Kako smo, uostalom, već nekoliko unazad, gotovo iz broja u broj Optimista naglašavali – značajna ispomoć savremenom kvir filmu (koji, pak, i dalje većinski stiže sa takozvanih anglosaksonskih adresa) stiže iz dva važna i referentna pravca – sa nešto egzotičnijih proizvodnih adresa i iz sfere arthaus filma, odnosno, filmova sa lako zametljivim umetničkim aspiracijama i pretenzijama. To je važna tačka oslonca, koja istovremeno predstavlja i potentan izvor uvek dobrodošle raznovrsnosti unutar te ipak jasno kodirane ponude. Ovog puta, pokrivamo sever i jug, Evropu i Aziju, prošlost i sadašnjost, pa da vidimo i procenimo šta se može saznati o kvir filmu sadašnjice, kao i njegovim nadahnućima na osnovu skorije pristiglih „uzoraka“.
Krenimo iz pravca Švedske – veteran Lase Halstrom (1946) nedavno je predočio biografski film „Hilma“ (kraće – biopik) o Hilmi al Klint, za života sasvim nepoznatoj slikarki, koja se, međutim, u novijim viđenjima tog pravca, sada smatra jednim od pionira apstraktnog slikarstva. Pominjanje odrednice ’veteran’ i navođenje i same godine rođenje ključnog autora ovde nikako nije dokaz ejdžizma potpisnika ovih i narednih redova i pasusa, već nužno pojašnjenje onoga što se može očekivati od ovog, inače, sveukupno gledano, solidnog filmskog ostvarenja. Naime, od sada već davnog mu dolaska u Holivud, Halstrom je reditelj sredine puta, i taj se sud lako može dokazati pukim navođenjem barem nekih od njegovih filmova: „Čokolada“, „Život nema pravila“, „Život jednog psa“, „Kazanova“, „Nedovršen život“, „Luka ljubavi“, „Predmet obožavanja“… (Halstrom je u matici, pre sada već tamošnjeg klasika, „Moj pasji život“, ovenčanog dvema nominacijama za Oskara, radio brojne spotove za bend ABBA). Dakle, ne samo zbog retro (zapravo, retro-šik) konteksta (Hilma je poživela od 1862. do 1944. godine), nije ni bilo iole realnih i ubedljivijih osnova da se od ovog Halstromovog viđenja te priče očekuje nešto inovativno, sveže, prevratnički… i njegova „Hilma“ je, dakle, čedo vere u moć i neprolaznu zavodljivost i pouzdanost sredine puta, te i ovaj Halstromov film možda i svesno zastaje na toj sigurnoj koti srednjačenja, sa sijaset opreznih i nenadahnjujućih autorskih izbora i zahvata. Istina, ima tu ponešto animacije, svedene, pak, nas puki ukras pri prikazu samog čina slikanja, ali „Hilma“ je nedvojbeno primer prilično doslovnog i „pešačkog“ pristupa samoizabranoj temi iz domena biografskog (dakle, uz niz ograničenja u smislu faktografske građe). „Hilma“ je deskriptivni film glavnog toka, što je, dabome, sasvim legitiman autorski izbor, ali tu nanovo stižemo do one stare i stalne pitalice – može li se zbilja stvoriti zbilja učinkovita priča o nekonvencionalnim ljudima uz neporecivo konvencionalan pristup? Doduše, filmu dosta pomaže odmerena a zrela gluma Halstromove supruge i kćerke (Lene Olin i Tore Halstrom), u rolama starije i mlade Hilme, ali ponajviše u delu koji se tiče kvir/lezbo aspekta života te slikarke ovaj film zapada u zamku puke ilustrativnosti i smernosti, koje lako stupaju u upadljivu koliziju sa predmetom, a onda i mogućnostima, te priče.
Znatno povoljniji utisak iz sijaset osnova ostavlja pakistansko-američki „Joyland“ reditelja Saima Sadika, definitivno jedan od ponajboljih kvir filmova prikazanih u poslednjih, recimo, dvanaest meseci. Na prvi pogled (i, srećom, samo na prvi) je očekivano ustrojena kvir melodrama koja kreće od jasnih oprečnosti – rigidnosti i slobodoumnosti, pristajanja na kompromise i tvrdoglavog insistiranja na samosvojnosti, društvenih uslovljavanja i ličnih, a promišljenih izbora… Sve to stiže u vidu, dakle, jednostavno koncipirane priče o najmlađem sinu tradicionalne pakistanske porodice koji u tajnosti postaje pomoćni/epizodni plesač u izrazito homoerotskoj burleski, pa još na bolivudske teme, gde će se, premda odan svojoj supruzi (koju, pritom iskreno voli), zaljubiti u neustrašivu dreg-kraljicu koja caruje tom predstavom i tim prostorom tajnih želja i potreba. Na sreću, Sadik se ne zadržava na tim polaznim kontradikcijama, te „Joyland“ dosta brzo zadobija jasne obrise silovite melodrame, koja nas, uz sve ostalo, podseća na često zatomljenu ili zaboravljenu složenost naših bića i identiteta, te na potrebu da se bude i neko drugi negde drugde, a da se barem delom ostane svoj na staroj/polaznoj adresi. Saduk fino gradi ritam pripovedanja, baš kao što i znalački razgranava strukturu priče tako ciljano simplifikovane priče, a na to se nadovezuje izrazito ubedljivo prožimanje i preplitanje naturalizma i onoga što bismo mogli označiti i sa epitetima ’eterično’ i ’snovoliko’. Fin snaži i diskretan humor, ali ono čime ovo ostvarenje (izumemo li savršeno usklađenu glumu čitavog ansambla, te primetan pop-kulturni štimung koji stiže i šarmira iz prikrajka) jeste nepatvorena emocija, odnosno, gotovo pa opipljiva svest da gledamo možda i ono što je epitom ili ’jednorog’ među filmovima i ove vrste – emotivan, zreo, inteligentan film, čiji su autori izašli na kraj i sa vlastitim porivima i ambicijama, kao i sa datostima žanra/podžanra, a da je krajnji ishod tako uspeo i inspirativan u svakom svom segmentu. Film o ljudima i za ljude, a sa visokom kinestetskom vrednošću.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 72 – jun 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
