U Beogradu, između 7. marta i 15. aprila 2025, održano je 22. izdanje Beogradskog festivala igre, jedne od najvažnijih kulturnih manifestacija u regionu. Pod sloganom We Speak Dance, ovogodišnji festival je predstavio raskošnu panoramu savremene igre kroz 28 koreografskih dela iz 13 zemalja. Od meditativnih japanskih scena do angažovanih australijskih performansa, festival je još jednom potvrdio da ples može biti i jezik pobune, i molitva, i studija, i krik. Festival je otvoren 7. i 8. marta performansom Bejtna libansko-francuskog umetnika Omara Ražiha u Bioskopu Balkan, kombinacijom igre, muzike i hrane, angažovanom kao poziv na zajedništvo. Njegov solo Igra nije za nas izveden je 9. marta kao kritika društvenih i političkih struktura u Libanu
Moć kao pokret, otpor kao koreografija
Jedna od najzapaženijih predstava festivala bila je Kralj, autorski rad australijskog koreografa Šona Parkera i njegove trupe, izvedena u Pozorištu na Terazijama. Na sceni: devet muškaraca u odelima, jedan pevač — bugarski kontra-tenor Ivo Dimčev — i senke jednog patrijarhata koji se lomi pred očima publike. Ova predstava nije samo koreografski eksperiment; to je obračun sa ličnom i kolektivnom prošlošću, sa odrastanjem u svetu u kojem muškost ne trpi suzu ni slabost, ali zato savršeno razume dominaciju.
„U mojoj kući moj otac je bio kralj. Njegovo kraljevstvo bilo je hipermaskulino. On je bio taj koji nagrađuje i kažnjava. I to su bili elementi moći koje sam ugradio u ovu predstavu“, kaže Parker. Ova lična ispovest preliva se u koreografiju koja je istovremeno fizički rigorozna i emocionalno ogoljena.
Igra kao iskopavanje prošlosti
Parker je, kako sam ističe, želeo da kreira „plesni alfabet“ kojim bi ispisao priču o muškosti, od ideje semena do ideje sistema. U trupi su muškarci različitih godina, tela i porekla. Njihova gola tela na sceni, koja se postepeno oslobađaju slojeva odeće, nisu samo simbolički akt – ona su dijagram, studija dekonstrukcije identiteta.
„Mi dečaci nismo smeli da plačemo. Ako plačeš, nisi muškarac“, kaže Parker. „U Australiji tih godina to je značilo biti izopšten. Morao sam da odem iz svog mesta da bih učio balet. Sve dotad slušao sam: ne radi to, ne budi to.“ Kralj je, dakle, i biografski čin oslobađanja i politički komentar na društva koja i dalje favorizuju toksične obrasce moći.
Od luksuza do ogoljenosti
Estetika predstave svesno oscilira između glamura i grubosti. Igrači u smokinzima, pod dirigentskom palicom Dimčeva, iz scene u scenu prelaze u nago stanje — ne iz provokacije, već iz potrebe da se ogoli ono što društvo u muškarcu ne želi da vidi: ranjivost, zbunjenost, nežnost.
Scenografija podseća na džunglu – prostor haotične borbe za opstanak. „Krenuo sam od slike spermatozoida koji se bore da oplode jajnu ćeliju. Ta primarna borba je model moći koji se kasnije projektuje u sve – u porodicu, politiku, muško društvo“, objašnjava Parker.
Publika izlazi iz sale uznemirena, dirnuta, možda i pogođena u sopstveni „unutrašnji kraljevski režim“. Predstava nije didaktična, ali je neizbežno politična – poput tela koja se kreću da bi preživela, ali i da bi svedočila.
Festival kontrasta
Pored Parkera, ovogodišnji BFI doneo je brojne estetske i konceptualne kontraste. Grčki duo Joana Paraskevopulu i Gjorgos Kotsifakis izveli su zvučnu i koreografsku minijaturu o sećanju i prostoru (predstava Mos, izvedena 30. marta u Bitef teatru), dok su japanski umetnici Saburo Tešigavara i Rihoko Sato ponudili kontemplativni pogled na telo i tišinu, evocirajući duh kabuki teatra i poetiku Kurosave (predstava Adađo, izvedena 27. marta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu).
Na drugom kraju spektra, gala nastup međunarodne baletske zvezde Roberta Bolea, kao i radovi Adrijana Bolonjina i koprodukcija sa Grčkim nacionalnim baletom (Zlatno doba), uneli su dozu baletskog luksuza i međunarodnog glamura.
Igra bez granica
Direktorka festivala Aja Jung naglasila je da je ovogodišnje izdanje bilo posvećeno povezivanju kroz razlike. „Pozvala sam umetnike iz Izraela i Libana. Obojica su odgovorili gotovo identično: We speak dance. To je najvažnija poruka festivala.“
U vremenu polarizacije i zatvorenosti, BFI ostaje platforma za fluidnost: identiteta, pokreta, pogleda. Festival je okupio oko 19.000 gledalaca i više od 30 međunarodnih selektora, kritičara i producenata, a brojne predstave bile su rasprodate nedeljama unapred.
Završna slika
Ako je savremena igra sposobna da artikuliše neizgovoreno, onda je Kralj njen najjasniji govor ove sezone. A ako festivali imaju moć da stvore prostor za nova pitanja i nove osetljivosti, onda je Beogradski festival igre 2025 bio tačno to: zrcalo, bojno polje i poziv na nežnost. Jer kako Parker kaže: „U prirodi muškaraca je zapravo nežnost. Samo je pitanje: hoće li ih svet pustiti da je pokažu?“
Piše: D.M.
Više tekstova iz broja 83 – jun 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
