Onaj koji istražuje ljudska srca poznaje naum Duha, jer Duh po Božijoj volji posreduje za one koji su posvećeni.
Rimljanima 8:27
Krajem septembra 2023. godine pozvan sam da govorim na temu kvir književnosti tokom regionalne konferencije BookTalk koju organizuje Robert Čoban. Tokom tri nedelje od inicijalnog predloga do same realizacije sve je teklo besprekorno. Spomen-zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu izabrana je za mesto na kom ćemo razmeniti stavove, a moja sramota što je nisam posetio ranije ipak nije bila jača od ushićenja koje je bilo sve intenzivnije kako se događaj približavao.
Stigao sam pola sata pre dogovorenog. Dok sam u hodniku čekao ostale kolege, desilo se ono što je kod mene retkost, pogotovo nakon deset godina bavljenja javnim poslom. „Uhvatila“ me je trema. Pošao sam bliže sali kako bih osluškivao prethodni panel u nadi da će me to zainteresovati i primiriti, a onda sam se setio da je u toku pauza za ručak. Valja da i umetnici nešto pojedu. Nemirno sam dodirivao krajeve prstiju, ustajao da napravim krug oko praznog hodnika, odlazio do toaleta da popijem vodu „iz ruke“ jer nam flašice još nisu stigle… A onda sam primetio da je jedna od soba otvorena. Nisam imao nameru da se zadržavam jer nam je stručno vođenje obećano za kasnije. Hteo sam da iskoristim umetnost kako bih „ubio vreme“. Ali, kako to obično biva, umetnost je „oživela“ i „sručila se“ baš na onog koji je makar i na sekund posumnjao u nju. Ima li to ikakve povezanosti sa Bogom?
Među pedesetak slika različitih formata koje su tu bile izložene i preko kojih sam ovlaš prešao, blizinom desnog ugla stajala je slika Svetog Sebastijana. Danas, kada razmišljam o tom trenutku, ni sam nisam siguran kako bih izgledao nekome sa strane. Nemam predstavu o tome da li sam držao usta otvorena, da li su mi oči bile potpuno budne ili polovično sanjive, da li sam pokušao da dodirnem delo kao što mi je prijateljica prepričala da mi se desilo pri pogledu na jednu fresku… Znam samo da sam pred slikom stajao nešto manje od pet minuta, jer je toliko vremena prošlo dok nisam čuo „gde je Stefan Mihajlovski?“.
Izašao sam iz sobe i video svoju ekipu. „Prijavio se da je stigao, uzeo honorar i otišao, tako sam pomislila“, našalila se jedna od govornica. „Nemojte da se udaljavate, ulazimo za nekoliko minuta“, dodala je organizatorka. Za tih „nekoliko minuta“ konačno sam dobio vodu iz flašice. Nasmejao sam se samom sebi kada sam se setio da sam je pio iz ruke, kao što sam voleo da radim u toaletu osnovne škole. „Ma on je zaljubljen, vidi kako se smeje“, dobacila je ista ona govornica koja je „posumnjala“ u moju etičnost. Panel je trajao sat vremena. Govorili smo o raznim uticajima na kvir književnost u Srbiji i okolnim zemljama, nedostatku sluha (većih) izdavačkih kuća za istu, nedovoljnoj popularizaciji čak i među LGBT+ zajednicom…
A onda smo, nakon formalnog dela koji uključuje i neobavezno ćaskanje sa publikom sreli istoričarku umetnosti. „Sprovešću vas da vidite…“, izgovorila je. „Ja sam već bio“, rekao sam, a onda stidljivo nastavio, kao da sam počinio neki prestup: „pred jednom slikom sam ostao zadivljen“. „Da pogađam!“, dočekala me je spremno. „Samo napred“, prihvatio sam njen izazov, ubeđen da me ne zna toliko dobro kako bi procenila koje od više desetina dela mi je privuklo pažnju. „Sveti Sebastijan“, odgovorila je bez imalo sumnje u svoju tvrdnju. Tada je istoričarka umetnosti znala nešto što sam ja otkrio kasnije.
Iz čiste radoznalosti pronašao sam podatak da su Oskar Vajld, Tenesi Vilijams i Jukio Mišima, u određenom delu svojih života imali istu opsesiju – Svetog Sebastijana. Povezanost sa mnom? Sva četvorica smo kvir pisci. Kasnije sam osvestio da je upravo ta slika čest motiv i u kvir kinematografiji. Obećao sam sebi da ću se vratiti u spomen-zbirku iz dva razloga. Prvi je kako bih ponovo video izuzetnu umetnost, a drugi kako bih rekao istoričarki umetnosti da je njen metod zaključivanja „provaljen“. Zapravo, zadatak koji je postavila samoj sebi i nije bio toliko težak, samo je trebalo povezivati stvari, što je njoj, očigledno, odlično polazilo za rukom. U septembru 2024. godine posetio sam kapelu Svetog Sebastijana. Ubacivanjem jednog evra upalio sam pet sveća.
Prvobitno iznenađenje jer na taj način nikada nisam „zapalio sveću“ (uvek sam ga smatrao uzimanjem novca bez jasne koristi) zamenilo je brojanje. Jedna za Svetog Sebastijana, po jedna za Vajlda, Vilijamsa i Mišimu… i jedna za mene. Nasmejao sam se, prekrstio i nastavio obilazak katedrale.
Piše: Stefan Mihajlovski
Više tekstova iz broja 81 – decembar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
