Dečko je bio prvi gej magazin u Srbiji koji je izlazio svakog meseca od 2001. do 2004. godine. Arhivu brojeva možete čitati na www.gej.rs/decko

Kada se pokrene gej magazin u zemlji gde je to potpuna novost, susrećete se sa stvarima poput problema u pronalaženja novinara, dizajnera, štamparije koja nema strah da to odštampa i da ne traži suludo visoku cenu, međunarodne firme koje u svetskim gej časopisima plaćaju dve strane reklame, a prilikom razgovora sa vama se plaše prihvatiti čak besplatnu reklamu.
Bilo je normalno za očekivati da će problema i poteškoća biti na svakom koraku, donekle se računalo čak i na strah same populacije koja se u to vreme često krila od same sebe. Magazin je vrlo svesno imao podnaslov „strejt frendli“. S jedne strane zbog domaćih medija koji su o LGBT temama pisali tako što su preuzimali donekle morbidne priče iz sveta i uvek stavljali slike transvestita, pa nam je bilo važno da im ponudimo „temu za krađu“ kako bi videli veliki broj tema, ideja, uglova koji su vezani za tu tematiku. S druge strane zbog onih koji nas okružuju a čije stavove želimo da menjamo, jer ako se borite protiv homofobije, menjate ugao gledanja onih koji vas ne vole ili se plaše zbog neznanja. Za LGBT populaciju u to vreme je bilo novo i zanimljivo saznati da među američkim Indijancima vrač je imao pravo da se oblači bilo u mušku, bilo u žensku odeću, da čitaju o zemljama, ljudima koji se ne moraju kriti, shvatiti da je svuda bilo teško dok par ljudi nije odlučilo da se pokrene u cilju promena na bolje.
Srećom, imao sam puno poznanika iz sveta medija, te je postojala „kolegijalna podrška“, što je značilo praktično nepostojanje eksplicitno negativnih članaka o magazinu, već iskrena i dobronamerna znatiželja. Kada nešto počinješ od potpune nule, ne možeš krenuti od stila sadašnjih časopisa u Francuskoj, Engleskoj, Americi, već počinješ sa tačke gde su oni bili pre 15-20 godina, te se pojavi dilema da li staviti neke pomalo populističke članke umesto eseja koji su razumljivi samo od strane jako malog broja ljudi – onih koji već imaju pozitivno mišljenje, i deklarativno i eksplicitno podržavaju jednakost. Balans je bilo teško naći, pogotovo što nije postojao raniji ili sličan primer u celom regionu, jedini list koji je donekle geografski bio blizak je list „Mašok“ iz Mađarske, koji je više imao formu i stil samizdata sa previše ličnih komentara i mišljenja, bez targetiranja šire javnosti.
Znalo je biti naporno kada se u nekim slučajevima moralo misliti o tome da li neki članak mogu pogrešno protumačiti, ili nešto izvući iz konteksta da bi dokazali nešto suprotno nameri samog autora. Projekat je od strane donatora bio u primarnoj kategoriji „mediji“, a sekundarno „ljudska prava“, što je značilo da se moralo voditi računa o čitanosti, prodaji, reklamama, samoodrživosti časopisa od prodaje i reklamnog prostora – bili smo svesni toga da je to skoro nemoguće.
Sećam se da smo bili među prvima na svetu koji su napravili intervju sa gej grupom britanskih policajaca – par godina kasnije ih je policija zvanično priznala kao jedna od manjinskih grupa unutar sistema, prvi intervju za gej magazin grupe Tatu, stranih fotografa koju su nam „za lepe oči“ ponudili fotografije, pomoći stranih gej magazina koji su takođe bez nadoknade odobrili korišćenje njihovih slika. Bilo je nekoliko odličnih članaka koje smo dobili od osoba sa pseudonimom, te je postojao rizik da nismo bili sasvim sigurni ko je pravi autor tog dela. Jedan od najlepših članaka o gej prajdu pod naslovom „Sveta Tetka“ smo dobili iz Hrvatske, ali nikad nismo mogli da se zahvalimo autoru, niti da mu platimo honorar.
Kad smo već kod honorara, projekat je bio izuzetno niskobudžetan, obzirom da štampa nije jeftina za tiraže od par hiljada primeraka, tada flat paket interneta nije postojao pa je račun nekad bio i sto evra mesečno, tako da bez entuzijazma i dobre volje mnogih nepoznatih (retko ko je pristao da se potpiše pravim imenom i prezimenom), bez onih koji su nam pomagali na drugarskoj osnovi, takav eksperiment ne bi mogao trajati ni toliko koliko je uspeo da preživi. Svaki broj je bio težak, pogotovo prva godina rada, gde se morao praviti balans između entuzijazma i profesionalnosti – sama činjenica da je neko gej ili lezbijka, nije značilo automatski napisati dobar članak koji će i čitaocima biti zanimljiv.
Imali smo suludu sreću da nas je jedna fondacija iz Švedske stavila u svoj projekat razvoja medija na ex-YU prostorima, pa smo uz pomoć toga imali odličan server, mogućnost da budemo među prvima koji koriste program za online časopise, da imamo mogućnost kupovine pretplate sa kreditnom karticom, dodatne obuke za profesionalne medije, od pravljenja budžeta do „strategije tri klika“.
Iz ove perspektive mislim da je pominjati neke minorne probleme, koji su možda tada bili veliki i teški za prevazilaženje, bespotrebni za pominjanje.
A zašto nam je sve to trebalo, i šta je bio krajnji cilj svega toga? Najbolje da prepevam jedan konkretan slučaj u Češkoj Republici koji se meni lično jako dopao i koji dokazuje da su i sulude ideje moguće.
U Beogradu to bi izgledalo na sledeći način: zamislite krcatu beogradsku arenu na koncertu popularnog pop-rok benda koji među najvećim hitovima ima pesmu „Globalno zagrevanje“, čiji je refren „Ja sam gej, ja sam gej, ja sam topli brat“. Pri tom publika urlajući peva refren i svi skaču od sreće. Koncert nije pederska manifestacija, već običan koncert popularne grupe. Usred pesme, pevač grupe poziva gradonačelnika na scenu kako bi zvanično venčao jedan gej par, publika im navija, oni se poljube na sceni i pesma ide dalje. Osim te dvojice koji su pred hiljadama registrovali svoj partnerski odnos ima svega nekoliko gejeva i lezbejki. Priča možda deluje suludo, ili potpuno nezamislivo u Istočnoj Evropi, ali pogledajte video gde česka grupa „Nightwork“ upravo to radi na svom koncertu u Pragu, pevajući pesmu „Globalni oteplovani“.
To je upravo bio cilj pokretanja magazina, podizanja svesti i svih onih stvari o kojima je cela ekipa i oni koji su je podržali neprestano ponavljali kao svoju mantru. Mržnju je najlakše promovisati, jer se ljudi lakše zalepe na to, ali tako pozitivna stvar sigurno će biti moguća i u Beogradu jednog dana i to ne u tako dalekoj budućnosti. Jedino treba svi kojima smeta nedostatak tolerancije da umesto virtualnog i anonimnog kukanja mrdnu svoju guzicu i učine nešto konkretno. Toliko je to sve prosto i jednostavno.
Piše: Atila Kovač

Related Posts