Dobro je… Nakon naprosto bespotrebnih i užasnih „Kraljica vriska“ (Scream Queens), javila se ozbiljna bojazan da će Ryan Murphy, obuzet (možda bolje rečeno, opsednut) radom na sijaset ovih i onih, „starih“ i novih serija nastaviti da brlja. Šteta bi bila utoliko veća što je „Pose“ već na papiru, već na nivou prvih najava obećavala zaista mnogo, a, uz to, očito je reč o onome što je Ryanu Murphyju (sudeći barem po viđenom u slučajevima filmova „Trčanje sa makazama“ i „Normalno srce“, na prvom mestu) očito veoma blisko i važno.

Dakle, dobro je… Jer strepnje je raspršila već sama prva/uvodna epizoda upakovana u filmsko trajanje od gotovo osamdeset minuta! Već ta inicijalna epizoda je bila dovoljno da posluži kao zbilja snažan i neodoljiv mamac, ali i da pruži prilično detaljan i precizan uvid u ono što nas očekuje od ovog Murphyjevog očiglednog mezimčeta. I to počev od same priče, koja, ako je uopšte to potrebno ponavljati i na to podsećati na stranicama Optimista, u maniru široko razmahane društvene hronike prati gibanja na dva slikovita i naoko oprečna i udaljena fronta – uličnoj, subkulturinoj queer sceni tokom prvog vrhunca epidemije AIDS-a i zabata krupnog kapitala i novih, mladih i još mlađih jurišnika na njegove blagodeti.

Kako se brzo obelodani, ova dva fronta ubrzo će u „Pozi“ naći tačku dodira i susreta – kroz priču o gotovo eteričnoj ljubavi i bliskosti mlade transrodne seksualne radnice Angel i tek koje leto starijeg mladog borca na prvom braniku tadašnjeg poimanja državotvornog kapitalizma (naravno, reč je o sitnom ali lagano i postojano probitačnom sitnom šrafu u hijerarhiji Donalda Trumpa). Kreatori serije (a osim Ryana Murphyja, tu su i Steven Canals i, kada je o Murphyjevim televizijskim delima reč, neizbežni Brad Falchuk) ni jednog trenutka, uprkos toj pominjanoj širini narativnog zahvata, iz fokusa ne gube nijedan od brojnih segmenata osnovne priče; osim fikcijskog prikaza nadmetanja koje znamo još iz vrsnog dokumentarnog filma na tu temu (naravno, u pitanju je po mnogo osnova nezaboravni i jedinstveni „Paris is Burning“), tu je i detaljistički osvrt na dane najcrnje AIDS pošasti u queer krugovima američke metropole, ali i podsećanje na vibrantnost tadašnjih kulturnih i subkulturinih scena Njujorka, kao i gramzivosti bez zadrške kada je reč o najezdama hordi raspomamljenih mladih i još mlađih japija.

Mada je u načelu mnogo toga slutilo na to, u „Pozi“ ni u najbleđim tragovima nema posezanja za olakim/brzopoteznim kontrastima, a taj potez obično okončava u hitrom karambolu nagruvanim opštih mesta, pa i kulturoloških i srodnih stereotipa; nasuprot tome, „Poza“ je u i tom smislu briljantna i brižljivo koncipirana i pozicionirana društvena hronika vrhunskog soja, koja, kao takva, iz dubine pripovednog kadra, kao i na idejnom planu, govori dosta toga intrigantnog, inteligentnog, pa i neophodnog o prikazivanoj epohi i tada uvreženom stanju stvari, ali i o ljudskoj prirodi, usloženoj i počesto duboko faličnoj, kao osnovi svake iole zaumnije i ambicioznije pripovedačke avanture.

Upravo tu stižemo do još jednog važnog aspekta kvalitativnih dometa ove serije – za razliku od, recimo „Američke horor priče“, u „Pozi“ nema oslanjanja na proverenu zavodljivost spoljašnjih (žanrovskih, stilskih, pa i motivskih) ukrasa – „Poza“ je, pak, duboko ukorenjena u osvedočenoj pripovedačkoj moći, a jednako i u veri u neprolaznu sugestivnost naoko fabularno klasično postavljene povesti koja, oslonjena u starostavni magnetizam zanimljivih likova u intrigantno osmišljenoj situaciji, biva estetski zahvat i nadkoncept par excellence. Ryan Murphy nas na tom planu iznova podseća na magiju koju je ponajpre pokazao u slučaju u ovom tekstu već pominjanih mu filmova, „Trčanje sa makazama“ i „Normalno srce“, a, imajući u vidu eru koju ovde oslikava i u čiju vizuelnu superiornost neosporno polaže mnogo krupnih očekivanja, ne bi neodmerena bila ni poređenja sa Martinom Scorceseom barem iz tih dana.

Nimalo iznenađujuće, a oni koji su „Pozi“ već dali šansu, svakako u trenu to mogu da potvrde, ova serija pleni i po osnovi učinka dobrim delom do ovog trenutka većinski šire nepoznatog glumačkog ansambla, bez i jedne jedine slabe tačke. Vrla nova lica, evidentno osokoljena ovako krupnom i izdašnom šansom (možda i života) zaista oduševljavaju prikazanim, pritom uspevajući da pred gledaoce iznesu lako međusobno razaznatljive i nesumnjivo zrele kreacije kakve se retko sreću i na ipak prestižnijem velikom ekranu. Poveća grupa transrodnih kraljica i queer junoša, uz podršku nešto iskusnijeg dela glumačke ekipe, zaista razoružava i lako i elegantno ubeđuje u predočavano u ovoj iznimno uzbudljivoj i zanimljivoj priči o značajnoj tački preokreta u životima i evoluciji američkih LGBT zajednica. Tu dolazimo i do nužne stanke za jedinu zamerku „Pozu“ – premda je Evan Peters (viđen u gotovo svim Murphyjevim recentnijim televizijskim produkcijama) ostvario maestralnu ulogu izmučenog i samozatajnog mladog japija i porodičnog čoveka (sa otklonom u odnosu na normu kada se govori o tom pojmu), već neko vreme kao okoreli i nepotreban manir deluje Murphyjeva tvrdoglava rešenost da iz serije u seriju prenosi glumački ansambl (naravno, ova opaska ni u najmanjoj meri nije kritika konkretne glume Evana Petersa i Kate Mare u „Pozi“).

I da, za kraj, pomenemo i to – „Poza“ je vrhunski režirana, produkcijski bogata, vizuelno znalački nijansirana i dostatna televizijska virtuoznost. A tu je i obilje disko zvuka u nizu pojavnih mu oblika – tu je kanonski, starovremenski disko, tu su recidivi diska, disko dragulji na treću decimalu (za prave znalce), odjeci diska u glavnotokovskom pop-zvuku te ere… U svakom pogledu, pravo zadovoljstvo i odličan rad velikog TV autora i, da ponovimo i to, značajnog pripovedača današnjice.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.