Iako živimo u svetu u kojem homoseksualnost oduvek postoji, i dalje možemo da vidimo grafite poput „Neću dve mame“. Uprkos tome što tuđi životi ne bi trebalo da ih se tiču, takozvani „konzervativni“ (čitaj: homofobični) građani viču i urliču da neće ovo ili ono, kao da se podrazumeva da njima pripada sve, pa i pravo da žive u zajednicama, podižu stambene i druge kredite zajedno sa svojim partnerima/kama, posećuju ih u bolnicama i zatvorima (da, sve ono što ponavljamo kao pokvarena ploča).
Ako otvorite bilo koji rečnik, moći ćete da saznate da biti konzervativan znači „biti protiv promena, posebno iznenadnih“. Takvi stavovi obično odgovaraju onima kojima trenutno stanje ide u prilog, a svakoga ko poželi nešto bolje za sebe i ljude koje voli smatraju neprijateljem. Većina veruje da su konzervativni obično stariji građani i pripadnici desničarskih partija, ali takozvane „tradicionalne vrednosti“ obožavaju i oni kojima one nikako ne idu u prilog – pojedini pripadnici LGBTIQ+ populacije na primer.
Biti konzervativan između ostalog znači i biti na sigurnom, makar prividno. Onaj koji se slaže s čoporom ponekad može da se dočepa poneke kosti, da je oglođe i tako smiri glad. I strah. Svet je često jezivo mesto, pa su neki spremni da zarad sigurnosti žrtvuju svoje identitete. Pored onih koji to čine u (ne)udobnosti ormara, tu su i kvir građani koji su se autovali samo da bi kritikovali druge pripadnike zajednice „zbog nedoličnog ponašanja“. Njihovi argumenti su skoro uvek na staklenim nogama, pa LGBTIQ+ građanke i građane na primer kore što ne poštuju veru i crkvu, potpuno ignorišući početke tog sukoba. Kad ti neko kaže da se „suva grana u oganj baca“, teško da na to možeš da reaguješ srcem punim ljubavi.
Tradicionalni slojevi građanstva su odavno prigrabili sve za sebe, ali porodica, ljubav i pravo na zajedništvo ne pripadaju nikome. Skoro svako ljudsko biće je sposobno da formira veze s drugima, a te spone nisu uslovljene zajedničkim genetskim materijalom, ili seksualnim identitetom. Ni heteroseksualni muževi i žene se među većinom ne smatraju porodicom dok ne potpišu nekakav dokument ili ne prošetaju krune po crkvi. To znači da bi bar oni koji žive u vanbračnim zajednicama trebalo da razumeju kako diskriminacija funkcioniše, ali to najčešće nije slučaj – svi kojima nedostaju drugi kvaliteti smatraju da je konzervativnost nešto što ih naročito ističe, pa su spremni da tu svoju stvar brane i kad je niko ne napada. Čak i kad nisu heteroseksualni.
Konzervativci se često pozivaju na slobodu govora, pa svoje rasističke, mizogine, homofobične, transfobične, islamofobične i druge pokvarene stavove brane tako što tvrde da im je dopušteno da kažu sve što im padne na pamet. Jedna sloboda ipak ne bi smela da ukida drugu. Slučaj Mila Yiannopoulosa je možda najbolji primer za to kako taj mehanizam funkcioniše.
Yiannopoulos se kao trol i mrzitelj svega liberalnog „proslavio“ još u Telegraphu. Kao stručnjak za klikbejt stvari uzdigao se iznad sebe, a brzo je postao prepoznatljiv po tome što je levicu mrzeo više nego što je voleo bilo šta drugo. Što je više vređao druge, to je privlačio veću pažnju. Odskočnu dasku je pronašao u online pokretu Gamergate – pripadnici su tvrdili da se zalažu za etički pristup u delu novinarstva koje pokriva gejming, ali su žene u ovoj industriji najsurovije zlostavljali. Za razliku od starijih konzervativaca Yiannopoulos je razumeo ovakve platforme, pa mu je bilo jasno šta će doneti Reddit i 4chan – novo igralište za tvrde desničare, nove sukobe koji se ne zasnivaju na idejama, već na uvredljivim mimovima. To je dobro koristio, bar neko vreme.
Brzo je postao veliki internet zlikovac, a slava se prelila i u analogni svet. Novinari su ga nazivali „šarmantnim đavolom“, a mnogi su tvrdili da je u samom vrhu liste najgorih ljudi koje su ikada upoznali. Tvrdio je da su liberali, feministkinje i feministi, te građani čija koža nije bela, najveće zlo, i borio se za to da zatucanost i konzervativizam postanu najviši oblik pobune.
Govorio je da „nikada nije voleo sebe, pa je zato postao taj komični lik“, a to mnogo objašnjava. „Smešni“ zlikovac je Yiannopoulosa vremenom potpuno zaposeo, a svoje jezive stavove je često pravdao tvrdnjama da je „psihopata ili sociopata, verovatno i jedno i drugo“. To mu je valjda olakšalo druženje s Donaldom Trumpom – približio mu se 2015. godine i vrlo brzo počeo da ga zove „tatice“ (daddy). To ga je još ojačalo na poziciji „desničarskog heroja, borca protiv levičarskih slabića“.
Svašta je govorio Milo, a granicu je prešao kad je počeo da brani pedofile. Između rečenica koje uteruju jezu u kosti, tu su i one pomalo zabavne: 2021. godine je odlučio da više ne bude gej, pa je tom prilikom rekao da su i „psi prestali da laju na njega kad je postao strejt“. Njegov komični lik je u tom trenutku valjda prevladao, ali ništa u njegovim izjavama nije smešno. Ljudi kao što je Milo ne padaju s neba, niti ih je bog poslao – oni su direktna posledica opresivnih društava, dobra deca građana koje misle da je mržnja isto što i snaga. Onaj koji ne ume da se s tim izbori često počne da mrzi sebe, a ta mržnja se uvek prelije i na druge.
„Zakon jačeg“ je nešto o čemu slušamo od najranijeg detinjstva. Pripremaju nas za tu „snagu“, uz upozorenja da će taj „snažniji“ uvek pobediti i da tu ništa ne možemo. Snagatori obično idu u grupama, čoporima, a budući da su bez sopstvenih ideja, često služe kao marionete za zastrašivanje i maltretiranje građana koji se bore za svoju, ali i tuđu slobodu.
Konzervativna nejač se okuplja u grupe jer strepi, još nam nije jasno od čega. U strahu da ih ne obeleže kao gejeve i lezbejke, mnogi „pristojni“ građani ćute. Poneko upola glasa kaže nešto poput „ma pusti to, što stavljaš sebi metu na čelo“, „ili: nisi ti samo TO (gej, lezbijka, trans osoba…)“. Posebno je tužno kad se među njih umeša neka kvir osoba, konzervativna po sopstvenom izboru.
Erich Fromm je pisao da „može izgledati kontradiktorna tvrdnja da je sadist pokorna osoba, no to ne samo da nije kontradikcija — to je, dinamički govoreći — nužnost. Neka osoba je sadist jer se oseća nemoćnom, neživom i bespomoćnom. Ona taj nedostatak pokušava kompenzovati moći nad drugima, transformisanjem gusenice kakvom se oseća, u boga“. Isto važi i za homofobične konzervativce, čak i kad su gej – iz straha i nemoći se ponekad rađaju najveće gluposti i najstrašniji užasi. Nije Yiannopoulos jedini konzervativni gej muškarac, ima ih svuda (čak i među nama) – vole da su snažni, da „nisu gej“, mrze feminizirane tipove jer vole prave muškarce, govore GLBT i preziru Paradu ponosa. Ljubav nije je problem, ali nedostatak ljubavi prema sebi može da bude.
Piše: Milan Živanović
Više tekstova iz broja 79 – avgust 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
