Narcisi moji,
Sigurna sam da ste se uželeli novog teksta iz mog paunovog pera. Istini za volju, sezona proleće-leto uvek me dočeka nespremnu te ne znam gde mi je glava, a gde nokat od silnih obligacija koje moram ispuniti. No, veoma me uzbuđuje činjenica da se upravo u tom periodu priređuje mnoštvo neobičnih godišnjih večera i pirova na raznim lokacijama Starog kontinenta, posebno onih koji slave drevne paganske praznike!
Biću otvorena sa vama. Pripreme za takve događaje nisu nimalo jednostavne. Reč je o procesu koji traje i to dapače oduzima dosta vremena, posebno ako govorimo o tematima. Dakle, potrebno je pribaviti sve neophodne elemente – toaletu, asesoare, frizuru, ali biti spreman i na protokol, adekvatnu etikeciju i govor tela (iskreno, ponekad i dosadu). U biti, sve to činim sa velikim uživanjem, prepuštajući se posebno uglačavanju vlastitog izgleda.
Međutim, ni ta okupljanja više nisu ono što su nekada bila. Usled pomodarstva neki primitivan svet počeo je da se pojavljuje na njima (izvesni ruski tajkuni i njihove plastične supruge), a čini mi se da je i dekoru, hrani i alkoholu bila poklonjena veća pažnja ranije. Bilo kako bilo, ja se uvek potrudim da večeru učinim zabavnijom, a ukoliko nemam podršku i ama baš nijednog šaljivdžiju koji me zasmejava ili zapleše sa mnom, dramatično pokupim svoja krzna i odem.
Elem, ovom prilikom ću vam u kratkim crtama ispričati o primeru dobre prakse organizovanja pirova. Početkom sedamdesetih, moja tadašnja najdraža prijateljica Marie-Hélène Rothschild bila je hostesa Nadrealističke zabave, u gigantskoj vili Château de Ferrières. Propisani dress code podrazumevao je crne kravate, dugačke haljine i nadrealističke glave. U skladu sa temom, zvanična pozivnica bila je napisana naopačke – mogla se protumačiti samo uz pomoć ogledala.
Napomenula bih samo da sam izgledala besprekorno. Ne volim da sakrivam svoje krasno lice, te sam se opredelila za jedan neverovatan šešir koji pristaje kako mom karakteru, tako i boji mojih očiju. Zapravo, u pitanju je kombinacija turbana i šešira sastavljena od replike gramofona na čijem vrhu se nalazi ruka i čipke protkane zlatnim nitima u formaciji medaljona; savršeno je došao do izražaja u odnosu na delikatnu haljinu od crne svile, tada nepoznatog, Kristijana Lakroa!
Na ulazu me je dočekala posluga odevena u kostime mačaka, u raznim pozama spavanja. Istovremeno sam bila zbunjena i oduševljena, te kroz nekoliko sekundi prisiljena da stupim u zastrašujući lavirint pretrpan đavoljom ikonografijom, gde sam se vrlo lako zagubila ne mogavši da pronađem izlaz. Niotkud se pojavila jedna od mačaka, rekla bih krajnje zanimljive konstitucije, koja me je izbavila i sprovela do Marie-Hélène koja me je dočekala sa impozantnom maskom glave jelena sa dijamantskim suzama.
Vanredno sam bila fascinirana. Kakva dovitljivost, briljantan um! Sa ogromnim osmehom na licu saopštila sam joj svoju opčinjenost zateknutim prizorom, ali to je bio tek početak frenetične noći. U prostoriji u kojoj se održavala večera svaki sto bio je dekorisan desetkovanim trupovima lutaka, bizarnim figuricama, svećama, cvećem, voćem, povrćem, zemljom i prepariranim životinjama. Čitava klika je nakon prvog aperitiva počela da se ponaša razuzdano potaknuta okultnom ikonografijom te celokupnom mističnom atmosferom. Glavni provokator bio je Salvador Dali. Tog patetičnog i lažljivog oportunistu, upoznala sam par godina ranije u jednom marsejskom bircuzu (u kom sam se našla sticajem krajnje čudnih okolnosti). Tada se umalo nismo potukli, sva je okolnost pa sam ja dama dok on džentlmen nikako nije, ali smo duel rešili neprestanim ispijanjem boca absinta. Naravno, ja sam ga pobedila. Elem, ponovo smo se sreli. U tom trenutku strašno sam se dosađivala i sekunde su me delile od odlaska. Međutim, ta belosvetska vucibatina se usudila da mi kaže da ga podsećam na predimenzionirani falus! Ošamarila sam ga iz sve snage, nakon čega je počeo da se smeje. Reagovala je njegova prijateljica, nadobudna anemična lutka nalik visibabi, za koju se ispostavilo da je nećaka naše dražesne domaćice. Pogledala me je zbunjeno i pitala kako to da se Dalijeva glavna inspiracija, praktično njegova jedina opsesija u poslednje vreme biva uvređena komplimentom? Potpuno preneražena informacijom koju sam dobila onesvestila sam se, te stropoštala na pod. Prva osoba koju sam videla nakon što sam otvorila oči bio je upravo Dali, koji mi se uneo u lice i rekao da hrabriju ženu od mene u životu nije upoznao. Nakon toga smo se priključili spiritualističkoj seansi i tek tada sam se povratila. Od tada je veliki umetnik često u intervjuima govorio o svojoj najvećoj fantaziji – M. Naravno, to sam bila ja! Nažalost, nikada se nismo više sreli, putevi nam se nisu ukrstili. Iako nikada nisam razumela njegovu umetnost, veći kompliment od nekog muškarca u životu nisam dobila i zato sam odlučila da ću ga zauvek poštovati.
Ostatak večeri bio je propraćen gomilom čudnih događaja – predmeti koji levitiraju, grofice koje neprekidno recituju, ples gostiju na rukama, pojava slepih miševa koji pitomo sleću na ramena prisutnih – u svakom slučaju, veče za pamćenje!
Od tada redovno pratim sve događaje takve prirode u potrazi za nekom zabavom nalik onoj nadrealnoj kod Rothschilda, koji su izgleda jedini u stanju da prirede pravu feštu!
Uh, toliko sam se raspisala da više ne znam ni o čemu govorim! Toliko od sumanute, polenom zasićene mene za sad, čitajte moje dogodovštine uvek, a do tada vam šaljem tetrebova jaja, crne tartufe i zub divljeg vepra!
Vaša,
Markiza de Sada
