Mili moji,
U poslednje vreme obuzeta sam novom pasijom – sakupljanjem neobičnih i retkih enciklopedija te naprosto zaboravljam da odgovorim na pisma silnih udvarača, prijatelja i familije. Većinu vremena provodim u vrtu sa svim tim knjižurinama, neprestano konzumirajući litre najfinijeg Dardžilinga i upijajući poslednje jesenje sunčeve zrake.
Promena godišnjih doba ima neverovatan uticaj na moju malenkost. Posebno me ta prokleta jesen čini nekako nepredvidivom, katkad razdražljivom ali i histeričnom. Probudi u meni neka sećanja koja nisam ni znala da postoje, što me natera na razmišljanje da li postajem senilna ili jednostavno potiskujem neke situacije. Istovremeno, u pitanju je sezona premijera u pariskoj operi, flambojantnih balova, prijema i ekskluzivnih modnih revija, a i obeležava se jedan od, za mene, najčarobnijih praznika Noć veštica.
S tim u vezi, baš prošle godine negde u ovom periodu odlučila sam da posetim moju daleku tetku vojvotkinju od Kenta. Oduvek je bila neizmerno drčna, nervozna i arogantna, ali poseduje trunku blagosti i fantastičan smisao za humor te ipak gajim neke simpatije prema njoj. S obzirom na to da je sajentološkinja, svake godine za Noć veštica organizuje veliku čajanku u njenoj vili u malom seocetu istočno od Kenterberija. Jako sam se obradovala čitavom spektru prazničnih radosti, međutim, ceo događaj ostao je u senci jedne krajnje neobične i misteriozne situacije.
Magloviti suton je postepeno razotkrivao opijenost prisutnih zvanica začudnom atmosferom – vile, veštice, vampiri i ostala natprirodna bića vodila su blazirane razgovore o modi, umetnosti i ezoteriji dok je centralna prostorija odisala pomešanim mirisima čajeva, limuna i karanfilića. Bledunjava vojvotkinja je sa strahovitom nezainteresovanošću upoznavala goste međusobno te im usporenim pokretima, sa lepezom u ruci, usporenim pokretom ruke sa lepezom pokazivala portrete svojih predaka. Atmosfera je bila pomalo smešna, ali učmala, sve dok na čajanku nije pristigla jedna omanja grupa zombija. Evidentno opijeni nekom vrstom alkohola insistirali su na tome da čitavo veče promeni kurs. Sa sobom su doneli par instrumenata i počeli da sviraju genijalnu muziku a kako sam luda za zombijima, pa i vukodlacima, odlučila sam da im se pridružim kako ne bih uginula od dosade.
Iako nikada nisam bila neka pevačica, promuklim glasom sam napevavala neke šansone i flertovala sa jednim naočitim zombijem, i taman kada sam se potpuno ekstatično predala zabavi, začuo se snažan ženski vrisak. Logično, u svetlu Noći veštica niko tome nije pridavao značaja – svi smo mislili da je neka operska diva zapevala Karmen ili je, pak, neki mladi glumac šarlatan imitirao Imu Sumak.
U nekoliko sekundi svi su se pomahnitalo našli u biblioteci gde je nepomično ležao trup vojvotkinjinog dugogodišnjeg tajnog ljubavnika. Pedesetogodišnji Italijan inače je bio kopile svinjara i neke trećerazredne primabalerine, milione je zaradio patentirajući, zamislite, multifunkcionalnu ljuštilicu za krompir, bio je stalno zalizan, strašno je zamuckivao i nosio je jezivu garderobu. Ako mene pitate, i nije neka šteta. Pride se pričalo i da je bio homoseksualac što je potkovano činjenicom da su ga po lukama Monpeljea često sretali neki moji prijatelji, inače izuzetno fina mlada gospoda.
Panika i strah preplavili su vilu. Ceo prizor postaje tragikomičan dok gosti maskirani u nakaze noći usplahireno nižu pretpostavke njegove moguće smrti. Kako nisam podnosila žalopojke ucveljenih žena, pohitala sam da telefoniram policiji. Na putu do glavnog hola srela sam znatiželjnu staricu ozarenog lica, pedantne frizure, uglađenu sa niskom bisera oko vrata. Ona mi se obratila ljupkim glasom i rekla Draga moja, na dnu šolje čaja često možeš naći istinu!. Pomislila sam Šta li trabunja ova luda starica? i nastavila dalje.
Sat vremena kasnije došla je policija i saopštila vojvotkinji da je ovaj italijanski probisvet umro usled trovanja arsenikom. Gorda i nesalomiva, ona je to prihvatila sa velikom skepsom i odlučila da se istraga nastavi dalje dok se ne otkrije ubica. Tek nedelju dana kasnije setila sam se susreta sa čudnom staricom u hodniku. Kako sam bila u pripita od čaja (sa dosta ruma), potpuno sam smetnula sa uma da ona jedina nije bila kostimirana i ne sećam se da sam je videla pre no što se ubistvo dogodilo. Odlučila sam da to ispričam vojvotkinji koja mi je, stojeći kraj velikog prozora duboko zagledana u vrt, saopštila da je sama osećala da će se to dogoditi i da ženu koju sam videla ne postoji.
Sa dramatičnom pauzom, objasnila mi je da je u pitanju halucinacija, priviđenje usled stresa. Moram priznati da mi se u raznim stanjima duhovi često priviđaju, ali, iskrena da budem, nikada nisu bili toliko stvarni! Potpuno zbunjena zahtevala sam odgovore kojih nije bilo. Ubica nikada nije otkriven, a kako sam bila znatiželjna došla sam do podatka da je u toj vili do svoje smrti živela spisateljica Agata Kristi. Iako sam kao mlada gutala njene knjige, nikada nisam znala kako je ona izgledala te nisam bila lenja da pronađem neku fotografiju nje. Naprosto sam bila zaprepašćena – žena koju sam srela bila ja Kristi.
Vojvotkinja mi očigledno nije sve priznala do kraja, umrla je pola godine nakon te fatalne Noći veštica. Svoju tajnu odnela je sa sobom u grob, a meni je ostavila svega par dijamantskih ogrlica i jedno srebrno ogledalo (što me svakako nije podmirilo) verovatno da bi me ućutkala jer je osećala da sam uverena u to da je ona ubica.
Nakon tog saznanja dosta sam vremena razmišljala o tome zašto se starica baš meni obratila i uputila me na razrešenje misterije ubistva poganog Italijana. Shvatila sam da čak i duhovi prepoznaju moj senzibilitet, visprenost, inteligenciju i, naravno, stil. Osetila sam se posebnom ali i tužnom što sam bila lenja i ne preterano mudra da iskoristim takav dar.
No od tad duhove slušam vrlo pažljivo, ponekad se baš isćaskam sa njima a za maske više na marim jer imam pametnija posla! Sigurna sam da vam je ova anegdota bila užasno zanimljiva, ali tu nije kraj – samo pratite moje pisanje, a ja sam tu, uvek sa vama, čak i kada mislite da nisam! Šaljem vam nakazne bundeve, šišmiše i bočice arsenika!
Piše: Markiza de Sada
