U decembarskom broju Optimist sam se naširoko bavio Goranom Jevtićem i medijskom hajkom koju su protiv njega vodili listovi Blic i Informer. Slučaj je ponovo u žiži javnosti zbog optužnog predloga od 16. juna kojim somborsko Osnovno javno tužilaštvo tereti Jevtića za krivično delo obljube nad nemoćnim licem za koje je zaprećena kazna od dve do deset godina zatvora i krivično delo nedozvoljene polne radnje za koje je predviđena novčana ili kazna do tri godine zatvora. Priča se ponavlja, Goran Jevtić se ponovo satanizuje u medijima i osuđuje pre suđenja plasiranjem selektivnih i neproverenih informacija poput te da je odbio poligraf i pokušao da se nagodi sa tužilaštvom. Sve informacije koje možemo pročitati u medijima izabrane su tako da nedvosmisleno ostavljaju utisak priznanja krivice. Medijskom hajkom se neću ponovo baviti samo ću podvući jednu slučajno primećenu razliku. U decembarskom Optimistu zastupao sam tezu da na udaru medijske hajke nije samo lik Gorana Jevtića, već celokupna gej populacija, odnosno da je cilj medijskog spina podgrevanje stereotipa o gej muškarcima kao predatorima i izjednačavanje homoseksualnosti i pedofilije. Sada primećujem da je Blic oprezniji i da se u člancima provlači i to da “nedozvoljena polna radnja” nije istopolni odnos, te da kada je u pitanju kvalifikacija dela nema razlike po tome da li je žrtva istog ili različitog pola. To mu dođe kao neki napredak u odnosu na prošli put. Ali polako, avgust je tek, očekujem da pravi spin tek predstoji.
Ono što mi poprilično bode oči ovaj put nisu masovni mediji, već članci ili blogovi, koji u pokušaju odbrane Gorana Jevtića, po mom mišljenju, idu predaleko. U prethodnom tekstu na ovu temu i ja sam naveo da mnogi internet komentatori postavljaju pitanje da li je uzrok hajke na Gorana predstava “Gospođa ministarka” i Goranovi opozicioni stavovi. Ovo pitanje sada se sve češće čuje, kao i teza da hajku orkestrira Vučić jer mu se Goran zamerio. Potrebno je bar elementarno znanje medijske pismenosti pa da se zapitamo kako hajku sada ne vodi Informer, nego Blic koji je u istom vlasništvu kao i časopis u kome je Goran davao intervju koji se navodi kao problematičan. Da li je ta predstava zaista toliko istorijski i politički značajna da proizvede hajku na jednog glumca iz predstave orkestriranu od strane državnog vrha? Da li je Goran Jevtić baš toliko relevantna politička figura da bi državni vrh sistemski radio na njegovoj diskreditaciji? Pitao sam se tad, a pitam se i sad – da li je to paranoja i koliko daleko može da ide?
Elem, sve to nije ni toliko značajno koliko su bitne neke druge stvari. Na primer, u jednom tekstu na internetu (ali i u brojim komentarima ispod raznih postova) nalazim na jako problematičnu i zabrinjavajuću stvar – pitanje “šta je dečak od 15 godina radio tamo u 4 ujutru i to još pripit?” Na drugom mestu u komentarima na nekom forumu pronalazim tezu kako je “glumac feminiziran i deluje nekako pasivno, možda je mali bio nezasit?”. Ovo je klasično okrivljivanje žrtve koje je apsolutno identično okrivljavanju žrtve silovanja kada su žene u pitanju, a koji je tako čest u našoj kulturi. Napisati ovako nešto isto je kao napisati “što je obukla mini suknju, sama je tražila”. Oni koji na ovaj način “brane” Gorana Jevtića čine isto što i gore pomenuti mediji – donose presudu bez suđenja. Za njih, mali laže. Šta je sledeće? Kopanje po njegovoj prošlosti da bi se dokazalo da je već bio seksualno aktivan? Nedopustivo. Taj isti dečak je sa svojom porodicom morao privremeno da napusti Sombor zbog otkrivanja identiteta i medijskog pritiska. Ma kakav bio ishod ovog suđenja, dečak je sigurno nečija žrtva. Ako ne žrtva glumca, onda svakako medija i celokupnog krvoločnog društva. I njega je takođe potrebno zaštititi, a ne valjati po blatu.
Na jednom mestu takođe nalazim stav da ukoliko je do krivičnog dela došlo Goran treba da odgovara, ali PODJEDNAKO VELIKU ODGOVORNOST snose i roditelji. Dalje se to objašnjava time kako su roditelji zbog obaveza i teškog života zapustili svoju osnovnu ulogu i kako nam se devojčice ugledaju na estradu i polaze putem “kurvanja”, a dečaci na “žestoke momke”. Šta nam ova teza govori, osim prenaglašavanja uticaja medija u socijalizaciji dece i vrlo plitkog i kultur-fašističkog objašnjavanja složenih društvenih fenomena? Kaže: ako se ne okrivljava žrtva, okrivljava se neko “sa strane žrtve”. Posledično to dovodi do toga da čak i kad krivično delo postoji njegova monstruoznost se umanjuje tezom kako bi eto to moglo da se spreči da su roditelji lepo socijalizovali svoje dete. Nije žrtva ta koja je loše socijalizovana, već nasilnik! Kako bi feministkinje rekle “Ne govorite mi šta da obučem, govorite njima da ne siluju!“. I oko ovoga nema dvojbe, žrtva NIKADA nije kriva. Način odevanja, promili u krvi, “sumnjiva prošlost”, doba dana, lokacija na kojoj se “slučaj” odigrao ili bilo koji drugi sličan faktor nikada ne mogu biti olakšavajuća okolnost.
Kao što prošli put nisam stao na stranu Gorana Jevtića, to neću uraditi ni sada. Ostajem pri istoj tezi – senzacionalizam prodaje tiraže, a ova priča može biti medijska bomba kada se podgreju stereotipi kritično homofobnog društva. Treba se oštro suprotstaviti medijskom spinu, ali ne da bi se branio jedan čovek, već da bi se branila čitava populacija koja se sa njim poistovećuje, a tom jednom čoveku treba osigurati svim aktima ove države predviđenu mogućnost da bude nevin dok se ne dokaže da je kriv. U tome moramo biti nepristrasni. Ali to isto znači da treba istu mogućnost dati i drugoj strani bez bilo kakvih implicitnih insinuacija. Ako će bilo ko braniti uvaženog glumca ili gej populaciju tako što će satanizovati dečaka I njegove roditelje – bolje neka samo ćuti. Biće od veće koristi.
piše: Nemanja Marinović