Šta je nama (danas) disko? Šta je onomad bio? I kako to da se taj prokazani muzički žanr (a, kanda, su svi upoznati sa onim čuvenim, gnevnim događajem spaljivanja nosača zvuka sa disko-muzikom na onom stadionu u SAD) pokazao ne samo začudno žilavim, nego i uticajnim čak i sada, pola veka docnije? Na ova, slična i još neka pitanja pokušavaju da odgovore dva friška dokumentarca nastala na onoj finoj razmeđi popularne muzike i filma, dakle, možda i u samom središtu najkomunikativnijeg aspekta biti popularne kulture koja, evo, nadilazi vekove, trenutne mode i navade, društvena uslovljavanja i prevratnička gibanja na širem „frontu“. Reč je o dokumentarcima (zapravo, o rokumentarcima, ali disko podsorte) Studio One Forever i Disco’s Revenge, u oba slučaja konvencionalnim reportažnim ostvarenjima sprovedenim u delo u vidu dinamične i arhivskom video-građom obilato ukrašene i osnažene hiperverbalizovane pričaonice a sa, naravno, nadahnutim, glagoljivim i upućenim sagovornicima-učesnicima.
Studio One Forever (u kontekstu tog dvojca) ima naglašeno užu žižu – u fokusu mu je priča o prvom i očito nikad prežaljenom gej disko-klubu u Kaliforniji, i to isprva u nevreme, kada su i dalje bile duboko ukorenjene predrasude i bigotizmi što okolo bacaju teške i pogubne senke. U tom smislu, nema ama baš ničega iznenađujućeg – ovo je pregledan i informacijama, svedočenjima i opravdanim i smislenim digresijama bogat film, koji nam saopštava dosta toga o temi koju su autori ciljano izvoleli da naglase, a čiji je širi kontekst, dabome, upravo disko ludilo sedamdesetih. Sasvim očekivano, kreće se od šire slike, pojašnjava se sama evolucija disko-zvuka, potom se vizir svesno sužava na procvat gej supkulture na marginama Holivuda, da bi se brzo i sigurnim pripovednim korakom i fino održavanim i gradiranim ritmom stiglo do srži ove dokumentarističke priče – a to je istorijat pomenutog kluba Studio One. Dobra stvar, a posebno značajna po pitanju recepcije ovog dokumentarističkog rada je impresija da su ključni autori u potpunosti uspeli da, između ostalog, istaknu i taj varljivi trenutak u kome se supkultura katapultira u glavni tok, odnosno, takozvani – mejnstrim, a to je, je l’ da, u dobroj meri onda i priča o promenama kroz koje je u tim i svim potonjim godinama i decenijama prošao gej-pokret, što je upadljivo širi društveni fenomen, svakako vredan ovakvih brzopoteznih socioloških, pa u izvesnom i vidu antropoloških analiza poput ovog filma sročenog sa jasnom ciljnom publikom, ali i sa širim prikazivačkim ambicijama na muku autora, producenata i finansijera mu.
U tom pogledu, ni ovom se premda srednjački ustrojenom dokumentarnom filmu nema ništa iole zahtevnije zameriti, tim pre ako se iz vida ne izgubi očekivani nostalgični i povremeno tugaljivi, pa i metiljavi ton koji prati svedočenja nekih od tu okupljenih, preživelih aktera te priče. Žal za mladošću (i onom što ju je ispunilo, odredilo i učinilo vrednom življenja, a onda i dugog nezaborava) je kategorija koja je univerzalno pojmljiva i koja se lako može prepoznati i prihvatiti kao datost koja neizostavno pratio priče poput ove, posebno ako na drugoj strani unutar istog okvira dobijamo i nešto konsekventnije i nesvakidašnjije. Kada je konkretno reč o ovom filmu neka to bude implicitno dat prikaz gotovo pa kastinske društvene hijerarhije koju je Studio One nakon tih otpadničkih prvih koraka na margini društva koje bi radije da ćuti o tom svom delu i zabatu do elitizma koji je stigao naletom holivudskih zvezda i zvezdica i satelita im, kada je društvena isključivost umela da prikaže i svoju znatno ružniju i porazniju stranu, odnosno, metaforično lice.
Disco’s Revenge, drugi deo ovog blizanačkog para, ima širi pripovedni okvir i tiče se evolucije i devolucije diska kao pomame, koja je, poput svake gorljive i euforične mode imala svoj prirodan početak, razvoj/rast i kraj, s tim da, što je, uostalom, sugerisano i u samom naslovu ovog filma, disko svako malo izranja na površinu pokazavši i dokazavši se i kao nasušna potreba mnogih koji vole da plešu/đuskaju, na taj način dajući oduška svom hedonizmu, koji, nalik tihoj buri, samo čeka pogodan trenutak da nanovo izbori dominaciju nad nečijim poimanjem života i egzistencije na svakodnevnom nivou uopšte uzev. Ne iznenađuje što ova dva filma imaju podosta dodirnih tačaka i zajedničkih sadržatelja, poput segmenata o prvobitnoj smrti diska i prvoj pandemiji AIDS-a, kada je postradao i dobar deo autora i izvođača, ali i drugih, jednako važnih ili, pak, nedvojbeno efemernijih delatnika u, nazovimo je i tako, disko-industriji, jer je ona u nekom obliku i nekom opsegu to zbilja i bilo –što je u oba filma potcrtano podsećanjem na isti argument, a to je činjenica da su u jednom trenutku gotovo svi, pa i vremešni i zastareli izvođači snimili i u svoje repertoare uvrstili barem par pesama i disko-profila. Nasuprot filmu Studio 1 zauvek, ostvarenje Osveta diska prirodno naglasak stavlja na priču o samoj muzici, i upravo to je dimenzija u kojoj ovaj film iznalazi i onda i učvršćuje svoj pun i uverljiv razlog postojanja – jednostavno, koncizno, ekonomično i precizno se prikazuje evolucija disko-zvuka, od prapočetaka sa plesnom latino-muzikom u korenu pa sve do analize kanonskog diska koji je u ključnim danima čak i planetarne dominacije stizao iz „radionica“ iz viših kreativnih i produkcionih liga. U tom pogledu, najdragocenija su svedočenja znamenitog Najla Rodžersa, muzičkog čudotvorca čija briljantnost natkriljuje decenije i decenija još od dana uspeha benda mu (Chic), koji je u ovom pokaznom primeru upravo ono što je i najprikladnije i najblagotvornije za dokumentarne filmova ovog tipa – duhovit, nadahnut, verziran, relaksiran, samoironičan… Pa onda biva i epitom disko-zvuka u celini, a upravo to ovaj film i nastoji da pokaže – da je pominjana osveta diska, odnosno, taj njegov vitalizam nešto što je prirodan sled događaja i očekivani recidiv, u smislu da ljubav ljubav porađa, a onda se jednostavno pokaže da su neke ljubavi naprosto veće, srčanije i postojanije od drugih.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
