Kada je The Rocky Horror Picture Show premijerno prikazan 1975. godine, niko nije mogao da zamisli da će postati film sa najdužim bioskopskim prikazivanjem u istoriji. Ali upravo to se dogodilo. Zahvaljujući fantastičnom saundtreku, kemp humoru i odanoj kultnoj publici, Rocky Horror je i dalje stub kulture ponoćnih projekcija. U čast njegovog 50. jubileja, inspirisao je ne jedan, već dva dokumentarca koji obeležavaju pet decenija postojanja: Strange Journey: The Story of Rocky Horror i Sane Inside Insanity: The Phenomenon of Rocky Horror.
Film je adaptacija pozorišnog mjuzikla The Rocky Horror Show iz 1973. godine, autora Ričarda O’Brajena. U to vreme on je bio glumac u usponu i napisao je mjuzikl kao omaž naučnofantastičnim i horor B filmovima koje je voleo od detinjstva. U stvari, uvodna pesma („Science Fiction/Double Feature“) eksplicitno se poziva na mnoge od njih, uključujući The Day the Earth Stood Still (1951), Flash Gordon (1936), King Kong (1933), The Invisible Man (1933), Forbidden Planet (1956) i The Day of the Triffids (1962).
Mjuzikl se igrao šest godina u Londonu i dobro je bio prihvaćen kada je postavljen u Los Anđelesu. Međutim, njujorška produkcija doživela je neuspeh. U to vreme film je već bio u razvoju, a O’Brajen—koji u filmu tumači grbavog batlera Rif Rafa—sarađivao je na scenariju. Režiser Džim Šarman zadržao je većinu glumačke postave iz londonskog komada, ali je doveo američke glumce Berija Bostvika i Suzan Sarandon da igraju Breda i Dženet. Snimanje se odvijalo u viktorijanskom gotičkom zamku Okli Kort u Berkširu, Engleska, gde je ranije snimljeno više Hammer horora. Šarman je koristio i stare rekvizite i scenografiju iz tih produkcija, među kojima i tank i lutku iz The Revenge of Frankenstein (1958).
Film počinje sa „finim“ mladim parom, Bredom i Dženet, koji prisustvuju venčanju i nespretno se vere. Odlučuju da posete svog profesora nauke dr Skota (Džonatan Adams), jer su se upoznali na njegovim časovima. Međutim, tokom puta im puca guma i ostaju nasukani na kiši. Traže sklonište i telefon u obližnjem zamku, nadajući se da će pozvati pomoć. Umesto toga, bivaju uvučeni u svet vlasnika zamka, transvestita i ludog naučnika Frenka-N-Furtera (Tim Kari) i njegove šarolike družine.
Razuzdani Frenk-N-Furter upravo otkriva svoje novo stvorenje, titularnog Rokija Horora (Piter Hinvud). Roki je mišićav, preplanuli plavokosi momak obučen samo u zlatni šorts i čizmice, sa telom boga i umom deteta. U stvari, poseduje pola mozga buntovnog roker-bajkera Edija (Mit Loaf), koji nakratko beži iz ledenog zamrzivača i pravi haos, pre nego što ga Frenk-N-Furter ubije šilom za led.
Od tog trenutka stvari postaju još bizarnije. Dolazi do stalne razmene seksualnih partnera: nezasiti Frenk-N-Furter zavodi i svoje Stvorenje, i nevine Dženet i Breda. Seksualno probuđena Dženet potom završava u zagrljaju Rokija, što razbesni domaćina. Dr Skot stiže baš u vreme Rokijevog rođendanskog ručka, čija je glavna poslastica izmasakrirano Ediovo telo. Frenk-N-Furter tada zamrzava svoje goste Meduza zracima i pretvara ih u statue od mermera, oblači ih u izazovne kabare kostime—korzete i mrežaste čarape—pa ih potom odmrzava i prisiljava da nastupe u razrađenoj scenskoj numeri.
Na kraju batler i sobarica—brat i sestra Rif Raf i Magenta (Patriša Kvin)—dižu pobunu, otkrivajući da su zapravo vanzemaljci sa planete Transseksual, Transilvanija. Oni ubijaju Frenk-N-Furtera laserom, zajedno sa nesrećnim Rokijem. Ceo zamak pokazuje se kao svemirski brod, a Rif Raf i Magenta odleću u kosmos, ostavljajući Breda, Dženet i dr Skota da puze u mraku, zbunjeni i izgubljeni.
The Rocky Horror Picture Show je imao londonsku premijeru 14. avgusta 1975. godine, zajedno sa još osam svetskih gradova, ali je ubrzo povučen jer je publika bila malobrojna. Planirana njujorška premijera na Noć veštica uopšte nije održana. Film je lako mogao da padne u zaborav da studio nije odlučio da ga plasira na tržište ponoćnih projekcija, zajedno sa drugim kontrakulturnim naslovima poput Pink Flamingos (1972) i Reefer Madness (1933).
U tom okruženju Rocky Horror je pronašao svoju publiku. Brzo je postao stalni repertoar njujorškog Vajverli bioskopa, što je zapalilo njegov kultni status. Ljudi su išli da ga gledaju iznova i iznova, oblačili se u kostime i izvodili replike ispred platna, što je postalo poznato kao „shadow casting“.
Zašto je Rocky Horror opstao tako dugo? „Muzika, pre svega, po mom pristrasnom mišljenju, rame uz rame je sa najboljim saundtrekovima svih vremena“, rekao je Lajnas O’Brajen, reditelj filma Strange Journey i sin Ričarda O’Brajena. „Mislim da možda nije prepoznata kao takva jer na prvi pogled deluje kao lagana zabava. Ali da su pesme bile upola lošije, danas ne bismo ni pričali o Rokiju. Bio bi to mali B-film kojem bismo se smejali ili tako nešto.“
Zaista, u pitanju je neverovatno zarazna kolekcija pesama, savršenih za pevanje (i ples), posebno „The Time Warp“. (Mnogi od nas i dalje znaju osnovne plesne korake.) Tu su i „Dammit Janet“, „Over at the Frankenstein Place“, dok Frenk-N-Furter ima nezaboravan ulazak uz „Sweet Transvestite“. Edi dobija svojih pet minuta slave sa „Hot Patootie—Bless My Soul“, a Dženet zavodi Rokija pesmom „Touch-a, Touch-a, Touch-a, Touch Me“.
Pored nezaboravnih pesama, O’Brajen ističe i nadahnutu glumu Tima Karija, kao i „sve ono što je moj otac voleo – bodibilding, naučnofantastične filmove i rokenrol pedesetih, transgresivne teme i klasičnu preradu priče o Frankenštajnu“, rekao je. „Kad god imate nešto što traje toliko dugo, to je obično zato što deluje na mnogo različitih nivoa i zbog toga se ljudi vraćaju iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu.“
Đija Milinović, američka spisateljica i TV voditeljka koja sada živi u Engleskoj, bila je deo druge generacije obožavalaca Rocky Horror-a. Odrasla je u Dulutu u Minesoti, gde je lokalni repertoarski bioskop prikazivao mnoge kultne filmove, a Rocky Horror je prvi put pogledala 1984. godine. Ponovo ga je gledala u Njujorku 1987. i iste godine, kada se preselila u London, pokrenula je sopstvenu „shadow cast“ grupu—igrajući, naravno, Frenk-N-Furtera.
„Za mene je trenutak kada Frenk-N-Furter zbacuje svoj plašt bio kao religijsko iskustvo“, rekla je Milinović. „Kao da mi se otvorio neki novi svet i samo sam pomislila: ‘Želim da budem deo tog sveta.’ Od tada sam bila potpuno opsednuta. Kao obožavalac, volim mnogo različitih stvari, ali ništa me nije obuzelo kao Rocky Horror. Atmosfera je svaki put ista kad ga gledam, neka vrsta elektriciteta u vazduhu.“
Decenijama kasnije, Milinović je i dalje deo Rocky Horror fandoma, sa dragim uspomenama na dane „shadow castinga“. „Nazvala bih shadow casting umetničkom formom ili vrstom pozorišta koja ne postoji nigde drugde“, rekla je. „Mi smo radili cosplay pre nego što je cosplay uopšte postojao. Deo priče oko shadow castinga jeste da kostime učiniš što vernijim filmu, do opsesivnog nivoa. Ljudi i dalje otkrivaju nove detalje, jer kako raste kvalitet kopija, sve bolji i bolji DVD-ovi omogućavaju da se vide najsitniji detalji na kostimima. Postoji čak i cela Fejsbuk grupa posvećena samo kožnoj jakni Frenk-N-Furtera.“
A nisu samo članovi shadow cast trupa ti koji učestvuju. „Tu su i replike publike, uzvici i odgovori“, kaže Milinović. „Postoji mnogo ljudi koji možda ne žele da nastupaju, ali su veoma posvećeni pravljenju kostima ili rekvizita za shadow cast. Tako da možeš da sediš u publici, a da ipak budeš deo predstave. Nikome ne treba dozvola, jednostavno to radiš. Nema razlike između publike, izvođača i filma – sve se stapa u jednu celinu i ne postoji ništa slično tome.“
To je bilo vreme kada je Rocky Horror još uvek bio deo underground kontrakulture. „Za nekoga da šeta obučen kao Kolumbija (Little Nell) krajem osamdesetih, a naročito za muškarce sa karminom ili u crnim mrežastim čarapama, to svakako nije bilo bezbedno – oblačiti se tako i ići na Rocky Horror“, rekla je Milinović. „Sada, posle svih ovih godina, imam osećaj da je to postalo prihvatljivo. Za prvu i drugu generaciju obožavalaca, iskustvo je delovalo mnogo radikalnije nego što je danas.“
Ipak, u nekim aspektima, film je i dalje jednako relevantan. „Još uvek postoje ekstremne predrasude u društvu, a Rocky Horror i dalje pruža prostor ljudima da budu ono što jesu – ili neko drugi – tokom dva sata koliko traje film“, rekla je Milinović. „Replika iz filma glasi: ‘Don’t dream it, be it.’ Ljudi i dalje tu poruku nose u srcu.“
Tokom proteklih pet decenija Rocky Horror je imao i svojih kritičara, ali prosuđivati da li je to „dobar“ film ili ne po istim kriterijumima kao druge filmove – potpuno promašuje suštinu. Magija se ne krije u pasivnom gledanju Rocky Horror-a, već u interaktivnom, živom iskustvu – u skladu sa njegovim pozorišnim korenima. „Ne mogu zaista da razdvojim film od celokupnog iskustva publike“, rekla je Milinović. „Ne bih ga čak ni gledala sama kod kuće, jednostavno ne. Gledala sam ga bezbroj puta, ali gledanje kod kuće uvek je služilo samo kao proba.“
Dokumentarac Strange Journey završava se scenom u kojoj jedan fan kaže Ričardu O’Brajenu: „Nije važno šta ljudi misle o Rokiju, jer on pripada nama, a ne tebi“—a tvorac Rocky Horror-a se složio da je to istina. „Umetnost vodi sopstveni život“, dodao je Lajnas O’Brajen, pozivajući se na Karen Tongson, profesorku rodnih studija na Univerzitetu Južne Kalifornije.
„Ona govori o tome kako naša umetnost izražava ono što osećamo duboko u sebi mnogo pre nego što smo uopšte imali priliku da to shvatimo ili istražimo“, rekao je. „Tako je bilo i sa Rokijem u slučaju mog oca. On je u suštini bio trinaestogodišnjak koji piše pozorišni komad, iako je tada imao trideset godina. Nije razmišljao o tome šta radi. Samo je izražavao sebe, uzeo sve što je voleo, sve o čemu je razmišljao i spojio to zajedno. Sve je dolazilo iznutra, ali on toga nije bio svesno svestan.“
U to vreme, Ričard O’Brajen nije imao predstavu koliko će njegovo delo značiti tolikom broju ljudi. Lajnas O’Brajen odlučio je da snimi Strange Journey dok je prikupljao arhivske snimke očevog rada. Naišao je na video snimak pesme „I’m Going Home“ i počeo da čita komentare.
„Jedan za drugim govorili su o tome kako im je Rocky spasao život i koliko im je baš ta pesma značila“, rekao je. „Bio je jedan vojnik u Iraku koji ju je stalno puštao jer je želeo da se vrati kući. Jedna ćerka koja je uvek gledala Rocky sa svojom majkom, a zatim je pustila tu pesmu na njenoj sahrani. Bilo je zapanjujuće i dirljivo videti koliko je dubok uticaj Rocky imao na živote tolikih ljudi.“
Kada je Strange Journey prikazan na SXSW festivalu ranije ove godine, jedan čovek je prišao O’Brajenu posle razgovora sa publikom. „Ruke su mu se tresle i rekao je: ‘Slušaj, moja žena i ja smo se upoznali pre 32 godine na Rokiju, i želela je da ti i tvoj otac znate da, da nije bilo Rokija, ona danas ne bi bila živa,’“ priseća se O’Brajen.
„Ne mislim da postoji drugo umetničko delo koje je ljudima bukvalno spasilo živote kao što je to učinio Rocky“, nastavio je. „Mnogi misle da je to samo malo lascivne zabave, nešto nestašno i provokativno, ali to je mnogo više od toga. Imao je dubok uticaj na našu kulturu, posebno na ljude koji su se osećali drugačije i marginalizovano—bez obzira na njihovu seksualnost. Stvorio je zajednicu za ljude koji se nisu osećali delom društva. Svi smo se u nekoj meri tako osećali. Zato je divno što možemo da ga slavimo.“
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
