Načelno, prva među formalnim preporukama za prošlogodišnji turski film „Spavaonica“ (Dormitory / Yurt) ticala bi se puke faktografije – film je svetsku premijeru imao u zvaničnom programu i dalje prestižnog Venecijanskog filmskog festivala. Isto važi i za drugu stavku – reč je o savremenom turskom filmu jasnih arthaus stremljenja. Na sreću, to nije sve. A srećom, priča o dometima ovog filma ne iscrpljuje se ni u tematsko-motivskoj ravni, odnosno, u aspektu zapleta. Spavaonica je po toj osnovi jednostavno ustrojeno filmsko ostvarenje u čijoj žiži je motiv žudnje za slobodom, a ulog je u značajnoj meri podignut jer priču sagledavamo očima i sa pozicija mlađarca u nežnim i formativnim godinama, kada, kanda, i svi mi ostali po prvi put postajemo svesni takvih poriva damara.
Da bismo pojasnili, a da bismo na ekonomičan način predočili još jednu važnu dimenziju priče „Spavaonice“ (onu društveno-angažovani, a zapravo, što je daleko važnije, humanu i humanističku), poslužimo se jednim od dostupnih sinopsisa filma kome je i posvećen ovaj u prilično izraženoj meri pohvalan prikaz. Dakle, priča ove „Spavaonice“ može da bude pojašnjena i sledećim redovim i rečenicama: Dvanaestogodišnji Ahmet je skrhan kada ga njegov tek od skora religiozni otac šalje u islamsku spavaonicu, takozvanu jurtu, kako bi taj dečak tamo naučio muslimanske vrednosti. Nedavno preobraćen, njegov otac to vidi kao ispravan put za svog sina i priliku za samoiskupljenje. Za Ahmeta je to noćna mora. Godine 1997. politička polarizacija u Turskoj stvara napetu atmosferu, sa sve prisutnijim tenzijama između verskih i sekularnih Turaka. Pobožni muslimani su progonjeni, a vojnici redovno upadaju u verske spavaonice, „jurte“. Ahmet se zaista trudi da bude „savršen sin“, ali to nimalo nije lako. Ima problema da se uklopi sa grubom decom u Jurti, i oseća se izolovano u svojoj dnevnoj sekularnoj školi, gde krije svoj novi dom od svojih drugova iz razreda. Jedina uteha mu je novi prijatelj Hakan, klinac koji je pametan po aršinima ulice i zna koji zna kako da živi po sistemu Spavaonice. Njih dvojica snevaju zajednički san – da odrastu i da sami donose odluke. Njihovo prijateljstvo ohrabruje Ahmeta, koji postaje meta gneva Jakupa Hodže, upravnika doma. Hodža se ljuti na Ahmetovo porodično bogatstvo i veruje da je njegov otac kupio put do milosti verskih vođa. Njegovo okrutno postupanje prema Ahmetu eskalira sve dok Ahmetov otac nije primoran da preduzme akciju…
„Spavaonica“, kažu, u neku ruku i u nekoj meri autobiografski film scenariste i reditelja, Nehira Tune, je film nežne mudrosti, iskrene kontemplacije, fino artikulisanih emocija i znalački izbalansiranog stila, a sve to biva još očiglednije jer dosta brzo postaje jasno da ovaj film pred gledaoce (nadajmo se, strpljive, dovoljno upućene i dobronamerne, i što je manje moguće cinične) stiže sa svesno svedenom naracijom, što je, kako izgleda i u svetskim okvirima stvari i dalje dominanto stoje, preduslov kako bi filmski stvaraoci (dabome, oni udarni među njima) mogli da se, pošavši od takvog temelja i takvih ambicija, usredsrede na prilično sklizak i sveukupno nezgodan cilj – stvaranje filma stanja, i to onog zbilja uzbudljivo, nesporno korenskog i prevratničkog, a onda, u krajnjem zbiru, i filmičnog, odnosno, vrednog filmskog izraza, i to u dugometražnom vidu. Za svaku pohvalu je Nehir Tuna na vreme uspeo da razluči važno i po film i njegovu priču (a i idejnu potku) blagotvorno od efemernog, a možda i potpuno izlišnog. Već to je nekakva sugestija da će u doglednom vremenu uz njegovo ime sasvim zasluženo moći da ide ona svakako laskava odrednica ’autor’ (zapravo – ’Autor’).
Prizori identitetskih muka kroz koje prolazi ključni junak „Spavaonice“, poslušan ali u biti i buntovni Ahmet, su sasvim uverljivi, dok segmenti života (i sve učestalijih i burnih vidova svojevrsne torture) u „Spavaonici“ su možda i posve očekivano turobni, dok je sveukupna društvena slika koju nam ovaj film predočava jasna i rečita, iako su tu radi u neku ruku i već sada dovoljno dalekoj prošlosti (priča se zbiva 1997. godine i u sociološkom smislu tiče se krupnih društvenih prevrata i tenzija krajem turskog veka za nama). U tom domenu ovom filmu se nema šta zameriti, a nužno je pohvaliti i istaći i suptilnost sa kojom scenarista-reditelj pristupa i balansira ideološkom građom i suštinom filmu, koja je lako mogla da odvede i u zamku liberalnog bigotizma. Ahmetove žudnje su lako razumljive i nošene su i dimenzijom univerzalnosti, jer teško da nema iole emotivno, umno i drugačije zrelijeg gledaoce koji se barem jednom nije našao na tom nepogrešivom klizavom i glibavom terenu kada blefiramo i improvizujemo iz dana u dan, praktično iz sata u sat, a sve u želji da nekome budemo dobri i vredni pohvale i bliskosti.
E, sad, šta je to što ovaj film, diskretan i elegantan u svakom delu i deliću svog idejnog i tematskog tkanja? Jednostavno, ovo filmsko delo se, između ostalog, preporučuje i na konto brojnih primera promišljene i inteligentne finese sa kojom prikazuje latentnu homoerotičnost koja naprosto iz scene u scenu tinja između dva vršnjaka, inače, prilično oprečnih svetonazora u tim prevratničkim godinama. Prikaz tananosti te krajnje smislene i upečatljive ’bromanse’ koja bi lako uskoro mogla da se izrodi i u nešto više, definitivno je jedan od udarnih istinskih podviga ovog, ukupno uzev, vrlo dobrog filma, i to je do te mere izraženo da čini da se „Spavaonici“ onda lako mogu oprostiti i neke formalnije mane, na primer, kupovina filma po sredini, gde je lako moglo da dođe do sasvim rezonskog štrihovanja snimljenog.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 79 – avgust 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
