„Veoma sam ohrabren. Ovo je napredak. Postoje dva ili tri načina da se borimo protiv homofobije – jedan je putem humora. A drugi je da homofobiji damo lice. Ljudi bivaju sve više i više prosvetljeni po ovom pitanju.“

Naravno, sve je stvar konteksta i sve se da relativizovati. Sve, pa i ovaj citat ushićenog Leslija Jordana, koji na vrhuncu popularnosti i u jeku svojih glumačkih i komičarskih moći tamo u dalekim Amerikama može sebi da priušti ružičaste naočare neizostavno na vrhu nosa ili barem povremeno dobrovoljno slepilo na tako značajne društvene teme kao što je stanje homofobije u svetu danas. Može biti da je tako, može biti da nije baš uvek taj nekad i neodmereni optimizam luksuz tek po meri probranih… Ipak, čini se, i to mimo otužnog idejnog i ideološkog stanja stvari u domenu aktivizma, da se na homofobiju može posmatrati i kao na led koji se lagano topi i što puca pod sve dubljim krhotinama koje na njegovom tkivu ostavlja zdrav razum.

A može biti da je, tek tako, Leslie Jordan, zbilja unikatna i dragocena komičarska pojava u ovom trenutku ali i u poslednjih par decenija, tek tako u pravu. Sasvim u pravu. Imajući u vidu njegovu ikoničnu pojavu, njegovu nedvosmislenu ukorenjenost u queer dimenziju, njegovu bezrezervnu odanost principima i aktuelnim borbama LGBTQ populacije i tako već decenijama unazad, možda on ima pravi uvid u naoko teže spoznatljive ali ipak korenite promene u javnosti kada su homofobija i sva prateća joj idejna i druga bagaža u pitanju. Možda sama činjenica da tako jedna osebujna pojava ima dostojanstven pristup udarnom terminu američkih televizijskih i kablovskih ili striming programa ipak potvrđuje da je načinjen krupan i validan napredak koji, kao takav, makar povremeno mora biti prepoznat.

A biografija Leslija Jordana je, povrh svega, i podsećanje da vreme katkad zbilja ume da bude krajnje subjektivna kategorija; Jordan je definitivno postao zvezda tek u zrelim/poznijim godinama (uskoro će napuniti 64 godine) i to u vreme iznova javno razgoropađenog bigotizma i zadrtosti u američkom društvu. Sa radnom biografijom isprva punom začudnih ulogica i pojavljivanja u malo je reći opskurnim ili neznatnim ostvarenjima poput „Jason Goes to Hell: The Final Friday“, „Hamburger Helper“, „Eat Your Heart Out“, „Sissy Frenchfry“…), godinama problema sa alkoholom, drogama i autodestruktivnim ponašanjem tokom kobnih kalifornijskih osamdesetih godina prošlog veka, Jordan se domogao prepoznatljivosti u širem opsegu tek zahvaljujući povremenim pojavljivanjima za nezaborav u dugovečnom i prevratničkom sitkomu „Vil i Grejs“, gde je bravurozno dočarao lik nasty-bitchy milionera Beverlyja Leslija, vrhunskog neprijatelja Karen Walker (iako će poštovatelji ovog glumca i serijala u celini teško ikada zaboraviti njegovu neponovljivu rolu u ovoj uspešnici, Leslie Jordan se u nesporno dugom vremenskom periodu pojavio u samo i u sveukupno dvanaest epizoda „Vil i Grejs“). Mudrome i veštome, a Leslie Jordan to svakako jeste, te je to bilo sasvim dovoljno da se domogne onoga čemu je tako dugo i tako strasno čeznuo.

Do tog trenutka, ali i nakon toga, Leslie Jordan je zauzimao poziciju radnog glumca (working actor, uposlenog izvođača glumačkih radova, da tako to pojasnimo i pojednostavimo). Što, naravno, nije loša polazišna i uporišna tačka ni za glumce i zvezde u pokušaju znatno šireg glumačkog raspona nego što je to Jordanov. A nimalo loše za rastom malenog glumca iz Memfisa bez rodoslova u svetu šou-biznisa. Ipak, Jordanu je pošlo za rukom ono što uspeva tek malobrojnim srećnicima među (rođenim i/ili naučenim) komičarima – da kao specifičan pristup komediji uspeju da nametnu ono što je zapravo suštinski deo njihove javne i svetonazorske persone. Sličnih slučajeva nije da nije bilo i da ih nema, u tom su smislu, i dalje najprepoznatljiviji Woody Allen i Lena Dunham, ali Leslie Jordan je, na sve to, uspeo da , ostajući veran sebi, svojoj osebujnoj pojavi, svom atipičnom fizikusu i nekom duboko lično ustrojenom habitusu, transcendira iz zabata queer subkulture pomrčine u visoku ligu opšteg i glavnotokovskog ranga.

Put ka tački referentne , znakovite, prepoznatljive i opšteprihvaćene pojave bio je očekivano/neočekivano trnovit i dug, o čemu svedoče i naslovi pozorišnih komada koje je Jordan, inače, i cenjeni pozorišni glumac i dramski umetnik, napisao i koje je izvodio i postavljao tokom perioda tog sporovoznog puta ka (sjajnijim) zvezdama: „My Trip Down the Pink Carpet“, „Hysterical Blindness and Other Southern Tragedies That Have Plagued My Life Thus Far“… Osim na mahove u nanovo oživljenoj „Vil i Grejs“ ovih meseci i sedmica (i to je frišak i direktan povod za ovaj tekst pred vama, ovde i sada) Jordana možemo da gledamo u još jednoj maestralnoj ulozi – u zaista urnebesnom novom sitkomu „The Cool Kids“, iza koga u kreatorsko-producentskom smislu stoji jednako dragoceni Charlie Day (Charlie iz legendarne „It’s Always Sunny in Philadelphia“). U ovoj novoj seriji Jordan nadahnuto tumači Sida, gle čuda, vremešnog, skočnog , vazda egzaltiranog hiper-feminiziranog južnjačkog geja, koji, nakon bezmalo čitavog života u dubini ormana, sada uživa kao deo malene ekipe neposlušnih i hiperaktivnih stanara doma za stare. Svaka sličnost, kao i mnogo puta dosad u slučaju Leslija Jordana, mora da je i ovde namerna. I, naravno, dobro je, zapravo, sjajno i divno je što je baš i ponovo tako.

piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.