Sa premale udaljenosti i u vrtlogu nestrpljivosti teško je u svoj punoći a prihvatljivo optimistično videti i sagledati ono što je očigledno – evo, na primer, u samo sto poslednjih godina (a što je u biti kratak period imajući u vidu širi istorijski kontekst naše civilizacije) jeste pređen značajan put na polju prihvatanja i uvažavanja postojanja kvir identiteta, i na mikro-, i na makro-planu. Na to nas, svaki na svoj način i svaki u skladu sa sopstvenom filmskom, idejnom i narativnom suštinom podsećaju filmovi A Nice Indian Boy i Lilies Not for Me, međusobno žanrovski i po tonu sasvim oprečni, a i dijahronijski udaljeni, prvi postavljen kao savremeni gej rom-kom, a drugi kao mrtvoozbiljna i onda i turobna drama o užasima medicinske „konverzije“ homoseksualnih početkom veka iza nas. I oba filma iz svog ugla, dakle, između ostalog, naravno, uspevaju da ukažu na važnost priznanja gorenavedenog suda – primetan pomak je učinjen, nemali broj ionako preambiciozno postavljenih ciljeva (ko je i ko će ikada uspeti da pobedi i iskoreni bigotizam i predrasude ovog ili onog temelja?) je ostvaren, naravno, uz svest da bitka i dalje traje. Uz to, oba filma, i izrazito je dobro i važno što je tako, kreću od kvir identiteta kao nečega što postoji i mimo sablazni koju u doživljaju nekih može da pobudi, kao da na tom putu prati čuveni citat Žana Ženea: „Ja sam homoseksualac. Kako i zašto su tako zaludna pitanja. To je isto kao da želite da znate zašto su moje oči zelene.“
A Nice Indian Boy do poente stiže, čini se i reklo bi se lako, prateći tlocrt koji je za rom-komove (romantične komedije) osmišljen i potvrđen decenijama bi decenijama unazad – dvoje (ovde konkretno – dvojica) se slučajno, uvek zahuktalom lutrijom sudbine sretnu, zavole, onda dođe do nesporazuma usled nekih prećutanih detalja ili naprosto suštinski oprečnih naravi, pa kada i ako pobede manjkavosti u vlastitim karakterima i svetonazorima, sleduje im srećan kraj. Tako je zacrtano još kod, na primer, kod Džejn Ostin, tako to sasvim zadovoljavajuće funkcioniše i u ovom trećem po redu dugometražnom rediteljskom radu Rošana Setija. Premisa je krajnje jednostavna i tek malo zavarirana u odnosu na očekivano od gej rom-koma koji se zbiva i koji se tiče današnjice – mladi lekar, Amerikanac indijskog porekla, sanjari o velikoj ljubavi i na kraju i o svom velikom indijskom venčanju, gle čuda, u bolivudskom maniru, pri čemu na tom putu, nakon što sretne tu može-biti srodnu dušu, samozatajnog fotografa, naiđe na prepreku – roditelji, majka potpuno otvorenog, ali i dalje isprepadanog uma, i otac tek formalno zauzdanog bigotskog uma, moraju da se suoče sa dodatnom bagažom -+ izabranik srca njihovog silno romantičnog sina je – belac. Naravno, A Nice Indian Boy ne zalazi preterano duboko u pitanje i fenomen internalizovanog rasizma i pratećih isključivosti unutar manjinskih grupa i zajednica, najposle, ovo je očigledno ciljano poletni i komunikativni gej rom-kom, nego i taj motiv stavlja u funkciju kasnijeg a neizbežnog dramskog sukoba u završnom, trećem činu svoje priče. Ogroman adut ovog filma je nepatvoren šarm ove priče u celini gledano, kao i činjenice da su u žiži priče dobri i plemeniti ljudi kojima treba još samo malo da dostignu pun potencijal vlastite ljudskosti, a što ih onda čini vrednim gledačke pažnje i saosećanja, a tu je i evidentna hemija i višeslojna sinergija Karana Sonija (znanog iz (filmskog) serijala Dedpul iz i izvrsne indi-komedije Bezbednost nije zagarantovana) i Džonatana Grofa (serije Lovac na umove, Glee, Looking). U senci toga ostaje i ključna nedostatnost ovog, ukupno uzev, dakle, vrlo dobrog filma – sitkomska struktura priče, koja sa sobom nosi i mustru kojom se razrešavaju sve dramske situacije unutar priče, i ponovo sitkomska postavka i egzekucija na planu snimateljskih dostignuća, što lako može biti očekivana posledica očigledno ograničenijeg budžeta filma A Nice Indian Boy.
S druge strane, Lilies Not for Me donosi iznimno mračnije tonove i sumorniju atmosferu u priči sa britanskih adresa i s početka prošlog veka, gde pratimo nastanak atipičnog prijateljstva – između medicinske sestre i njenog pacijenta, mlađeg romanopisca, koji u psihijatrijskoj ustanovi stiže na proces konverzije, ili praktičnije – kombinaciju elektro-šokova i genitalnog sakaćenja (danas nepojmljivog, a okrutnog i po uzusima tog doba), naravno sa ciljem „odvikivanja od homoseksualnosti“. Pacijent ispoveda svojoj „negovateljici“ sećanja na dve prevratničke kvir veze iz ne tako davne prošlosti, i ta postavka unosu dovoljno nužne svežine u priču koja neizostavno biva određena i pluskamperfekatskim kontekstom. Lilies Not for Me od početka do kraja ostavlja utisak sugestivne, a opet nimalo didaktične drame, čiji ključni autor (Vil Sifrid, scenarista i reditelj) očigledno nastoji da ovaj svoj film primetno ogradi od prirodnih mu referenci, retro-šik gej romansi poput Ajvorijevog Morisa, pritom, odajući počast i tim i drugim pretečama na polju tako stilizovanih kvir filmova. Ovo je film nepobitne odmerenosti, sav u značenjskim i stilskim valerima i nijansama, što čini da, kao takav, dovoljno štrči iz aktuelne ponude, nošen i izvrsnom glumom udarne četvorke, koju prevodi fascinantno suptilni Fion O’Šea (poznat iz već sada kvir-klasika Handsome Devil iz 2016. godine), a jedina zamerka koja se može izreći na metaforičku dušu ovog zdravog i pravog ostvarenja je izvesna neubedljivost kojom je prikazan „cvat“ prijateljstva između na pravdi Boga lečenog i njegove negovateljice.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 83 – jun 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
