Imao sam zadovoljstvo da idem na Montenegro Prajd pre nekoliko nedelja; Prajd u Podgorici je, inače, bio moj prvi Prajd (posle beogradskog) na koji sam išao 2016. godine. Tada se dešavao u decembru a Podgorica je imala prijatnih 14 stepeni, nasuprot zavejanog Beograda. Na žalost, u Podgorici sam tog puta proveo samo jedan dan. Čim sam došao, otišao sam u njihov DropIn centar, i iznenadio se koliko je mladih ljudi bilo okupljeno tamo. Svi oni su bili deo organizacionog komiteta od oko 40 ljudi i svi su imali neke uloge za koje su se opredelili i koje su sa entuzijazmom radili. Beograd Prajd ni tada, a posebno ne sada, ne funkcioniše na taj način – kod nas se odluke donose mnogo „centralizovanije“ iliti „top-down“ – jedno vreme sam mislio da je to dobro, jer se tako mnogo više kontrolišu poruke koje se šalju i ideje koje se komuniciraju; sada mi je jasno da je to potpuno pogrešno. Već prilikom te prve posete, upoznao sam mnoge ljude, sa mnogima sam i dalje prijatelj a druge sam gledao kako rastu od mladih volontera u lidere pokreta. I preko beogradskog Prajda sam upoznao mnoge, i gledao njih razvoj – ali nisam imao priliku da vidim kako se pokret razvija i pravi konkretne rezultate.
LGBTI+ aktivistički pokret, bio je jedan od prvih koji se razvio u ovom delu Evrope; započet od strane antiratnih i aktivista za ljudska prava, a ideološki oblikovan od strane feministkinja – prvi veći poduhvat naših aktivista bio je „krvavi Prajd“ 2001. godine. Legislativne (zakonske) prepreke koje su postojale tada – manje-više postoje i sada; Uvođenje zakona o zabrani diskriminacije i zločina iz mržnje, koliko god „na papiru“ bili dobri – u praksi se retko primenjuju. Regulisanje zakona o matičnim knjigama definisalo je uslove za promenu rodnih markera kod trans osoba, ali ni taj zakon ne prepoznaje samoodređenje kao mogućnost, već i dalje zahteva obaveznu hormonsku terapiju, ali ukida obaveznu genitalnu operaciju kao neophodni korak pre promene rodnih markera u dokumentima, što jeste neki napredak. Osim toga, promene koje su se dešavale su bile društvenog tipa – veća vidljivost u medijima, malo tolerantnije društvo, više kvir kulture – ali to važi samo u Beogradu (i možda Novom Sadu). Ostatak Srbije ostaje jednako homofobičan kao i pre 22. godine.
Slogan ovogodišnjeg Montenegro Prajda bio je „Samoodređenje“ – a predstavlja poziv na uvođenje modela zakonskog uređenja koji omogućava trans i rodno-varijantnim osobama da lakim administrativnim procedurama promene svoje rodne markere, bez ikakvih provera/potvrda/terapija. Ovakav model zakona primenjuje se u 9 evropskih država (Belgija, Danska, Island, Irska, Malta, Luksemburg, Norveška, Portugal, Švajcarska), a nova studija TGEU pokazuje da ženska prava, rodna ravnopravnost, bezbednost svih građana ovih zemalja ne samo da nisu narušena – već se situacija popravila za sve. Nasuprot ovog vrlo konkretnog slogana Montengro Prajda – slogan ovogodišnjeg beogradskog bio je „Nismo ni blizu“ – možda nenamerno, ali ovaj slogan je pokazao sve slabosti srpskog LGBTI+ pokreta nasuprot npr. crnogorskog – pasivnost, servilnost i maštu o boljem sutra nasuprot trudu, radu i prkosu. Jedan od najkonkretnijih primera je zakon o istopolnim partnerstvima – iako se u Srbiji zahteva skoro dve decenije, uprkos trećoj vladi na čijem čelu je žena lezbejka koja živi sa partnerkom i njihovim detetom, nasuprot posebnog ministarstva (magije) za koji je u „krugovima“ vladalo mišljenje da je izmišljeno kako bi se taj zakon doneo – apsolutno ništa se nije desilo, osim što je švedski okupator beogradskog Prajda nagradio nerad i nastavak opresije LGBTI+ građana i građanki Srbije od strane ove vlasti time što je (mimo znanja svih ostalih organizatora EuroPride-a 2022) pozvao premijerku da otvori konferenciju o ljudskim pravima. Crna Gora je usvojila zakon o istopolnim partnerstvima 2020. godine a zemlja koja je, po mišljenju mnogih, daleko konzervativnija od Srbije i čija cela populacija broji manje stanovnika nego Novi Beograd – pokazala je volju i spremnost da uradi ono što su lokalni aktivisti od nje zahtevali. Razlog za ovakvu situaciju je mnogostruk, ali ja se fokusiram samo na deo koji je „do nas“ – rad i zalaganje aktivista za prava LGBTI+ osoba.
Crnogorski aktivisti su svoj rad posvetili osnaživanju zajednice, kroz mnoge treninge predavanja u školama, rad na terenu, slušanja i aktivnog uključivanja zajednice u organizaciju Prajda – rezultirao je mnogih mladim, hrabrim ljudima koji su podržani i osnaženi od strane organizacija civilnog društva da se bore i zahtevaju svoja prava. Nasuprot našoj situaciji – crnogorski aktivisti su uvek kritikovali vlast i ukazivali na probleme u radu i nedostatke, a nisu prećutkivali kritiku i cenzurisali podkaste kako bi bili pozvani na premijerkin rođendan; nisu govorili da su u korektnim odnosima sa vlašću, pošto je ta ista vlast zabranila Prajd, proterala turske aktiviste i nastavila sa ponižavanjem i degradiranjem manjinske grupe za čija prava bi trebalo da se bore. Beskrajno mi je drago da gledam njihov (CG) progres i jednako mi je tužno da gledam naš (SRB) regres. Da biste bili deo organizacionog komiteta Montengro Prajda – dovoljno je da se prijavite, a da biste bili deo organizacije Beograd Prajda, morate da budete deo neke od organizacija civilnog društva koja sarađuje sa CRD-om, da ne kritikujete javno i ne iznosite mišljenje koje jedna osoba, sa svojim saučesnicima, ne smatra podobnim; možete da volontirate – a to znači da ćete slušati neka isprazna i dosadna predavanja, da bi se vaše zalaganje svelo na statiranje na besmislenim događajima i na obavljanje redarskih poslova na prajdu – umesto konkretnih akcija i rada na terenu i sa građanima. Koliko je novih lica Beograd Prajd iznedrio ove godine? 0! Koliko je novih lica govorilo na Montenegro Prajdu – mnogo!
Noćni život i kvir izlasci su nešto po čemu je Beograd daleko napredniji od svih regionalnih prestonica; ipak, čak i taj segment su ljudi trenutno okupljeni oko Prajda uspeli da zloupotrebe i „privatizuju“. Organizacija zvaničnog after party-a beogradskog Prajda pripala je jednoj žurci, čiji je organizator (u tom trenutku bio) direktor jedne od organizacija koje organizuju Prajd. Princip po kome je baš ta žurka dobila tu priliku je (koliko sam čuo) da se drugi „nisu javili“ (na poziv koji nije postojao). Pitam se kako je moralno i etički ispravno da CRD pokrije troškove te žurke a da profit od karata i šanka pripadne individuama, a ne Prajdu. Dodatna zanimljivost je da je jedan od organizatora te žurke sada i novi koordinator Prajd info centra. Ne znam koliko još propuštenih prilika treba da se desi i koliko još treba da se degradiraju principi demokratije, inkluzije i transparentnosti da bi svi ljudi koji učestvuju u sramoti Beograd Prajda shvatili da njihov rad nije doneo nikakve značajne rezultate i kada će shvatiti da Prajd mora da bude otvoren za sve i pristupačan svima koji žele da doprinesu. Profiterstvo na žurkama (za koje se ne plaća porez), simuliranje otvorenosti Prajda nekim izmišljenim odborima, komitetima i pozicijama, cenzura i autocenzura, zanemarljiva i kozmetička kritika vlasti i apsolutno ignorisanje položaja LGBTI+ osoba van Beograda i Novog Sada je nešto što nas je dovelo do ove katastrofe. To što se, umesto rada na otvaranju sigurne kuće za LGBTI+ osobe, nastavlja sa preplaćivanjem Prajd info centra, koji služi za (nelegalnu) prodaju karata za žurke – je jedan od razloga zašto progresa nema. To što se drugarice i njihovi muževi guraju u organizacioni odbor a ne „obični“ ljudi iz zajednice – je drugi razlog. Zavisnost od moći, spletkarenje i sabotiranje je treći. Razloga za regres i ovu situaciju ima mnogo – ali najvažniji je onaj koji je do nas: moramo se probuditi i shvatiti da je moć u nama: moramo se organizovati i zaustaviti ove nesposobnjakoviće gladne moći i vratiti Prajd u ruke LGBTI+ zajednice. Moramo raditi na tome da se mladi osećaju sigurno da se autuju, da ima ko da im pomogne kada su u problemu, da imaju gde da odu kad ih izbace iz kuće, da osete da je Prajd njihov i da imaju način kako da doprinesu. Ovo nije borba za titule, grantove i medijsku izloženost – ovo je borba za naše dostojanstvo, naša prava, našu budućnost i naše živote.
Piše: Marko Mihailović
Više tekstova iz broja 75 – decembar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
