Nedavno je (i svakako je dobro što je tako isplivao) onovekovni dokumentarni film „Walowitch & Ross – This Moment“ iz sada već zbilja poodavne 1999. godine. Reč je o dobranom zaboravljenom ostvarenju koje je, eto, sada dobilo novu priliku za odmerenu i poštenu revalorizaciju, a koje nam prilično rečito prikazuje jednu postojanu, živopisnu i vibrantnu višedecenijsku gej/kvir romansu, time nanovo lako izborivši sigurno mesto na sve podužoj listi filmskih „artefakata“ koji su istovremeno dovoljno značajan doprinos proučavanju istorije (ondašnjih) privatnih (gej/kvir) života.
Volovič i Ros su, dakle, višedecenijski, odan i predan gej par, koji, povrh toga, odlikuje i značajna strast ka umetnosti ili barem popularnoj kulturi; Volovič je kompozitor, pojasnimo to tako, mahom kabaretskog profila (na tragu onoga što su u smislu baštine kasnijim pokoljenjima ostavili Porter i Berlin), a Ros je koreograf, a ranije i ključni plesač i partner znamenite Marte Grejem u njenoj širom sveta cenjenoj trupi. Već tu je jasna polazna komplementarnost ovog dvojca, sada (krajem prošlog veka, kada je nastao ovaj dokumentarni film) potcrtana prilično relaksiranim odnosom aktera prema vlastitim javnim i profesionalnim personama. Naravno, ovde u priču može da se uvede ona čuvena anglosaksonska sintagma „power couple“ (parovi koji se barem u profesionalnom, ako ne i u širem smislu snažno i istrajno dopunjuju), što, međutim, ovde nije ključna stavka njihovom odnosa. Naime, dinamika koju pratimo tokom ovog filma znatno prevazilazi okvire priče o nužnoj komplementarnosti, jer Volovič i Ros su jedan drugom tačka oslonca iz koje god te dimenzije njihovog odnosa to posmatrali. To, dakle, prevazilazi, okvir priče o kvir kabareu vremešnijih autora, mada dobar deo minutaže ovog filma zapravo i otpada na njihov svečarski, jubilarni nastup pred očito prijateljima i ostalim bliskim im poklonicima.
Ono po čemu se ovaj film, pak, izdvaja iz sve brojnije ponude filmova o postojanim i „žilavim“ gej romansama u nevreme je toplina koja naprosto izbija sa ekrana kada se prati ova priča. Premda, očito film svog vremena (i dostupnih budžetskih i produkcionih okolnosti, a koje su, da zabune ne bude, u ovom konkretnom slučaju bile sasvim zadovoljavajuće). „Wallowitch & Ross“ je na prvom mestu (i to mu je najvažniji aspekt i domet) oda čovečnosti i nežnosti bez koje taj suštinski zahtevan koncept ne bi ni mogao da postoji. To je jasno već od samog početka filma, gde, mimo posve evidentnog kvir okvira, ustvari prestaje da bude preterano važno da tu pratimo osvrt na jednu dugovečnu gej romansu. Uostalom, i sami Volovič i Ros se dosta relaksirano, pa čak i nehajno odnose prema tom aspektu svog odnosa (i svojih identiteta ukupno uzev), što možda jeste posledica „krštenice“, mada se nameće utisak da će pre biti da to proizilazi iz ličnih žovijalnosti i opuštenog, neretko i samironičnog odnosa prema samom sebi, što je svakako nešto što nam je prekopotrebno u kontekstu ovog našeg silno ciničnog i solipstičnog sada.
Volovič i Ros nas podsećaju da bez autoironije nema ni iole jasnijeg pogleda na vlastite nesnađenosti i čvorišta preko kojih se ne da tako preći, a dodatno razgaljuje onovekovna nežnost koja snažno boji i odnos ove dvojice svakako zanimljivih muškaraca i čitav film. Narečena nežnost kao da se nameće kao još jedna od suštinskih osnova ove filmske priče i stvarnog odnosa koji ona nastoji da gledaocima predoči uz pomoć filmskog jezika i sredstava, uz jasnu svest da osamdesetak minuta svakako nije dovoljno da se pronikne u srž jednog tako složenog i vibrantnog odnosa, koji, pak, implicitno dosta toga govori o erama kroz koje su naši junaci prošli i stigli do tačke u kojoj ih filmska ekipa dočekuje. Naravno, ima tu dosta svečarske sentimentalnosti, pa i saharinskog podtipa, što onda zaziva potrebu za upotreba onog već izraubovanog izraza „krindž“, ima tu i možda i izlišnih pretrčavanja kroz priču (odnos prema majkama, koji možda zahteva detaljniju razradu, te pojašnjenje koja se tiču određenih profesionalnih izbora i zaokreta…), ali ovo je prevashodno film koji (sada već iz svojevrsne, metaforičke) vremenske kapsule, između ostalog, podseća da, ma koliko u biti kao jedinke ljudskog roda i samim tim falična bića slični bili, mi zapravo ipak sami stupamo i tvorimo odnos po sopstvenoj meri, a neki od njih, eto, zavrede i film na tu temu i neosporno pravičan srećan ishod.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 72 – jun 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
