Ne stoje stvari loše. Što se spoja kvirovanja, lepe književnosti i ovdašnjeg izdavaštva tiče, imamo dobru vest za vas. Imaćete šta fino da čitate. Nije loš prosek ni u ovom zbirnom tekstu – tu su tri pohvale i samo jedna pokuda.
Počećemo sa starim favoritom, koji, doduše u ovoj konkretnoj mu stvaralačkoj epizodi nije posegnuo za inače bliskim (a, sva je prilika) i dragim mu queer motivima. Primetno brzo u odnosu na izvorno američko izdanje u prevod na srpski stigla je knjiga priča Majkla Kaningema, naslovljena jednostavno Divlji labud. Kaningem je već duže siguran pretendent na visoko mesto u panteonu savremene američke književnosti, a kod nas je najpoznatiji po romanima Sati, Meso i krv, Dom na kraju sveta… Divlji labud (prevela Anika Krstić, objavio Arhipelag) predstavlja intrigantan predah u karijeri ovog vrsnog prozaiste i, bez dužeg vaganja može se izreći takav sud, uspelu ekstravagancu autora svakako vrednog čitateljske pažnje. U Divljem labudu nema eksplicitnije plasiranih i obrađenih queer motiva, ali ova zbirka svakako zaslužuje pozornost ljubitelja umetničke proze, ponajpre jer Kaningem u ekonomičnom izrazu postiže tihi trijumf na dva fronta – uspeva da sroči vanvremenske a opet bajke po meri vremena koje on tako promućurno opaža i u kom i o kom on stvara, istovremeno pružajući i ovde prekopotrebni štambilj osobenosti i jasnog i književno validnog otklona u odnosu na konvencije viđene u ovakvom podsoju proze. A tu su i izvrsne ilustracije Juko Šimizu, koje prate svaku od ove okupljenih bajkolikih pričica.
S druge strane, u Povratku, novom romanu Maje Trifunović, u jednom od sitnijih (ali ipak primetnih) rukavaca osnovne priče zatičemo važnu queer odrednicu; Maja Trifunović se svojim prvim proznim delom, romanom Trkači na duge pruge (pisano je o njemu nekoliko brojeva Optimista unazad) preporučila pažnji i čitateljstva sklonom prevashodno queer literaturi i književnosti sa prominentnijim queer motivima, a u Povratku (u izdanju Lagune) Maja Trifunović negde pri sredini uvodi i nastavak priče o u Ameriku odbeglog brata, koji tamo, ako ne spoznaje, a ono barem jasno i glasno preuzima svoj queer/gej identitet. Ovaj krak Povratka tiče se i prihvaćanja takvih obznana na mikro/porodičnom nivou, ali osim toga Maja Trifunović mudro obogaćuje ovaj deo Povratka i važnim detaljem – narečeni brat redak je primer tih samospoznaja i po vlastitom nahođenju diskretnih a duboko promišljenih prihvatanja i tog dela/aspekta svoje ličnost. Uz to, u par crtica Maja Trifunović u vezi sa ovim likom i ovim dodatkom polaznoj i osnovnoj priči podseća jetko na suštinsku netrpeljivost ovdašnje većine prema drugačijima, odnosno, prema onima kojima marginalizovanje ionako sigurno sleduje.
Ovde dolazimo do krunskog dela u ovoj podeli, do na srpski napokon prevedenog remek-dela Srce je usamljeni lovac, autorke Karson Mekalers. Ovo delo s pravom stoji rame uz rame sa klasicima o životu američkog juga, kao što su proza Fleneri O’Konor ili čuvena Ubiti pticu rugalicu, Harper Li. Srce je usamljeni lovac (prevela Aleksandra Milosavljević, objavila kuća LOM) za temu ovog zbirnog osvrta, pak, značajna je kao pokazni primer moći (i lepote) implicitnog. Naime, možda iz razloga što je reč o romanu prvobitno objavljenom baš davne 1940. godine, nije jasno navedena ta značajna informacija o Singeru, jednom od petoro glavnih junaka ove priče, kao što je u magli (majstorski postavljenoj, održavanoj i nijansiranoj, doduše) ostavljena i priroda njegovog odnosa sa prijateljem mu, koji nakon čitavog niza ispada i poduže istorije izrazito ekscentričnog pa i autodestruktivnog ponašanja završi u ustanovi za duševno obolele. Naravno, finise kao i narečena i silna privlačnost i zaumnost neizrečenog lako je pojmljiva svakom usredsređenijem i inteligentnijem čitaocu. Na sve to, Karson Mekalers je ovu svoju istinski unikatnu izuzetnost dopunila još jednom tihom majstorijom – naime, Singer, taj samozatajni graver u čijoj tišini se ogledaju ostali ključni protagonista istog ovog romana, kao i njegov “prijatelj” su gluvonemi, a što nas nanovo dovodi do kote priče o marginalizaciji. Mora biti naglašeno da je, i mimo upravo predočenog, Srce je usamljeni lovac istinski poduhvat i na planu diskretnog čovekoljublja i nepatvorene empatije, kao i da čitalac može katkad i da zanemi nad rečitošću i zaumnošću ove odlične studije karaktera i povesti o neumitnim porazima onih koji, dakako, zaslužuju mnogo više svega, a ponajpre ljubavi i razumevanja.
Za kraj, tu je kraći roman Narcis u vodi, novosadskog pisca i publiciste Nikole Kitanovića. Narcis u vodi (objavila kuća Red Box) unutar pomenute četvorke tematski i na planu upotrebljenih i prikazanih motiva daleko je najbliža pojmu i definiciji queer književnosti, ali sreću kvari sud da je ovde reč i o delu sa ubedljivo najmanje književne i estetske vrednosti. Narcis u vodi je, ekonomisanja radi, predočimo to tako, homoerotsko-vampirska priča sa podosta lako kvarljivog (i ovde gotovo posve nepotrebnog) nju ejdž melanža. Kitanović vrlo brzo u ovom romanu priču o zgodi (i, kako će se brzo ispostaviti, ključnom doživljaju) u životu novosadske muške prostitutke zavereničkog “umetničkog” imena Mič, u kojoj on biva unajmljen da provede sedam dana u novosadskom hotelu u društvu enigmatičnog klijenta, prevodi na teren fantastičnog i alegorijskog Mič tu stupa u svet hotelskih soba koje se u trenu preobražavaju u dno okeana, a klijent Đorđe, vanredno privlačan i zagonetan, upućuje ga u univerzum svemirskih (ili kakvih već) ratnika, božanstava u obličju ajkula i ostalih morsko-okeanskih stvorenja… U međuvremenu, a što nam je predočeno kroz niz jalovih i samosvrsishodnih ponavljanja, Mič istrajno pere zube, nakon tuširanja neobrisan leže na krevet, vagajući da li da upotrebi toaletnu vodu, jede šnicle za svaki obrok…Nejasno je šta je zapravo Kitanović ovde želeo da postigne, ali, sve i da po strani ostavimo spekulacije o njegovim namerama, jasno kao dan biva da je Narcis u vodi nemušti i nepotrebni prozni rad, čiji autor se, ako već to mora biti učinjeno, ima biti pohvaljen isključivo na račun zauzdane pretencioznosti, odnosno, na konto svesti da je proza koji nudi među koricama ovog svog izdanja ipak samo nenadahnjujući i nimalo duhoviti primer treš književnosti nju ejdž podtipa. A dobro je znati vlastita ograničenja, zar ne?
Piše: Zoran Janković
