakva strahota za naše konzervativne i licemerne porodice, ulice, zgrade, sela i gradove, ju sačuvaj bože, koji god bog bio u pitanju. Od roditelja se očekuje da se takvog potomka odreknu, što pre.
U malom gradu živeo je dečak koji je želeo da bude devojčica. Tako se i oblačio, a izgledao je kao najlepša devojka na korzou. Mlatio ga je i šikanirao ko god je stigao, od lokalnih siledžija do predstavnika institucija sistema. Pomoći niotkuda, niko nije shvatao zašto treba da zaštiti od batina momka koji se oblači kao devojka i takav izlazi u grad. Društvo je moglo da mu ponudi samo – dužu hospitalizaciju u psihijatrijskoj ustanovi. Onda se umešao poznati medicinski stručnjak, saznavši za ovu priču iz „žute štampe“ (nekorektnih medija), i omogućio dečaku operaciju i sve terapije koje su potrebne radi promene pola. Uz neviđene peripetije, dečak, već punoletan, uspeo je da promeni čak i ime u dokumentima i postane Suzana, kako je od detinjstva želeo. Život ove mlade osobe zaista nije bio lak; međutim, postojala je svetla tačka i oslonac u svim nevoljama. Majka, čistačica sa malom platom i brojnom decom, razumela je svog sina i kad je postao ćerka. Muvali su se oko njihovog socijalnog stana lokalni i ostali novinari u potrazi sa sočnom i krvožednom pričom očekujući da majka plače, proklinje svoje dete koje je promenilo pol, rod i ličnu kartu, zaklinjući se pred ikonom da „to stvorenje“ više nikad u životu neće primiti u kuću, a najbolje bi bilo i kad bi pljunula mrski Zapad koji „nam“ eto, nameće ovakve ideologije. Ništa od očekivanog nisu dobili. Skromna pristojna žena odgovarala je uporno „ja volim svoje dete, svu svoju decu, ako će moje dete biti srećno posle promene pola, ne zameram ništa“. Kasnije, kad se malo edukovala o svojim pravima, svima koji su dolazili da postavljaju pitanja odgovarala je samo „Suzana više ne stanuje ovde“, a tako je i bilo.
Marijanu sam upoznala u Beogradu. Vodila je mali biznis u kozmetičkom carstvu, sa svim uslovima da mali biznis poraste. Njen glas, ljubaznost i elokvencija očaravali su sve koji su je sreli, a njena majka, prava zmajica, podržavala je svaki poduhvat svoje kćeri. Prostor u kome su radile bio je stecište dobre energije i ideja. Mnogo kasnije sam saznala, prvo, da žena koju sam smatrala Marijaninom majkom uopšte nije njena majka nego neki dalji rod i drugo, važnije, da je Marijana nekada bila Marko. Upravo u najosetljivijem delu tranzicije, roditelji su je izbacili iz kuće. Nikad više nisu ni reč progovorili sa sinom koji je postao ćerka. Otac je imao infarkt pre nego što je izjavio „moj sin je mrtav za mene“. Sa jednom torbom odeće i udžbenika Marko se našao na ulici. Boravio je kod prijatelja, noć ili dve, pa prelazio kod drugog, a baš se bližila zima kad se pojavila dobra vila, odlično situirana dalja rođaka, koja je punim srcem primila u svoj stan i život prvo Marka, zatim i Marijanu, uvela je u posao i sad njih dve žive kako najbolje znaju. Biološki roditelji se ne javljaju.
Zdravko je posle tranzicije otišao u inostranstvo. Do dvadesete godine, kad je promenio pol, bio je devojka. Od detinjstva nije prihvatao ni žensko ime koje su mu stariji dali ni sve stereotipe koje su na njega natovarili. Mrzeo je časove baleta, baletske cipelice, šnale, šljokice i ukrase kojima ga je mama maltretirala u pauzama između batina i ostalih pokušaja da od ćerke napravi „princezu“ još od njene treće godine. Otac se držao po strani pod izgovorom „žensko dete je majčina briga“. U pubertetu su stvari eskalirale, jer je devojka sama šišala kosu, oblačila se u mušku odeću i u potpunosti se uklapala u mušku „ekipu“. Kad je priznala da voli devojke, to je bio skandal; kad je otišla na operaciju i ostale terapije, to je bila katastrofa za roditelje. Nisu mogli da prihvate novi identitet svoje nekadašnje kćeri, što je u najmanju ruku nedosledno, jer je tata uvek želeo sina. Ne pišu, ne zovu, ali javljaju preko zajedničkih poznanika da će svu imovinu ostaviti – crkvi. Prava je sreća da mladi Zdravko odlično zarađuje kao IT stručnjak tamo u inostranstvu pa ne zavisi od roditeljskih ćudi.
Zar sve ove priče nisu mogle da prođu bez nasilja, što roditeljskog što institucionalnog? Zar niko, baš niko od tolikih stručnih i ostalih institucija ne može da pomogne i roditeljima da prihvate rođeno potomstvo kad se okolnosti tako značajno izmene? I zašto je ovde na tako mnogo pitanja jedini odgovor „ne“?
Ličnosti i situacije opisane u tekstu stvarne su, samo su izmenjena ili izostavljena imena. Ovaj tekst posvećujem mojoj sugrađanki koju je, posle uspešne promene pola, ubio njen partner, veoma razjaren saznanjem da je njegova prelepa devojka koju je ponosno pokazivao drugovima – nekad bila momak.
Ima li šanse da ovde jednom bude malo milosti i pameti?
Da budemo optimistični i dalje?
Piše: G.P.F.
Više tekstova iz broja 79 – avgust 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
