Svuda u svetu, LGBT osobe se i dalje suočavaju sa predrasudama. Negde manje, negde više, ali činjenica je da i u sadašnjosti postoje ljudi koji o nama imaju negativno mišljenje. Uvrede, osude, pretnje, pa i fizički nasrtaji, nešto su na šta je nažalost svako od nas ko je autovan morao da se navikne i barem jednom je doživeo nešto od navedenog.
Oduvek sam imao teoriju da netrpeljivost prema nama dolazi najpre iz neznanja. A neznanje rađa strah. A strah rađa potrebu da se od nepoznatog odbrani. A kažu da je napad najbolja odbrana.
Iako ni predrasude ni homofobija ne mogu da se pripišu jednom polu, nekako smo navikli da će na nas pre negativno reagovati muškarci, nego žene. To je bilo i moje lično iskustvo, da su skoro pa sve žene s kojima sam dolazio u susret tokom života bile poprilično otvorene za upoznavanje i druženje sa mnom i u taj odnos su ulazile bez predrasuda.
Ne mogu da kažem da nije bilo i takvih muškaraca (pod tim ne mislim na gej muškarce, jer se donekle podrazumeva da su oni otvoreni za različitosti i nemaju predrasuda) – dakle, pričamo o heteroseksualnim, „tradicionalnim“, „patrijarhalno vaspitanim“ muškarcima, ali su u odnosu na žene bili u manjini. Zapravo, skoro svaki ovakav muškarac s kojim sam ostvario neki kontakt je bio ili prijatelj, ili momak neke od mojih prijateljica, pa je zapravo vrlo moguće da je samo zbog toga uopšte i bio otvoren da mi da šansu da me bolje upozna i da razbije svoje predrasude.
Međutim, kroz ovaj tekst ću se baviti predrasudama sa naše – ili bolje rečeno – moje strane. Nekako sam navikao da, čim se nađem na mestu koje nije samo po sebi LGBT friendly, budem spreman da ću od većine muškaraca doživeti poglede, komentare, potencijalno i direktne uvrede.
U aprilu sam nastupao na jednoj fetiš žurci. Ono što je zanimljivo za ovu žurku jeste da su i organizatori i većinski broj gostiju – Rusi. Iako Rusija (zbog Putina i njegovih zakona) ne deluje kao preterano tolerantna zemlja kada su različitosti u pitanju, ljudi koji su došli ovde i s kojima sam ja stupio u kontakt to itekako demantuju. Njihova prethodna žurka na kojoj sam bio mi je to potvrdila i pokazala da je njihova zajednica ovde itekako otvorena i prihvata sve moguće vrste različitosti, ali ne na silu ili zbog političke korektnosti, već onako iskreno.
Poslednja žurka je održana u klubu koji su iznajmili u te svrhe. Vlasnik je Srbin, koji je očigledno bio dovoljno otvoren da pruži šansu (iako nije deo tog sveta i o istom nije imao pojma da postoji uopšte u Srbiji), ali je, verovatno vođen iskustvom prethodnih žurki koje se tu organizuju, doveo 4-5 momaka kao obezbeđenje (baš ono što prvo zamislite kad čujete obezbeđenje – ćelavi, nabildovani, istetovirani momci).
Kada sam stigao u klub i ugledao ih poređane kako sede za šankom, moram da priznam da sam imao predrasude prema njima – u smislu da će oni imati predrasude prema meni. Iako sam znao da neće biti većih problema zbog mesta na kom se nalazimo, bio sam ubeđen da će njihovi pogledi ili komentari koje čujem u prolazu uticati na moje raspoloženje tokom večeri.
U jednom trenutku sam prišao za šank da poručim piće. Pošto su gosti većinom Rusi, prijatno su se iznenadili kada su čuli da pričam srpski (reakcija je bila „A ti si naš“). Odmah su se oslobodili da me pitaju šta će se tu večeras dešavati, kako će izgledati moj nastup, kada počinje i tome slično. Na osnovu onoga što sam im spomenuo o mom nastupu, reakcija je bila „To moramo da gledamo“.
I stvarno je tako bilo. Pred moj nastup, načičkali su se strani i delovali su uzbuđeno kao kad dete vodiš u zabavni park. Tokom nastupa sam s vremena na vreme uspevao da ih uhvatim perifernim vidom i shvatio da pomno prate svaki korak.
Nakon što se nastup završio, sedeo sam s nekim društvom, pričali smo, sabirali utiske. Oni su i dalje bili za šankom, ali se videlo da su zainteresovani za interakciju sa mnom. Bili su jako pristojni i sačekali momenat da ostanem sam, a onda su prišli.
Osećao sam se kao da držim predavanje. Imali su toliko raznih pitanja – vezanih za moj rodni identitet, seksualnu orijentaciju, uloge u odnosima sa muškarcima, uloge u odnosima u BDSM svetu… Pitanja su se samo nizala, jedno za drugim, i bilo je očigledno da je to tema o kojoj nemaju pojma, ali su imali veliku želju da nešto saznaju.
Tokom celog razgovora, trudili su se da ne pređu granice pristojnosti i pre skoro svakog postavljenog pitanja su izgovarali rečenice poput „Ne bih da te uvredim, samo me zanima…“, „Da li smem to da te pitam?“, „Ako pitanje nije u redu, ne moraš da odgovoriš“, „Izvini unapred ako kažem nešto pogrešno, nemam lošu nameru, samo ne znam“. Dakle, trudili su se da se osećam poštovano kao sagovornik, od koga su želeli da saznaju nešto više o svetu s kojim do tada nisu imali tako direktnog dodira.
Najviše ih je interesovalo kada mi otkrijemo svoju seksualnost, kako je prihvatimo, kako je prihvata okolina, kako se nosimo sa njom i tome slično. Zanimljiva su im bila i ta objašnjenja vezana za razliku između rodnog identiteta i seksualne orijentacije. Dok sam im to objašnjavao, pogledao sam u jednog od njih i pitao ga „Je l’ ti sad jasno?“, na šta je on odgovorio „Pa kad mi tako prosto objasniš, sad jeste.“
I tu zapravo shvatim da sam ja to veče razbio jednu svoju predrasudu. A to je da su svi strejt muškarci homofobne sirovine koje nemaju kapacitet da razumeju i prihvate različitost. Čak njih petorica me je demantovalo to veče, koji ništa nisu morali da prihvate, jer u startu nisu ni imali ništa protiv, samo su želeli da saznaju više o nečemu što im je potpuno nepoznato, a osetili su da sa mnom mogu da budu dovoljno slobodni da pitaju ono što ih zanima.
Kada sam želeo da krenem kući, svaki od njih se sa mnom pozdravio i izgrlio, a vlasnik mi je rekao „Kad god budeš u prolazu i imaš vremena, svrati slobodno na piće.“
Ono što je možda još vrednije od razgovora koji sam imao s njima te večeri je to što će oni potencijalno to što su saznali nekad u nekom razgovoru preneti dalje. I kada se nađu negde gde će neko biti protiv LGBT zajednice, skoro sam siguran da će iskoristiti barem nešto od onoga što su naučili iz razgovora sa mnom kao način da nekim „zatvorenim“ ljudima makar malo prošire vidike.
Piše: Filip Obradović
Više tekstova iz broja 83 – jun 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
